- Znala sam da sam dobro procenila i da ćete se vas dvoje dopasti jedno drugom! Tražio mi je tvoj telefon - vikala je moja dugogodišnja drugarica pošto smo se on i ja videli na njenom rođendanu.

Daj mu telefon, dopao se i on meni, ali videćemo. Više nije presudno obostrano dopadanje na prvi pogled - odjednom sam bila uzdržana, a da ni sama nisam znala zašto. Bar nije trebalo da kvarim njeno sitno zadovoljstvo koje se oseća u onim retkim trenucima kad napraviš neku uspelu spojku.

Nije dugo prošlo, pozvao me je, rekao da tog dana neće moći, ali da ćemo se videti sutra, samo ako ja mogu.
Sutra je pozvao kasno, već sam se dogovorila.

Prekosutra me je pozvao s mobilnog, veza se prekinula, baterija mu je iscurela. Onda se javio od kuće i rekao da je mislio da ćemo se videti, ali da se sad vratio kući i da je već kasno da ponovo ide do grada.

Već sam prestajala da računam da ćemo se videti, ali mi je bilo zanimljivo da vidim kad će da se javlja, šta će da kaže i cela ta peripetija koja se pravi ni oko čega.

Mnogo sam umoran danas, ali sam imao super posao. Zaradio sam neku lovu i baš bih uživao da je zajedno potrošimo. Zovem te sutra - bio je zadovoljan onako kako muško može da bude kad se njegov rad materijalno isplati.
Važi.

Ne važi, nego videćemo, ali zašto da objašnjavam? Ionako su to telefonski razgovori mobilnim telefonom. Treba biti kratak.
Nećeš verovati, ali sutra putujem. Ti ćeš sigurno pomisliti da ja ne želim dovoljno jako da se vidim sa tobom, ali to stvarno nije tako - pravdao se.
Možda nam jednostavno nije suđeno - izgovorila sam kroz smeh.
Više ja nisam želela da se vidimo. A on nije zvao.

Prošlo je mesec dana, možda i više, a on je okrenuo moj broj.
Ovde sam, ispred tvoje kuće, možeš li nekako da se vidiš sa mnom?
Nisam kod kuće. Znači, stvarno ne mogu.
Konačno sam mu bila na putu. E, pa, žao mi je.

M. Bjelovuk