[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Subota, 7. 2. 2004.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Kakve nas opasnosti vrebaju sa deponija smeća i otpada?

Da nas smeće ne zatrpa

Republička Agencija za reciklažu planira osnivanje punktova za otkup otpada

Obližnji jarak ili rastinjem zaklonjena ivica puta idealno je mesto za nastanak domaćeg smetlišta. Prigradska naselja, okolina Avalskog puta, pravac ka Kosmaju puni su nagorelih "smederevaca", isluženih frižidera, automobilskih guma i svakojakog otpada. Bez ikakve griže savesti, jedan Austrijanac prijaviće komunalnoj službi svog komšiju, ako ga leti guši smrad njegove kante za đubre. Ovi će ga udariti gde najviše boli - po džepu i miran Tirol. Budući da ovde prijaviti komšiju nije baš srpski (od toga je mnogo poželjnije ogovaranje), u Srbiji cvetaju divlje deponije, a na kontejnere se naslanjaju olupane NJC šolje.

- Kad smo očistili divlje deponije na području Borče, posle dva dana sve je bilo isto. Ne zna se koliko ima smetlišta na području Beograda, jer ih ima svuda - u Rakovici, Mladenovcu, Sopotu. Gde god da se okrenete videćete bačeno smeće, od autobuskih karata do praznih najlon-kesa i raznorazne ambalaže. Smeće nije samo ruglo nekog grada, već i potencijalni izvor zaraze. Jedna bačena automobilska guma odlično je sklonište za muve i komarce i pogodno stanište za razne bakterije. Zapaljena može da gori čitav dan, usput ispuštajući kancerogene i štetne gasove, upozorava zamenik direktora republičke Agencije za reciklažu Gordana Perović.

Trud "Gradske čistoće", vidljiv je poslednjih godina. Mnoga beogradska naselja dobila su nove kontejnere, postavljene su korpe po svim autobuskim stajalištima i parkovima. Ipak, to nije dovoljno da se životna sredina zaštiti.

Koristan otpad

Na pitanje zašto su Nemci i Švajcarci bogati, postoji odgovor zato što iskoriste sve što mogu. Kad su Poljaci ušli u Evropsku uniju, obavezali su se da recikliraju 13 odsto pet-ambalaže (plastike) i 24 odsto aluminijumskih limkenki. Za godinu dana reciklirali su 46 procenata limenki i 15 odsto peta. Bili su jako nezadovljni što su samo tako malo premašili granicu. Eto, doskora je Srbija za njih bila svet, a sada su to Poljaci za nas, kaže Perovićeva.

- Nije samo kontejner rešenje za smeće, važnije je učiniti da u njemu bude što manje đubreta. Ne možemo u Evropsku uniju s punim kontejnerima - neće nas primiti. Sve dok ne budemo prerađivali otpad i odvajali sekundarne sirovine, đubretari će i dalje lopatama ubacivati šut i smeće koje se prelilo iz gradskih kanti. Znanje, iskustvo i idejni projekti postoje, jedino nedostaju komunikacija i saradnja. Mnogo je lakše napraviti sanitarnu deponiju u unutrašnjosti, nego u Beogradu. U Vranju je za dogovor dovoljan jedan opštinar, a u Beogradu se treba dogovoriti sa njih 17 i još pride sa resornim ministarstvom, priča lider vladine Agencije o "ljudskom faktoru" koji je u Srbiji najčešća prepreka za brz i uspešan završetak posla.

Osim uobičajene srpske boljke - institucionalne nesaradnje, nema ni edukacije stanovništva, centara za prikupljanje i otkup sekundarnih sirovina, a ni odgovarajućeg zakona. Stranih investitora zainteresovanih za izgradnju fabrika za reciklažu ima suviše. Da započnu posao, nedostaju im jedino garancije.

- Stranci ne daju pare samo za idejne projekte. Moramo da realizujemo bar jedan, da bismo za drugi dobili novac. Ne vredi nam da pišemo projekte, a da uz njih ne pišemo zakone. Bez zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu ne možemo naterati industriju da se brine o onom što je proizvela. Naši proizvođači samo napune ambalažu i dalje ih se ne tiče šta će biti s njom. Kad otpad postane i njihov problem, onda će da pakuju mleko, sokove, vodu u povratne boce ili da recikliraju prikupljenu plastiku. Uvoze granulat za proizvodnju ambalaže, umesto da ga same prave - i izvoze. Svima bi bilo jeftinije, a nas ne bi zatrpavalo smeće, kaže direktorka Agencije za reciklažu.

Posla u preradi sekundarnih sirovina ima i za našu pamet - da nam ne beži u svet. Našim tehnolozima ionako nijedna zemlja ne traži nostrifikaciju diplome.
- Malo njih zna da je"Lola sistem" iz Železnika pobedila na međunarodnom konkursu za izgradnju reciklažnog centra u Parizu. Sve su uradili domaći stručnjaci, od idejnog projekta do automatizovanih mašina. A mi, u Srbiji, tražimo preko hleba pogače. Više volimo strane firme, jer nekako ispadne bezveze da to rade ovi naši, revoltirana je Gordana Perović nepoverenjem u domaću stručnost i sposobnost.

Sekundarne sirovine

- Pre dvadesetak godina gradska vlast je pokušala da organizuje odvajanje sekundarnih sirovina iz otpada. Nabavljeni su kontejneri za papir i staklo, većina građana se uključila u akciju, ali sve su pokvarili lopovi. Pune kontejnere, obezbeđene katancima, obijali su skupljači papira, odnosili karton i prodavali na otpadu. Ni organizovani otkup staklenih flaša nije uspeo. Sećam se jednog čoveka koji je skupio milion flaša od zejtina. Umesto u fabrici ulja ili u paraćinskoj staklari, flaše su završile na deponiji. Manje para mu je trebalo da plati nama prevoz do deponije, nego što bi dobio od fabrika za otkup. Ukoliko se nađu kupci za sekundarne sirovine i budu organizovani punktovi za otkup, mi ćemo se rado uključiti u akciju, jer zainteresovanih za zaradu uvek ima, tvrdi koordinator operative "Gradske čistoće", Bogoljub Radić.

Smeće i zloupotreba prirodnih resursa biće veliki problem Srbije, ukoliko se ne budu organizovano odvajale i skupljale sekundarne sirovine (staklo, aluminijum, gvožđe, guma). Jedna trećina srpskog stanovništva živi u prestonici, a Beograd trenutno ima samo jednu deponiju - u Vinči. Deponija u Batajnici je zatvorena i sanirana, a razdvajanjem sirovina od otpada bavi se samo grupa neorganizovanih Roma. Da bi što više ljudi uključila u akciju sakupljanja, Agencija planira da osnuje punktove za otkup na beogradskim pijacama ili u blizini supermarketa. Reciklažni centar gde će se prerađivati aluminijumske limenke već se gradi na novosadskom putu, fabrici stakla u Paraćinu nedostaje samo deo tehnologije, pa da prerađuje stakleni krš, a "Petrohemija" iz Pančeva ima najviše mogućnosti da u budućnosti prerađuje pet-ambalažu.

- Deponija u Vinči nije u lošem stanju, iako nije sanitarna. Zbog količine otpada koji se tamo svakodnevno doprema, neophodno je Vinču dovesti na nivo sanitarne deponije. To je jedna vrsta ekološke fabrike u kojoj su dno i stranice obložene polietilenskom folijom, vodonepropusnom i otpornom na 70 odsto hemikakalija koje se stvaraju u komunalnom otpadu. Folija sprečava da otpadna voda zagadi podzemne izvore, zadržava je na dnu i cevima za drenažu šalje u sistem za prečišćavanje. Voda iz otpada je 10 puta zagađenija od fekalne i mora da se prečisti pre ispuštanja u kanalizaciju.

Drugi produkt deponije - gas (metan i ugljendioksid) kontroliše se u sistemu bunara. Metan je posebno opasan jer u koncentraciji do 15 procenata može da eksplodira - što se i dogodilo na Sarajevskoj deponiji, kada je eksplozija raznela nekoliko zgrada. Gasovi sa deponije mogu da se iskoriste i kao izvor toplotne energije za celo vinčansko naselje. U Ljubljani se takvim gasom greje 15.000 ljudi. Uz reciklažni centar, deponija u Vinči može da zabeleži lep prihod, tvrdi Perovićeva.

Agencija za reciklažu odlučila je da sa podučavanjem krene "od malih nogu". Čeka se samo kraj zimskog raspusta, pa da počne akcija po školama pod sloganom "Da te tvoje smeće ne zatrpa". Nek' nauče deca da čuvaju svoje parče planete. I neka u tome postide odrasle.

Otrovi

U neposrednoj okolini Beograda, meštane Vreoca muči otpad rudnika "Kolubara"- i na zemlji i u vodi. Brda jalovišta (ugljene prašine), koja se dižu 40 metara u visinu i prostiru po 500 metara, opkolila su kuće, bašte, njive i truju sve živo.
- Jalovište je živa masa kao vulkan, samo što nema erupciju. Unutar gomile stvara se temperatura i do 350 S, a okolinu guši neopisiv smrad. Stručnjaci tvrde da jeu ugljenoj prašini nađen arsen, a postoje naznake da je deponija rudnika i radioaktivna. Nekad jalovišta namerno zapale, zbog krajnjeg produkta - crvene šljake, kojom se nasipaju putevi. Leti se ugljena prašina upali i i sama, ukoliko je ne pokriju. Tad ni šmrkovima ne mogu da je ugase, pomaže samo nasipanje zemljom. Rudnik "Kolubara" zagađuje i vodu. Kad operu ugalj, ogromnu količinu muljnog taloga puste u kanal. U njemu otpadna voda, puna arsena, žive i fenola, nikad ne presušuje - kontinuirano se uliva u Kolubaru. Teški metali prodiru u okolno zemljište, a mi sa njega ubiramo plodove. Prilikom utovara uglja, more prašine zasipa krovove kuća. Trava u baštama je češće bela, nego zelena, priča za "Glas" muku meštana Vreoca Mića Antonijević, predsednik lokalnog Ekološkog društva.


Tanja Kaluđerović


vesti po rubrikama

^tema

16:50h

Kakve nas opasnosti vrebaju sa deponija smeća i otpada?

   


     


FastCounter by LinkExchange