Pre 15 godina, moj stari automobil "olimpija", sa brojem C-23-106, džonjala je preko cele nedelje na Zemunskom keju, tamo gde je sada prestižni restoran Sent Andreja, čekajući vikend da bi otišao u selo kod svojih ne bi li doneo nešto. Išao sam na posao autobusom iako su se oni čekali po 10-15 minuta.

Sinoć sam upalio svoju "reno četvorku" da bi na drugi kraj Beograda odneo nekoliko komada bostana koje sam ovog vikenda doneo iz sela. Obično idem ili, bolje reći, redovno autobosom, jer se autobusi prosto "guraju da pokupe putnike", a ja još imam besplatnu kartu. Prosto me sramota.

Šta sam doživeo na pravcu od Zemuna do Cvetka, to se ne može opisati ukratko. Ali ono pljuvanje i dovikivanje: "Sklanjaj, matori, taj šporet", misleći na moj automobil, ne može se zaboraviti. Strašne crne limuzine, s konjskom zapregom od ergele, sekle su me i s leva i s desna.

Jednom su me izgurali čak na tramvajsku prugu da se saobraćajac samo smejao u svojoj nemoći. A, tek kad sam se vratio oko 11 uveče! Obilazio sam ko kiša oko Kragujevca blok u kome se nalazi moja kuća, ali, uzalud. Nigde mesta da se ubaštram. Na kraju sam se šćućurio pored kontejnera. Od jutros kiša pada pa ne mogu da idem da vidim.

Možda su ga đubretari noćas i pokupili, misleći da je vlasnik ostavio kao otpad, jer obično tako iznose stvari koje su i vrednije od 400 evra, koliko košta moj "šporet". Ova nacija se bori sa svojom krizom besparice. Što ne predloži vladi, a ova Skupštini da se donese zakon da svake godine plati porez onoliko koliko im koštaju ove besne zaprege, pa makar i ja od svoje penzije platio i tih tridesetak hiljada dinara, kad ću isto toliko platiti za struju.

BORISLAV BOGDANOV,
ZEMUN

Ja sam pre nekoliko godina pokušavao da povežem privrednike iz Srbije, Crne Gore i Srpske Republike s privrednicima iz Kanade, provincije Alberta, gde ja trenutno živim, ali sam bezuspešno potrošio novac na putovanje.

To je bila moja želja, san, ali nije mogla da bude java jer jednostavno nisam nikome gurnuo pare u džep, nisam nikome ni ponudio pare, već samo želju da pomognem mom narodu koji je bio pod sankcijama, obeščašćen izvana, a uništen iznutra.

Slao sam pisma predsednicima vlada Srbije i Crne Gore, obavljao razgovore s predsednicima firmi, nudio moju pomoć u obezbeđivanju investitora, ali ništa nisam uspeo.

Meni lično je žao našeg naroda, ali mi smo sami tome krivi jer ljudi koji vladaju u našim zemljama gledaju samo svoj lični interes i kako da trenutno zarade, a za decu od rođaka, kumova, prijatelja - nikoga nije briga. Misli se samo na trenutnu dobit, a ne na dugoročni život uopšte.

Uzmite samo primer velikih privatnih preduzeća koja imaju bogatstvo što ga niko ne može napraviti ni u najrazvijenijim zapadnim zemljama: razlog je to što ne plaćaju porez ni u svojoj državi, a plaćaju radnu snagu najmanje u Evropi, a izvoze po Evropskim cenama proizvode. Tu razliku u ceni prave samo oni koji su u dosluhu sa finansijskim vladarima, policijom i političarima. To je krug koji uništava tu zemlju.

Iz tog razloga ja lično saosećam s radnicima RTB BOR-a i želim im uspeh u štrajku. Želim im da idu do Beograda i jasno kažu vlastima da su nezadovoljni i da neko treba da brine o njima s poštovanjem koje zaslužuju. Njihov život nije nimalo lak, oni kopaju rudu i najbolje godine svog života poklonili su Srbiji.

S poštovanjem,

SLOBODAN VUKSANOVIĆ
KANADA

Pročitala sam s velikim zadovoljstvom tekst "Krizu novinarstva neguju oni kojima haos odgovara", pa želim da se pridružim iznetim ocenama i da podržim takav rad vaše redakcije. Zaista u medijskoj sferi svašta ima, a najviše odsustva kriterijuma profesionalnosti, suviše forsiranja komercijalizma i privatizacije nekih medija od raznih grupa moćnika.

Želim ovom prilikom da iznesem jednu opštu primedbu sredstvima informisanja. Čini mi se da smo preterali kao niko u Evropi s prostorom koji se ustupa političarima i sportu. Koliko se tu nevažnih stvari svakodnevno objavljuje, isti ljudi pričaju razne priče, tek da se pojave. Sport je zauzeo mesto koje mu nikako ne pripada. Sad će i Olimpijske igre, na koje će ići valjda 86 sportista i 85 pratilaca(!), a utrošiće se za dve-tri medalje blizu dva miliona evra u vreme iznuđenih štrajkova na sve strane. Trebalo bi objaviti imena onih 85 pratilaca (turista o trošku Olimpijskog komiteta) da narod zna kuda ide njegov novac.

Da je potpuno tačna ocena autora pomenutog članka da je "Glas javnosti" veoma kvalitetan list, da je blizak narodnim nevoljama i potrebama to nedvosmisleno pokazuje i ovaj broj (ponedeljak, 26. jul), u kojem prva strana (inače često veoma dobro urađena) "uvodi" čitaoce u socijalnu dramu Srbije: U Srbiji postoji samo jedan centar za skitnice, najčešće za duševno obolele - niko ih neće, a ne znaju ko su! Srbi na hranu troše dve trećine plate (istraživanje "Glasa").

Ko hoće da bude human i solidaran sa socijalno ugroženim građanima ima u ovom broju "Glasa" tri strane zabrinjavajućeg teksta o našoj bedi. U svetlu sadašnjih štrajkova, kojima gladni ljudi moraju da blokiraju puteve, iznenađuje ponašanje Sindikata "Nezavisnost" koji se suprotstavio i protestima ojađenih građana Bora i Majdanpeka, pa i šrajkačima širom Srbije!

Na kraju želim da pohvalim rubriku "Slobodno vreme", jer ima dosta korisnih, praktičnih saznanja. I što je najvažnije, daleko ste od šunda i "žute štampe", a to vam je veliki uspeh.

ZORICA DURAKOVIĆ
BEOGRAD

Himna "Hej, Sloveni" bila je prihvaćena na svim prostorima tadašnje države.

I, zaista, "Hej, Sloveni" odgovara najširem prostoru na kojima žive Sloveni - od Urala do Trsta. Međutim, od Otomansko carstvo, preko Austrougarske, do današnjih dana, mnogi su bili protiv Slovena. Ali "Hej, Sloveni" jošte živi duh naših delova" ostali su, još uvek i, verovatno, nikad niko neće moći da ih uništi. Da ovo pišem podsetilo me "okolišanje" pri izboru neke druge himne - kod svih bivših republika SFRJ.

Vidimo ovih dana Crna Gora se opredeljuje za: "Oj, svijetla majska zoro, majko naša Crna Goro". I ako, čestitam im. . Ali ono prvo je za sve poštovanje.

Ali, u drugim bivšim republikama - naročito "bije se bitka" za "Bože pravde". Ne treba im zameriti, jer ne znaju da nema Boga, ni pravde, odvajkada, od nastanka današnje civilizacije, sve do danas. Kroz istoriju sukoba - Bog je bio koji je vojno bio bolje naoružan, pa je u njegovim rukama bila i "pravda".

O svemu ostalom, možemo, samo da se zamlaćujemo i gubimo vreme. Jer, nikakve logike nema - da je Bog stvorio Adama, pa kada je on spavao, izvadio mu jedno rebro od koga je stvorio njegovu ženu Evu.

MILAN KOVAČEVIĆ
NOVI BEOGRAD