Više je nego dobra (za naše dalje odnose sa SAD, pre svega) da V. Klark, najpoznatiji po velikom zlu koje nam je naneo, nema više nikakve šanse da postane predsednik SAD. Od velikog poraza nisu ga spasle velike sume novca albanske dijaspore (verovatno i sa Kosmeta) ni hvalisanjem "slavom" zbog bombardovanja Srba 1999. godine.

U potresnom dokumentarcu "Kosovo mesto zločina" (TV "Politika", 13.02.2004.) o više nego tragičnom stradanju Srba na Kosmetu posle njegovog zaposedanja od strane albanskih terorista i stranih trupa (uglavnom zemalja NATO) jedan od "junaka" (pored Klintona, Olbrajtove, Kuka, Šredera i dr. ) je i Vesli Klark, komandant NATO soldateske u vreme njenog vandalskog razaranja Srbije i okupacije i zaposedanja Kosmeta pomenutim formacijama. Pripadnici tzv. OVK razdragano, kao najvećeg prijatelja dočekali su svog ratnog saveznika. On im nije ostao dužan, pridruživši se sa zanosom zajedničkom trijumfu, zbog zajedničke pobede.

S obzirom na katastrofalne posledice NATO agresije, čime se i dalje, ne samo u propaloj izbornoj kampanji, ponosi, koje se i danas, osobito na Kosmetu, osećaju nije ni malo teško razumeti izrazito negativno raspoloženje ogromne većine Srba prema V. Klarku. Za buduće odnose Srbije sa SAD i NATO više je nego dobro što je on u penziji a Klinton i Olbrajtova nisu (i više nemaju šanse za to) u Beloj kući i Stejt Departmentu.

Zbog toga smo bili uznemireni i povodom najmanje mogućnosti da V. Klark postane predsednik SAD. Da to pokuša svakako je bio inspirisan i uspehom slavnog američkog i savezničkog komandanta Ajzenhauera. Na našu radost (a verovatno i sreću) prevario se u "računici". Ubedljivo je poražen već u "predtakmičenju" za nominaciju za kandidata Demokratske stranke. Nije mu pomoglo što je svoju najveću "slavu" stekao i kao izvršilac politike dvostrukog predsednika SAD iz te stranke.

Članovima i pristalicama Demokratske stranke bilo je jasno da V. Klark nikako nije ono što je bio popularni Ajk, slavni komandant u najvećoj bici progresivnog čovečanstva protiv planetarno monstruoznog zla,kakav je bio Trojni pakt, predvođen Hitlerom i njegovim Trećim rajhom. Za tu veličanstvenu (po cilju) i tragičnu ( po žrtvama) pobedu antifašističke koalicije Srbi su, kao i u Prvom svetskom ratu, dali najveće (prema svom broju) žrtve, zbog čega su stupili na tragičan put svog biološkog nestajanja.

To drastično smanjivanje populacije Srba u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu, te povampirene pretnje i nastojanja da ih tu skoro ili uopšte ne bude, osnovni su uzrok tragičnih događaja u poslednjoj deceniji 20-og veka, u čijoj su prvoj polovini Srbi za pobedu slobode o progresu žrtvovali više nego što bi to neki drugi narod učinio. Na njihovu nesreću u toj sudbonosnoj deceniji predvodili su ih neodgovorni, situaciji nedorasli, avanturisti i karijeristi. Oni su svojom "politikom" dali povod (ili izgovor) ujedinjenom i premoćnom Zapadu da Srbe zbog te "politike" (i za nečije interese) drastično, neadekvatno kazne.

Ni bivši veliki saveznici iz dva svetska rata nisu imali neophodno razumevanje za položaj u kojem se našao srpski narod, zbog navedena dva razloga. Čak su bili glavni zagovornici i izvršioci te drakonske odmazde. Nažalost, dobro znamo šta nam je pre 5 godina učinjeno, a brojni su i teški dokazi šta se i posle toga dogodilo i događa na Kosmetu pod okriljem Misije i oružanih snaga pod zastavom OUN. U ime UN obezbeđuju se rezultati koje su ostvarili albanski teroristi i separatisti u etničkom čišćenju Kosmeta.

Preostali nealbanci,osobito Srbi, žive tamo pod daleko težim uslovima nego u vreme okupacije od strane Hitlerove i Musolinijeve soldateske, a broj prognanih kojim se ne omogućava povratak je neuporedivo veći nego u to mračno doba Drugog svetskog rata.

Nisam nerealni optimista da bih, povodom neuspeha V. Klarka, poverovao da su građani SAD masovno i korenito promenili svoje mišljenje o Srbiji i Srbima. Međutim, svakako je i delimično saznanje o nepotrebnosti i posledicama NATO bombardovanja Srbije i događanjima na Kosmetu uticalo na stav dela (pored Srba u SAD) američkih građana prilikom opredeljivanja za ili protiv V. Klarka.

U svakom slučaju, dobro je što je V. Klark izgubio i to tako ubedljivo. Srbija i Srbi će lakše, iskrenije prihvatiti SAD kao budućeg partnera, pa i saveznika, ako na njenom čelu nije bilo ko od poznatih protagonista NATO agresije i odgovornih za skoro nepremostive probeleme koji su istom stvoreni.

Takođe, za naše neophodno povezivanje sa tim istim NATO-om značajno je što na njegovom čelu nisu ni Solana ni Robertson. Neuspeh V. Klarka i novi čovek na čelu NATO svakako povećava broj naših građana kojima će SAD i NATO biti prihvatljiviji, pa i poželjniji, kao partneri i saveznici. Provodeći politiku EU prema nama g. Solana je svakako donekle popravio kod nas svoj veoma nepovoljan imidž, ali ćemo EU prihvatiti sa još više poverenja i volje kada na tom mestu ne bude neko sa takvom hipotekom.

Mr Radiša Novaković
Beograd

Otišla sam u Centar "Sava" sredinom februara, da kupim karte za koncert Lord of the dance. Prodavac na blagajni me je odbio rekavši da se za dinare u gotovini karte mogu kupiti samo za pomoćna sedišta, dok se karte za sva ostala sedišta, mogu kupiti samo sa Dajners karticom.

Iz ovoga se ne zaključuje da Dajners obračunava usluge u stranoj valuti već da smo mi, koji nismo vlasnici ovakvih kartica, diskriminisani- konkretno za učestvovanje u jednom ovakvom događaju. Čini mi se da ovakvi potezi u najmanju ruku podsećaju na crvena vremena, kad bez propusnice za život (partijske knjižice) nisi mogao da se odbraniš od privilegovanih ljudi. Hvala na ustupljenom prostoru.

Lidija Vlahović
Beograd

Za nacionalnu slobodu i povratak Evropi, njenoj civilizaciji, pre dva veka svaki peti stanovnik ustaničke Srbije dao je za te velike ciljeve najviše što je mogao - svoj život. Pored ostalog i zbog toga gospođa Petrović s pravom poručuje ministru Svilanoviću da proslava tog velikog jubileja, dva veka od izbijanja Prvog srpskog ustanka, nije "samo naš, već i evropski praznik" i izražava svoje nezadovoljstvo eventualnim nastojanjima i očiglednim neuspesima naše diplomatije da on i bude obeležen kao takav, srpski i evropski.

Nije mi poznato šta je u tom cilju preduzeo g. Svilanović i njegovo Ministarstvo. Međutim, dan uoči proslave velikog jubileja u Orašcu saznali smo (TV) da g. Bler, navodno zbog drugih obaveza, nije prihvatio poziv da prisustvuje proslavi. Šta je drugo sem čuđenja, pa i gneva, mogla da izazove ta vest kod ogromne većine naših građana. Naravno, ne zbog toga što nas "veliki prijatelj" nije udostojio svojim dolaskom na obeležavanje jubileja tako epohalnog događaja Velikoj Britaniji prijateljskog, a u najtežim iskušenjima (njihovim i našim) savezničkog srpskog naroda.

Presudna uloga

Nije nepoznato ni to da je g. Bler imao presudnu ulogu u pridobijanju nekih evropskih zemalja da učestvuju, a zatim da ne odustanu od tog (bez saglasnosti SB UN, jer ga nisu mogli dobiti) monstruoznog napada na jednu malu zemlju, koja nije imala nikakve šanse za uspešnu odbranu od više nego premoćnog i na sve zločine spremnog agresora.

U tim više nego tragičnim mesecima za Srbiju i Srbe, T. Bler je ponekad bio i veći ratni jastreb i od samoga Klintona. Pored ostalog, kritikovao ga je što se usteže od donošenja odluke za kopnenu invaziju, a TV kamere su beležile njegove razdragane osmehe prilikom uspešnih dogovora o nastavljanju bombardovanja i izveštajima o najvećim udarcima koje su nam zadavali. Svoju jastrebovsku energiju u toj aktivnosti kao da je prenosio na svoje najbliže saradnike u istoj, osobito na ministra spoljnih poslova i odbrane (srećom oni nisu više na tim mestima) i zemljaka Džejmi Šeja, koji nam je, u ulozi portparola NATO, ostao po zlu nezaboravan, osobito po svom krajnje nehumanom cinizmu i manipulacijama.

Bez obzira na tu tragičnu i veoma blisku prošlost, kao i ulogu vrha britanske vlade u tome, većina naših građana je za saradnju sa V. Britanijom i ostalim članicama NATO. Ne samo zbog toga što nam je to neophodno. Međutim, verovatno je veoma mali broj onih koji prisustvo T. Blera na svečanosti povodom tako velikog i svetlog događaja iz svoje tragične i slobodarske prošlosti, ne bi smatgrao uvredljivim i da mu bar tada nije mesto među nama.

Pomogli Englezima

Pored ostalog, g. Bleru nije nepoznato na put kakve katastrofe su se Srbi odlučili 27. marta 1941. godine odbacivši neutralnost, da bi (tada jedini u Evropi) pomogli borbu naroda Velike Britanije, u najtežim trenutcima njihovog nadčovečanskog otpora Hitleru. Posle toga, pored ostalih nesreća, nad Srbima je izvršen genocid u Hrvatskoj, BiH i na Kosmetu, a četvrt miliona srpskih vojnika je odvedeno u zarobljeništvo, od kojih se mnogi nikad nisu vratili. Tragični događaji u Hrvatskoj, BiH i Kosmetu u poslednjoj deceniji, tek minulog, prošlog veka najvećim delom su posledica tog genocida nad Srbima.

Pre svega zbog prevelikog smanjenja njihove populacije u tim oblastima, tim genocidom, kao i kasnijim njihovim masovnim odlaskom u Srbiju, zbog strašnih uspomena i straha da se to zlo ne ponovi. Tome treba dodati i posleratnu zabranu komunističkih vlasti da se na Kosmet vrate Srbi proterani od albanskih separatista u vreme italijanske i nemačke okupacije Kosmeta. Zbog svega toga, od svih zemalja NATO najteže nam je da razumemo, zaboravimo i oprostimo V.Britaniji, njenim čelnim ljudima,čak i da u toj agresiji i nisu bili najaktivniji, a jesu. Ko je onda mogao da pozove T. Blera na tako veliku i svetu, kakva je trebala da bude, svetkovinu srpskog naroda i Srbije? Da li nam za to duguje izvinjenje?

Mr Radiša Novaković
Beograd

Da li postoji tabu da o jednoj lepoj pojavi, kao što je dobra knjiga "Loz" Marka Smukova, u izdanju Narodne knjige, Beograd, nešto napiše i neko izvan kruga ovlašćenih, bogomdanih kriktičara? Da li bi redakciji "Glasa" nešto smetalo ako bi čitaoci cenjenog lista saznali da jedna takva knjiga postoji? Baš da vidimo.

Jer u toj korisnoj knjizi Smukov je bogato pravničko iskustvo, lepim stilom, uspešno, pretočio u literaturu, kroz likove kao što je ostareli penzioner, koji se u dotrajalom odelu i samo sa jednom prtenom torbicom, posle pola veka, vraća iz daleke Australije u rodnu zemlju. Bogati sinovi neće da ga prime, a siromašna ćerka i zet ga primaju, sa oduševljenjem. Zatim se pokazuje da starac i nije tako bedan i siromašan, kao što je dozvolio da izgleda. On, kao u bajci, ćerku, zeta i njihove sinove, a svoje unuke, nagrađuje novim stanom i deviznom ušteđevinom. Fabula zasnovana na istinitom događaju iz advokatske prakse autora.

Zatim, starac napadnut od razbojnika gubi život u "najbezbednijoj evropskoj prestonici", tako da do loza Jugoslovenske lutrije u njegovom novčaniku dolazi, sasvim slučajno, treće lice, neki prolaznik. Pošto je naša sudbina najveći komendijant, dogodi se da taj nađeni loz izvuče glavni lutrijski zgoditak. Tako dobitak s jedne strane rađa jednu ljubav iz interesa, koja umire čim se pokaže da premiju treba vratiti, jer izaziva sumnju da je nalazač loza i ubica starca. S tim u vezi pojavljuju se brojni likovi u zatvoru i na sudu, a i niz drugih osoba razapetih između ljubavnih avantura i materijalne koristi, pa s tim u vezi isprepletenih iskrenih i lažnih emocija i ljubavnih seansi.

Nižu se neočekivani obrti, sve jedan stiže drugog, a svi logični i istinito ubedljivi. Iako pravnik, pisac M. Smukov je reljefno opisao i jedan psihoterapeutski tretman, putem hipnotičkog sna, u kojem pacijent iznosi svoje svesne i podsvesne doživljaje, koji ga čine bolesnim.

Na kraju, kroz posmrtni govor jednog od glavnih junaka Miloša, u poglavlju "Apsurd" na sahrani njegove kontraverzne koleginice i ljubavnice, koju, pod pljuskom kiše, niko nije došao da isprati, pisac daje antologijski tekst o ljubavi, životu i smrti. Taj oproštaj od pokojnice se može uvrstiti u najlepše estetske i filozofske tekstove lepe književnosti, čak i kad govori o ružnim životnim pojavama i zbivanjima.

Književni kritičar, Mileta Aćimović Ivkov o ovoj knjizi je, na koricama , između ostalog, napisao sledeće: "Organizovan kao niz pojedinačnih pripovednih odeljaka, roman Marka Smukov LOZ je koliko uzbudljiva toliko i potresna priča o čudnovatom sudbinskom obrtu, koji je zasnovan na zabunu i nepoverenju."

Zato ovu knjigu smatram korisnom za sve uzraste, pa i za najstrože književne sladokusce...

Dr Simo M. Turudija
Beograd