Prikupljajući podatke za monografiju škole i sela, jedan otresiti stariji seljak mi reče: "Pre rata učitelji su bili prava gospoda. Uvek parno odelo i kravata. U srez po platu vozio ih je fijaker".
Iako odelo ne čini čoveka, ima tu nečega.

Jedna stara učiteljica mi je, pre dvadesetak godina, govorila: "Moram da odem na grob kralja Aleksandra Karađorđevića da mu se izvinim što sam se borila protiv njegovog režima, iako sam imala platu da pristojno živim i školujem decu, a danas mi penzija jedva stiže za "goli" život".

Predratni penzionisani učitelj jednom prilikom je izjavi: "Za jednu penziju sam mogao kupiti par volova".

A posle rata...
Mlađani učo pešice stiže u zabačeno planinsko selo, čvrsto uveren da će promeniti svet, naravno, nabolje. Stan mu je ruinirana školska prostorija, koja od nameštaja ima krevet sklepan od rashodovanih skamija, sto i stolicu "na ljuljanje".

Duboko u noć, naš lučonoša, uz čkiljavu svetlost petrolejke, priprema se da sutradan, potpuno spreman, izađe pred stotinak radoznalih dečjih okica.

Na njegovim plećima su i mnogi drugi zadaci: alfabetski tečajevi, društveno-politički rad, kulturno-zabavne aktivnosti sa omladinom, Crveni krst, razne komunalne akcije...

Kao jedini pismen u svojoj sredini, morao je i sve znati. Često puta bio je i "medicinar" i "apotekar" i "agronom" i "pravnik" i "režiser" i "glumac"... I prvi s lopatom i ašovom da popravi put ili "usadi" prvu banderu. Ništa nam ovo nije bilo teško, jer bili smo mladi i puni elana i entuzijazma. Naši divni profesori su nas uputili u sve lepote i izazove učiteljskog poziva. Plate nisu bile bogzna kakve, ali u globalu svi smo teško živeli i verovali smo u bolje sutra.

Šibali su nas razni vetrovi, oluje, velike mećave, nametnute reforme i administriranja bez naše konsultacije...Setimo se dobrog strica iz Kočićeve pripovetke "Kroz mećavu", koji se stalno brine o svom sinovcu:

"Ideš li, rode? Je li ti studeno?"
Skida sa sebe odeću i daje sinovcu. A naša državna i prosvetna birokratija ništa nas ne pita, malo nam nudi, samo tovari sve veće i veće obaveze. I obećava bolje sutra.

Ne lipši, magarče, do zelene trave!
Nekada su pop i učitelj bili prvi ljudi u selu. Pop se izbori i povrati poljuljano dostojanstvo, a jadni, kukavni učo sve se više strmoglavljuje i tone. Standard i ugled prosvetnog radnika pao je na najniže grane. Da bi preživeo, primoran je da nadniči, da radi najteže i najprljavije fizičke poslove. Naravno, ne treba se stideti nikakvog poštenog rada, ali je dara prevršila meru.

MOMČILO BABIĆ, UČITELJ,
GORNJI DOBRIĆ

Poštovana gospođo Trbojević, žao nam je što ste se odmah pri povratku u zemlju razočarali, jer su vas, kako navodite, "naši carinici dobro ošišali" za robu koju ste uvezli (svoje polovne predmete domaćinstva, odeću, obuću, knjige i udžbenike, čija je vrednost, kako kažete, 400 evra).

Takođe navodite da ste se selili po Evropi, u koju hoćemo i sami da uđemo, ali vam tamo nije ništa naplaćeno.

Radi pravilne informisanosti javnosti, podsećamo da je carinska služba izvršni organ koji samo primenjuje propise jedinstvene na celom carinskom području.

Fizička lica u skladu s važećim propisima imaju pravo na uvoz predmeta domaćinstva i predmeta namenjenih ličnim potrebama, ali uz naplatu uvoznih dažbina.

Iz vašeg pisma proizilazi da ste navedenu robu uputili pošiljkom i u tom slučaju (kako to propisi zahtevaju) morali ste angažovati špeditera radi sprovođenja carinskog postupka i platiti određeni iznos za njegov rad, popunjavanje dokumenata (pretpostavljamo oko 100 evra). Špediterske organizacije rade nezavisno od carinske službe i imaju svoju tarifu za usluge.

Na robu koja se uvozi u carinsko područje plaća se carina po stopama utvrđenim carinskom tarifom. Pregledom robe i svrstavanjem u pripadajući tarifni broj određuje se propisana stopa carine koja se primenjuje na vrednost robe, plus porez na promet koji iznosi 20 odsto.

Takođe ukazujemo da se vrednost predmeta primljenih iz inostranstva povećava za iznos stvarno plaćenih troškova prevoza, odnosno poštarine.

Kako angažovani špediter očigledno nije okončao postupak odmah, roba je morala biti smeštena u odgovarajući magacin, za šta su, takođe, naplaćeni troškovi ležarine što je povećalo vaše troškove. Moramo vam ukazati i na činjenicu da ste u inostranstvu sigurno radili i boravili kao strani državljanin i po tom osnovu imali pravo na uvoz bez plaćanja dažbina, a to pravo po principu reciprociteta imaju i strani državljani koji po raznim osnovama borave u našoj zemlji. Dažbine se ne naplaćuju među zemljama članicama Evropske unije, ali se to na nas još uvek ne odnosi jer nismo članovi te velike povlašćene porodice.

UPRAVA CARINA

Stanari zgrade u Ulici Tadeuša Košćuška žale se, kako oni pišu, na "razarajuću" buku. Koliko znam, pikanje lopte ni u kom slučaju ne pravi razarajuću buku, kako vi to predstavljate. Ja stanujem preko puta škole. Razmak od moje kuće do škole orijentaciono je šest metara. Svakog dana i noći deca se u dvorištu igraju. To nisu deca moćnika, kako ih vi zovete.

Deca moćnika voze besna kola i letuju u inostranstvu, pri tom, koristeći rekreativnu opremu. A deca koja se igraju ispred zgrade su deca roditelja koji nisu imali mogućnosti da svoje dete pošalju na letovanje. U mom kraju odnos prema deci je malo drugačiji od vašeg. Pojedini stanari iz okoline donesu kafu ili čaj. Da li bilo ko od vas stanara ima decu. Iz vašeg pisma da se zaključiti, ako imate decu, verovatno imate mogućnosti da im platite da izađu na neko bolje mesto van Beograda, gde se plaćaju basnosovni računi. Stalno pominjete Nemačku i druge zemlje. Ako vam je bilo toliko lepo tamo, čudi me da ste se vratili.

Po svoj prilici, vi bi sada primenili zakone i propise koji vladaju u Nemačkoj. Čudi vas da vam je sve palo u vodu što se žalbi tiče. Zato, gospodo, što niko od instanci kojima ste se žalili ne može da veruje da vam deca smetaju. Naročito ona koju roditelji nemaju mogućnosti da pošalju van Beograda.

BRANKA KRAGULJ