U intervjuu za hrvatske novine koji je preneo jedan naš list, poznati srpski glumac Predrag Miki Manojlović ističe da, posle jednog perioda posle ubistva premijera Đinđića, ponovo ima nade za Srbiju i da je to razlog zašto se vratio Beogradu.

U njegovim rečima, čini mi se, ima puno istine. Politička i društvena situacija u Srbiji je specifična, jer ona se može osetiti svakodnevno i na svakom koraku. Ukoliko "stvari ne idu kako treba", osećaj teskobe je svakako veliki. Čini mi se da umetnici prema svom senzibilitetu imaju i jači osećaj za tu stvarnost.

Jedina zamerka umetnicima mogla bi da bude da su oni nama potrebni i kada ne cvetaju ruže.

Zašto mislim da ima nade, uprkos vrlo lošem životu koji živi većina građana? Zbog toga što se, čini mi se, jedan veliki brod koji je dugo bio nošen vetrovima, nasukan na hridi, duboko oštećen, vraća pravom putu. Taj brod možemo nazvati "Srbija". Neformalni susreti predsednika Tadića i lidera država zapadnog Balkana koji su sve češći, govore o polakom otopljavanju odnosa na našoj teritoriji, što nam može doneti samo korist. Primer je turnir u košarci "Dijamantska lopta" i susret sa američkom košarkaškom selekcijom, koji su se nedavno održali u Beogradu.

Budimo malo neskromni, pa recimo da se ne može svaka država u Evropi pohvaliti da joj drimtim dolazi u goste i igra punom parom, kao da se nalazi u nekoj od arena u Sjedinjenim Državama.

Zli jezici će reći da je to skupo plaćeno, ali imidž države gradi se na takvim takmičenjima. Sport i spektakli koji se dešavaju bliski su sa krupnim biznisom i od svega možemo imati koristi.

Čini mi se da ono što može ugroziti iskrene pokušaje da se situacija ovde sredi predstavlja nestrpljenje većine građana i nemogućnost da više izdrže loš standard koji je već više od decenije vrlo nizak.

Sa "Dijamantskom loptom", nekako, poklopio se i tradicionalni sabor u Guči. Takve manifestacije su zanimljive strancima. Čini mi se da što ih je više u Beogradu naše šanse da nas upoznaju u boljem svetlu nego što je to bilo do sada su daleko veće. Zato, možemo slobodno reći, Guča nas, na svoj način, vodi u Evropu.

Miša Miličević
Beograd

Milan Lane Gutović poznat je kao veliki glumac i šarmer. Zato bih želeo da istaknem da veoma rado gledam njegove autorske emisije "Šarena kaža" na državnoj radio televiziji. Ono što nam je falilo jeste pravi beogradski humor, začinjen sočnim i ponekada lascivnim rečenicama, ali izrečenim na šarmantan i prijemčiv način.

Gledao sam emisije Gutovića na televiziji "Pink" u serijalu "Ne može da škodi", koji su neki gledaoci kritikovali jer je, kažu, bio nedoličan prema ženskom rodu. Ne bih se složio sa takvim kritikama. Mislim da je Gutović pristojan i da njegov humor ne možemo okarakterisati kao vulgaran.

Hteo bih da se osvrnem i na seriju "Stižu dolari", koja se emitovala pre nekoliko meseci. Za razliku od Gutovićevog programa, "dolari" su, vešto ali ipak previše surovo prikazali našu realnost. Autor je na pravi način pokazao stanje u društvu i svaka mu čast. Mada, ponekada je bilo mučno gledati. Naš život u stvarnosti je previše začinjen neprijatnostima, tako da u udarnom terminu prijaju lakše emisije.

Zbog toga je jasno zašto su strane TV stanice zatrpane programima kratke sadržine, sa puno lepo obučenih voditelja, lepim ženama i glamurom. To sve možemo posmatrati na kablovskoj televiziji. Što kraće emisije, lakšeg sadržaja, sa puno "šljokica", trenutno su najgledanije u Evropi. Prema tom receptu, ali vrlo duhovito i sadržajno je napravljena i emisija "Šarene kaže", koja želeo bih da ponovim zaslužuje svaku pohvalu.

Zoran Arsović
Beograd

Mi, građani Grocke nemamo tu privilegiju da živimo u ekskluzivnim naseljima Beograda punim tržnih centara i drugih sadržaja. Većina nas godinama svaki dan prevalimo do posla po 50 i više kilometara ka gradu i natrag. Dok satima čekamo autobus, koji se u većini slučajeva tako ne mogu ni nazvati jer ne ispunjavaju osnovne elementarne uslove za korišćenje u saobraćaju, pitamo se ko je odredio da na ovu liniju na svakih pola sata saobraća jedan autobus.

U isto vreme, na linijama prema Kaluđerici, Leštanima, Vinči i Boleču autobusi privatnih prevoznika i GSP idu poluprazni na svakih 15 minuta. I kada se posle dugog čekanja, autobus pojavi, obično je neka stara ruina.

Mlađe generacije Gročanaca te, nazovi autobuse, nazivaju krševima, a prisiljeni su da njima putuju u škole, fakultete i u noćne izlaske, kojih su željni. Autobusi neretko prokišnjavaju, truckajući se u njima "otpadaju" bubrezi, a o čistoći i čestim kvarovima da i ne govorimo. Pre dve godine čak su se dva autobusa, koji su bili donacija nemačke vlade, zapalila na putu ka Grockoj.

Pre deset godina, osim linije 302, na trasi ka ovom naselju saobraćao je i autobus 301, koji je, nažalost, ukinut, pa su stanovnici tog naselja prisiljeni da čekaju pola sata dok se vrati sa okretnice u susednoj Begaljici. Stanovnici Grocke pokušavaju godinama da vrate ovu liniju, ali lokalne i gradske vlasti ostali su nemi za naše opravdane zahteve.

Pošto ste, gospodine Tica, pre dva meseca u vezi pritužbe građana da su autobusi 302 "rđavi i stari" vi izjavili da je u pitanju "mala rđica", ali da su oni u funkciji, nudimo vam da jednog jutra lično uverite u naše reči tako što ćete se provozati našim autobusima i po mogućnosti, dok je letnji red vožnje i u vreme špica.

Grupa nezadovoljnih građana Grocke