Posle svega što nam se desilo devedesetih godina prošlog veka (ekonomske sankcije, ratovi na teritoriji bivše SFRJ, bombardovanje 1999. godine, oduzimanje Kosova i Metohije, Haški tribunal), šta nam se sada događa i šta će se još događati, čovek se pita kuda ide Srbija?

Pitamo se za granice Srbije i Crne Gore, još nisu svuda utvrđene sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, sa Makedonijom. Država nam i nije država sa državnim prerogativima, država na labavim temeljima, ljulja se na sve strane. Potkopavali je oni spolja, a potkopavali i mi iznutra. Pitamo se šta će biti sa Srbijom?

Ko da nam da odgovor na to teško i složeno pitanje? Sami ga ne možemo dati, jer smo podeljeni na dva tabora, a unutar njih na mnogo podtabora. Odgovor spolja sastoji se u pritiscima i ucenama. Pa šta da se radi, kao da se približavamo svi zajedno nekoj provaliji, a nikako da se ujedinimo da zajednički tražimo odgovor da se zajednički odupremo svima koji nam potkopavaju temelje.

Podeljeni smo na dva tabora po najtežim pitanjima, Kosova i Haga, ali i i kad je reč o stvarima državne zajednice SCG. Nema nam rešenja ni odgovora na pitanje bez sloge.

Narod je razočaran, zbunjen, izgubljen, uglavnom ćuti, trpi i posmatra. Nije čudno što na izbore ne možemo izvesti ni polovinu birača. Ako se ovako nastavi, biće još gore. Na predsedničke izbore i izbore za gradonačelnike, predsednike opština i odbornike izašlo je tridesetak procenata birača, mnogi su izabrani sa 15-20 odsto biračkog tela.

Koji je to odnos, niko nema iza sebe ni polovinu biračkog tela. Svi nude neke svoje programe, neka obećanja. Kako može jedan birač sve to da sabere i savlada, kako može da glasa, koga da bira. U Čačku za predsednika opštine petnaest kandidata, u drugom krugu Veljko iz Nove Srbije i Kosta iz Demokratske stranke. Bio sam u onoj manjini koja je izašla na biralište. Izašao sam radi reda i građanske dužnosti, zaokružio sam jednoga od njih, bilo mi je svejedno koga.

A odbornike, njih i ne biramo, zaokružujemo neke liste stranaka. Nisu to izbori. Građani hoće da biraju da na listi imena odbornika, ljude koje poznaju, iz svoga sela, svog rejona i grada. Kao da glasamo za maglu. Ako se želi veća izlaznost i demokratski izbori, to se ne može postići ovakvim izbornim sistemom.

Dragan Ugarčina
Čačak

Još ranije javno sam iskazao svoju podršku Koštunici i Skupštini Srbije. A šta je podržao i Tadić - da se samouprava na Kosovu organizuje sa etničkim granicama i da opštine sa većinom srpskog naroda budu pokrajine, a po Tadiću trebalo je da se nazivaju opštine sa proširenom samoupravom.

Ja u tom nisam video ni tada velike razlike, tako da ne bi trebalo dramatizovati razlike među njima, ali činjenica je da je albanski nacionalizam toliko bezobziran sa svojim terorizmom. Isto tako, ni Evropska zajednica ni Amerika, ma kako bilo organizovano Kosovo, neće dozvoliti kroz duže vreme integraciju sa Srbijom, a i tada će, najverovatnije, ići na nezavisno Kosovo sa nešto malo jačom opštinskom samoupravom srpskih entiteta.

Zbog toga je za mene Koštuničin predlog o naglašenijoj samoupravi za razliku od one koju nudi Zapad kada je reč o opštinama, mnogo izvesniji da će biti postignuta krajnja stabilnost opstajanja Srba u srpskim opštinama. Međutim, razlika je samo u tome što Tadić misli da ćemo maltene isto postići i sa onim što nudi Koštunica, a i on je za stabilnost Srba u srpskim opštinama.

Zato, po mom mišljenju, nastavljanje ovog sukoba, koji danas nameću srpski radikali i glavni odbor SPS - a, može da ide naruku ekstremnim nacionalšovinistima i demokratske stranke trebalo bi da učine sve da se minimizira sukob između njih - Tadića i Koštunice, kako u tome ne bi prosperirali ostaci starog režima.

Uveren sam da će se tako ponašati i Tadić i taj sukob bi trebalo učiniti da bude što manje agresivan, kako ga ne bi zloupotrebljavali oni koji ne misle dobro svima nama.

Pero Kolundžija
Beograd