GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Socijalno ugroženo stanovništvo i učesnici rata žive u najvećoj bedi i nemaštini

Ratnici najveće žrtve

Ima više od mesec dana kako se na Studiju B svaki dan emituje spot-reklama u kojoj se apeluje na pomoć najugroženijem delu stanovništva. "U Beogradu žive ljudi koji su posledice ratova, sankcija i siromašenja osetili više nego drugi. Penzioneri, invalidi, hendikepirani i socijalno ugrožene porodice i deca bez roditelja ne smeju da ostanu bez adekvatne pomoći i brige.

Zbog toga je gradska vlada odlučila da obezbedi dodatne popuste za plaćanje komunalnih usluga 50 odsto za najugroženije kategorije, ali do 40 odsto za porodice sa nedovoljnim primanjima. Jednočlano domaćinstvo, na primer, penzioner sa mesečnim prihodom od 15.116,00 dinara ili četvoročlanom domaćinstvu sa prihodima nižim od 28.344,00 dinara ostvariće minimalni popust od 10 odsto".

Svako ima pravo na dostojan život.
Gradska vlada i Gradski centar za socijalni rad Beograd i Sekretarijat za socijalnu i dečju zaštitu Beograd.

U ovom spotu-reklami ispada kako su bivši ratnici krivi za rat i sankcije i da ih tih razloga ljudi žive u bedi i nemaštini bez ikakve perspektive... Što u zadnjih 15 godina ljudi žive životom nedostojnim čoveka. Rat i sankcije nisu krivi, krivi su ti pohlepni, nemoralni političari i direktori svih društvenih preduzeća, ustanova, bolnica...

Zbog njihove pohlepe uništili su sve te ustanove, radnici su isterani na ulicu a društvena preduzeća prodata u bescenje, a te pare su otišle u privatne džepove direktorima, političarima i njihovim prijateljima. Zbog njih je došlo do siromašenja.

Njima rat i sankcije služe samo kao izgovor da pljačkaju narod i državu. A oni koji su bili zaduženi i primali platu za to da pomažu svoj napaćeni, siromašni narod, mislim na Crveni krst i na centre za socijalni rad, da nisu zloupotrebljavali svoj službeni položaj u ovoj zemlji niko ne bi bio gladan.

Svi bi bili siti, obučeni i imali krov nad glavom.
Takođe mislim i na kuhinje dečjih ustanova, staračkih domova i radnih organizacija i drugih koji su bili pod ugovorom Crvenog krsta. Njihovi čelnici, direktori, šefovi proizvodnje, dijetetičari, nutricionisti, kuvari, takođe su zloupotrebljavali svoj službeni položaj, pripremali obroke bakteriološki neispravne bez ikakvih hranljivih vrednosti, a takođe su vređali, klevetali i omalovažavali ljude.

Ja sam protiv Crvenog krsta Beograd, protiv opštinskog Crvenog krsta Zemun i protiv Centra za socijalni rad Zemun podnosio hiljade krivičnih prijava i četvrta je godina kako konstantno podnosim krivične prijave ali, nažalost i tragediju ovog naroda, ceo pravosudni organ ogrezao je na korupciju.

Zoran Mladenović
Zemun


Godišnjica smrti velikana

Zaboravljen veliki poeta

Pre šezdeset godina usnuo je jedan od naših najvećih pesnika. Vojislav Ilić Mlađi, posle duže bolesti, sklopio je svoje tužne i umorne oči 22. maja u 6 sati izjutra. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju, u porodičnu grobnicu u 11. parceli, pored svoja dva rano preminula sina.

Tog okupacijskog dana, sve što je bilo kulturno u našem glavnom gradu, mnoštvo đaka i narod koji ga je voleo, izašlo da isprati velikog pesnika. Govorio je Velmar Janković, stari novinar Šijački zabeleženo je prisustvo njegovih kolega po peru, kao i po struci. Došao je i sam ministar prosvete. Pokojnik je imao nepunih 67 godina...

U književnosti se javio kao vrlo mlad. Pesme su mu štampali eminentni književni časopisi. Završivši prava na Velikoj školi 1903. godine, kao sudski pisar službovao širom Srbije. Posle oslobođenja vraća se u Beograd i zapošljava prvo u Narodnoj biblioteci, pa u Apelacionom sudu, da bi postao inspektor Ministarstva pravde. Neumornog pera, pisao je poeziju, književne kritike, prevodio sa ruskog i francuskog. Objavio je preko 40 knjiga. U dva maha prevođen je na bugarski (1922. i 1929) i na esperanto (1932). Sarađivao je u stotinak časopisa.

Njegove pesme bile su omiljeno štivo između dva rata. Nije bilo svečanosti, praznika, komemoracije da se nisu čuli njegovi stihovi. Deklamovani su u školama, crkvama, na grobljima, u Dvoru. Njegovi dirljivo sastavljeni epitafi krase mnoge grobove beogradskog Novog groblja, nalazimo ih čak i na Zejtinliku. Mnogo upoređivan sa Zmajem, bio je i Zmajeve sudbine. Izgubio kćerku Julijanu i Zagorku, sinove Jovana i Dušana. Njima je posvetio svoje najlepše i najtužnije stihove.

Danas, 60 godina posle smrti, njegovo ime neumitno tone u zaborav. To ne smemo dozvoliti. Nijedna ulica u našoj prestonici ne nosi njegovo ime. Nijedna škola ili ustanova ne diči se njegovim imenom. Naš glavni grad nije se odužio svome slavnom sugrađaninu. Možda je ovo prilika da se greška ispravi.
S poštovanjem, vaš čitalac

Branislav A. Žorž
Beograd


Ni na zapadu život nije baš sladak

Rintanje od jutra do mraka

Gospodin Stebal iz Novoga Sada vam uvek šalje originalna i oštroumna pisma. Ovoga puta me je razočarao. Neću ulaziti u diskusiju o demokratiji, centralizmu ili levičarstvu. Možemo sesti jedne lepe letnje noći i čitavu noć raspravljati, uz mnogo dobre volje - a da nam prevashodni cilj bude ugodno provedeno vreme. Jer, previše ima onih koji, kiteći se demokratijom, ranije komunizmom... ili već aktuelnom ideologijom, gledaju svoje uske lične interese.

Dakle, g. Stebal kaže: "Želim da živim slobodno i da imam pristojan život od svoga rada". Pre svega, razmislite dobro šta je to sloboda? Da li sam ja ovde slobodan ako ne smem noću u šetnju parkom? Ako ne smem da otvorim prozor na autu na raskrsnici, a kamoli prozor na kući?

Da li sam slobodan ako sam zaposlen do pet po podne, a šef sa osmehom traži da se ostane do osam - a ja ne smem da odbijem, jer znam da mogu zbog toga lako dobiti otkaz? A što se "pristojnosti" života tiče od svoga rada, kako g. Stebal navodi, stvar je ukusa šta je "pristojno"(čemu, kako), a šta "nepristojno".

Odista je vreme da se upitamo, jer sam ove fraze previše često čuo u Srbiji "želim da živim pristojno od svog rada" - i to najčešće od onih koji vrlo malo znaju o životu na zapadu. Zašto svi takvi ne dođu da vide kako se juri na posao ujutru, juri (zašto) uveče sa posla kući, vojnički i pod tenzijom radi 10-11 sati i po šest dana nedeljno - a o odlasku u Evropu se sneva, kada se (i ako) doživi penzija.

Od 300 miliona Amera samo devet ima pasoš, a pre neki dan mi neko reče da ima odličan posao jer ima i dve nedelje plaćenog odmora. To je ovde velika stvar. Koliko vidim, Srbija se, uprkos želji za ulaskom u EU više amerikanizuje nego što se evropeizira. Pismo o prodaji droge me je odista jako ražalostilo...

Miodrag Bjelić
SAD