Kiro Gligorov, bivši predsednik Makedonije, izajvio je 3. avgusta na 37. međunarodnom seminaru o makedonskom jeziku i kulturi u Ohridu da su Prohor Pčinjski, Preševo, Bujanovac i još neka mesta posle Narodnooslobodilačkoga rata pripala Makedoniji, ali su posle toga bila ustupljena Srbiji.

Gligorov dalje kaže: Kao predsednik naložio sam bio da budu pronađena dokumenta kojima je to učinjeno, međutim, ni u Sobranju ni u tadašnjoj vladi nisu mogli da pronađu bilo kakva pisana dokumenta. Gligorov je zaključio: O tome je odlučeno "u četiri oka" između tadašnjeg sekretara partije Makedonije Lazara Koliševskog i Srbije Blagoja Neškovića.

Ova Gligorovljeva izjava izazvala je priličnu pažnju u Srbiji, posebno u Beogradu: (objavili su je "Glas javnosti" i "Kurir"), i to naročito kod ljudi koji su rodom iz okoline Preševa, Bujanovca, Prohora Pčinjskog, Vranja... Mora se prvo konstatovati da su navodi Gligorova dosta nepotpuni i netačni, i da zbog toga traže razjašnjenje.

Nije, na primer, jasno šta znači tvrdnja Gligorova: "pripala Makedoniji". Po kom osnovu, ko je o tome rešavao i rešio, u čemu se konkretno manifestovalo to "pripala"? Zatim nije jasno šta znači "ustupljena Srbiji", konačno na osnovu čega Gligorov sve ovo tvrdi ako, kako sam kaže, nema dokumenata kojima je to "učinjeno". Pretpostavlja ili pouzdano zna da je to rešeno u četiri oka između Koliševskoga i Neškovića?

Opisati celu istinu u vezi sa ovim pitanjem zahtevalo bi mnogo prostora, pa ću se ograničiti samo na najvažnije detalje. Sredinom 1944. godine, kada se pripremalo zasedanje ASNOM-a, i kada je 2. avgusta 1944. održano u manastiru Prohor Pčinjski, na terenu manastira, i širem rejonu Vranja i Kumanova bilo je oko 4- 4.5 hiljada partizana iz Srbije u nekoliko brigada i dve divizije, i oko 300-350 partizana iz Makedonije u tada jedinoj makedonskoj brigadi i jednom odredu.

Najveći broj vojnih i političkih funkcionera Makedonije boravio je tada po srpskim selima na tome terenu, jer im je tu bilo bezbednije i imali su povoljnije uslove za rad - pripremu ASNOM-a. Tu se nalazio i Mihajlo Apostolski, komandant Glavnog štaba Madeonije. Budući da je bio na toj funkciji, i posebno što je kao takav imao radio veze sa Titom (šifru mu je ostavio Svetozar Vukmanović Tempo koji je, kao delegat Vrhovnoga štaba, pre toga boravio na tome terenu).

Apostolski je bio neka "kapa" i za tadašnje partizanske jedinice iz Srbije, razume se ne u svim stvarima. Septembra 9. godine 1944. Crvena Armija ulazi u Sofiju, Bugarska kapitulira, od saveznika Nemačke postaje saveznica sila antihitlerovske koalicije, pa i Narodno-oslobodilačke vojske, dakle Jugoslavije.

I kada se sve to dešava, i kada Makedonski funkcioneri ocenjuju da je vreme za konkretnije uobličavanje države Makedonije, pa dakle i njenih granica, neki od njih, ako me sećanje služi, na čelu sa Banetom Andrejevim - postavljaju rampu kod Ristovca: tu je granica između Srbije i Makeodnije. Južno od Ristovca su i Prohor Pčinjski, i Bujanovac, i Preševo i mnoga druga mesta, naročito desetina sela sa izrazito srpskim življem, pa tako sve to "pripada" Makedoniji.

Milentije Pešaković
Beograd

Kada se trebalo opredeljivati između Mila i Momira, bio sam i ostao za Mila iz dva razloga: Prvi, što je muško, drugi što ne izdade druga što učini Momir, bez obzira da li to bi Miloševićev diktat. Uoči izbora u Crnoj Gori, jedno od moje dece napisa babi na Žabljaku: "Znam da ni roditelje nije pristojno pitati za koga će da glasaju, ali, ti glasaj tako da tvojoj unuci bude - Milo.

Ističem da je čovek kome najviše verujem Crnogorac, da su mi svi pravi i provereni prijatelji iz Crne Gore i na kraju ili početku da mi je supruga sa Durmitora. Zato, dodatno sam zabrinut odnosima Srbije i Crne Gore. Više me je uznemirila polemika oko crnogorskog jezika, nego različiti ekonomski sistemi, valute, carine i mnogo toga drugog. Ko od političara u Srbiji ne shvata da je to vrh ledenog brega, pravi veliku grešku.

Nisam ni za Koštuničinu nefleksibilnu politiku prema Crnoj Gori, ni za Labusa koji je jedan od potpisnika akta o nastavku državne zajednice i ovogodišnjeg programa vlade o potrebi njenog očuvanja, da bi uoči parlamentarnih izbora, a i sada lokalnih - bio najveći kritičar zajednice.

Uveren sam da je rešenje - da Srbija i pred međunarodnom zajednicom podrži želju vlasti u Crnoj Gori - da se referendum u toj republici održi - 2005. godine.

U suprotnom, animozitet vladajućih oligarhija sve više će se širiti na građane Srbije i Crne Gore.
U prethodnoj deceniji doživeli smo i preživeli mnoge nesreće, ne želim da se dogodi još jedna - najveća, prebrojavanje - ko si? Odakle si?

Živojin Radosavljević
Beograd