Proces privatizacije u Srbiji neki hvale, neki osporavaju. Izriču se mnoge primedbe i predlozi za poboljšanje. Ali, koliko sam ja primetila, niko nije ni pokušao da objasni jednu pojavu, učestalu naročito u nekoliko zadnjih meseci procesa privatizacije.

Naime, poznato je da je odredbama o privatizaciji propisano da, ako je kupac na aukcijskoj prodaji imovine preduzeća, pravno lice, ono kupoprodajnu cenu plaća odjednom po potpisivanju kupoprodajnog ugovora, a ako je kupac fizičko lice, ono plaća cenu u šest godišnjih rata, što znači da prvu i, eventualno, drugu ratu plaća iz "svojih" sredstava a ostatak iz dobiti preduzeća čiju imovinu je kupio.

Da bi dobili ovu povoljnost u plaćanju, pravna lica isturaju fizička lica kao kupce. Do sada niko od nadležnih nije ni pokušao, a neko je i bio u obavezi da to uradi, da proveri poreklo sredstava fizičkih lica - kupaca, osnov prenosa tih sredstava na račun tog fizičkog lica, plaćanje poreza na imovinu (novac), itd.

Po logici stvari, ovo je trebalo da bude urađeno pre svake javne aukcije, za svako fizičko lice koje je, kao zainteresovani kupac, uplatilo depozit ili dalo garanciju, pa na samu javnu aukciju pustiti smo one koji mogu da dokažu zakonsko poreklo sredstava kojima kupuju imovinu preduzeća.

Međutim, Ministarstvo i Agencija za privatizaciju ne da ne traže nikakve dokaze ili vrše provere, nego i "pomažu" da se imovina preduzeća sa vrednim nekretninama proda po nerealno niskim cenama. To se čini tako što se kao obaveze preduzeća iskazuju iznosi nekoliko puta veći od stvarnih, čime se, automatski, smanjuje cena imovine preduzeća.

Sve ovo napred pomenuto je naročito uočljivo kod aukcijske prodaje dva poznata beogradska spoljnotrgovinska preduzeća, krajem prošle godine.

jAgencija i Ministarstvo za privatizaciju bi mogli da ovakvu, očiglednu, štetu "izvade" preko socijalnog zbrinjavanja radnika tih preduzeća. Mogli bi da u kupoprodajnom ugovoru predvide obavezu kupca da sve radnike, čiju, mukotrpno stečenu imovinu je kupio u bescenje, zadrži na poslu, makar nekoliko godina, ili da im da odgovarajuću otpremninu ako se dogovore o proglašenju tehnološkog viška. Ali, ništa od toga. Kupac može, sutradan po ulasku u preduzeće, da proglašava tehnološki višak, otpusta, raspoređuje kako hoće, ne isplaćuje plate.

Ako bi neko i ustao u zaštitu prava radnika iz tih preduzeća, gdin. Vlahović bi to proglasio "jeftinim populizmnom". Zato gdin. Vlahović nema primedbi na napred opisani način prodaje preduzeća fizičkim licima, što je, ustvari, jedino "jeftino" u celoj ovoj priči.

O svemu ovome bi Savet za borbu protiv korupcije i skupštinski odbor za privatizaciju trebalo da povedu računa i da od ministra Vlahovića, odmah, traže razjašnjenja.

Milka Ivanović
Beograd

Sa pažnjom čitam šta se sve ovih dana piše oko Nacionalne štedionice, transfera novca za G17 i mnogim drugim malverzacijama koje su očito bile karakteristične u fazi likvidacije naše četiri najveće banke. Ne pripadam onima koji veruju da je moguće te sisteme oživeti, ali, pošto sam proveo punih 30 godina radeći u Beobanci, sa velikom dozom nostalgije i bola pratim šta se događa sa njenom imovinom.

Pošto smo kao narod veoma zaboravni, želeo bih da podsetim Vaše čitaoce, da bi danas Beobanka, da je ostala da funkcioniše, slavila svoj 80. rođendan. U tih osam proteklih decenija mnoge generacije stvarale su jedno veliko materijalno bogatstvo koje se ogledalo u poslovnim zgradama, ekspoziturama, objektima za odmor i rekreakciju radnika, savremenim informacionim sistemima. Svake godine, izdvajalo mnogo para za adaptacije, osavremenjavanje poslovanja i nabavku novog nameštaja.

Nažalost, sve je to bačeno na smetlište kao da pripadamo svetu najbogatijih, a ne najsiromašnijih. Retko ćete danas naći primer tako bahatog ponašanja svih onih koji su učestvovali i sprovođenju projekata likvidacije ovih banaka i pored činjenice da smo kao zemlja prezaduženi i da je pitanje kada će i koje generacije mirno i udobno živeti bez obaveze da vraćaju pozajmljeno.

I tada kada je sve to rađeno a i sada, pitam se, kome i zašto je trebalo da osniva Nacionalnu štedionicu. Naravno, sada sam saznao, da je pod tim imenom osnovana, jedna tipična privatna banka koja je dobila mnoge privilegije zahvaljujući gospodinu Dinkiću, tadašnjem guverneru Narodne banke. Ako se zaista želela prava Nacionalna štedionica onda na svetu nije bilo bolje infrastrukture, tehnički savršeno opremljene, kao što je to nekada bila štedionica Beobanke. Sve je moglo, pod novim imenom i sa dalekom manje para da funkcioniše u okviru naših ekonomskih a iznad svega, racionalnih mogućnosti.

Zgrada u Knez Mihailovoj, u kojoj se danas nalazi Grčka "Alfa banka", ima oko 1300 km2. To je sam poslovni epicentar Balkana, rekao bih i Evrope i kada se objekat u tom delu grada prodaje, cena je sigurno mogla biti mnogo veća nego ona po kojoj su Grci kupili zgradu. Obavešten sam, da je kvadratni metar prodat za nepunih 2000 evra a danas se km2 poslovnog prostora u Knez Mihajlovoj zakupljuje od 25-30 evra. Grci su dobro prošli u ovom poslu.

Iznenadio sam se kada sam čuo da su svi kompjuteri, bankomati odneti u veliko skladište u Dobanovcima i prodavani na kilogram. Pitam se, šta će se dogoditi sa placem na Slaviji u čije opremanje i kupovinu je uloženo preko 70 miliona dolara. Ko će i po kojoj ceni kupiti ovu najatraktivniju lokaciju u Beogradu.

Miodrag Paunović, bivši radnik Beobanke
Beograd

Hvala bogu što je uređivačka politika "Glasa" i "Politike" još uvek takva da čitaoci mogu iskazati svoju brigu za očuvanje ćirilice, tog najprepoznatljivijeg spoljašnjeg obeležja srpstva. Tako su u "Glasu" mogli pročitati komentar gđe Mirjane Vrbić "Baš sve knjige latinicom", odgovor direktora "Lagune", kao i obaranje direktorovih argumenata od strane g. Petra Jaćimovića iz Novog Sada u članku "Pismo i jezik su snaga naroda".

Dragoceno pisanje

Dragocena su pisanja gđe Vrbić i g. Jaćimovića kao primer drugima da promotere hrvatske latinice u Srbiji treba javno poniziti, tim pre što su oni najosetljiviji kada je u pitanju njihov džep. Izdavači pravilno procenjuju da u Hrvatskoj ne mogu prodati ćiriličnu knjigu, a otpor protiv opšte latinizacije Srbije je tako mali, da oni bez ikakve brige ignorišu ćirilicu. Pošto je g. Jaćimović iz Novog Sada, mogu ga podsetiti da je prvih godina minule decenije ćirilica bila procvetala na Beogradskom sajmu knjiga, ali da ni tada u ponudi univerzitetskih knjiga iz njegovog grada nije bilo ni jednog ćiriličnog naslova. Slično je i na drugim univerzitetima.

Videli smo da su argumenti direktora "Lagune" nikakvi, što ne čudi, jer pravih argumenata nemaju ni glavne perjanice zagovornika rasćiriličavanja, odnosno rasrbljivanja srpskog naroda. Nema ih mnogo, svega dvojica, a više ih nije ni potrebno, jer je mnogo onih koji svesno ili nesvesno rade protiv ćirilice, na vrlo širokom frontu. Tako je Teofil Pančić, držeći predavanje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nazvao fašistima one koji ukazuju na slom ćirilice i srpskog naroda s njom, dok je glavni zagovornik tolerancije u jeziku prof. dr Ranko Bugarski javno napravio čak i ovakvu nemoguću paralelu: šovinista je Srbin koji ne priznaje latinicu i Hrvat koji ne priznaje ćirilicu. Treba li biti doktor i profesor da bi se mogla realno videti situacija u vezi sa pismima u Hrvatskoj i Srbiji i nemogućnost navedenog poređenja.

U Hrvatskoj je pre raspada Jugoslavije ćirilica bila toliko omražena da nije moglo biti ni pomena o njenoj službenoj i javnoj upotrebi, pa tako nisu štampane apsolutno nijedne ćirilične novine. Doduše, Srbi u Hrvatskoj to nisu ni tražili, a da ih Tuđman nije izbacio iz ustava onako naglo, reč Srbin se kroz dvadeset godina ne bi ni pominjala u Hrvatskoj. Ni tada se nisu pobunili urbani Srbi, ali se, ipak, njihova deca masovno prekrštavaju. Nesumnjivo, mnogo tolerantno kada mogu promeni veru!

Nepotrebna briga

G. Bugarski danas uči Srbe toleranciji o jeziku, tj. da ne treba brinuti za opstanak ćirilice sve dok je ona u službenoj upotrebi, iako mu je sigurno poznato da je čak bivša Vlada bila predvodnik u kršenju Ustava i Zakona na štetu srpskog pisma. Ako jedan narod toliko posrne da na proizvodima njegove ekonomije nema njegovog pisma, nego je prihvaćeno tuđe, šta bi još trebali uraditi Srbi pa da ne budu podvrgavani treningu tolerantnosti i da se ne porede sa onima koji rade dijametralno suprotno, kao npr. sa Hrvatima, koji su za vreme rata spaljivati ćirilične knjige. Možda će on, kao i oni koji plaćaju njegovu veliku posvećenost duhovnom otrežnjenju Srba, reći da su Srbi krivi za rat i da su njime izazvane negativne emocije kod Hrvata.

Zbog toga ga ne bih pitao da li neko u Srbiji spaljuje knjige, jer svako zna da je tako nešto u Srba nezamislivo, nego mu postavljam mnogo jednostavnije pitanje: da li je u Srbiji pre rata bilo moguće gledati strani film titlovan latinicom? I analogno, u Hrvatskoj ćirilicom? Za slučaj da profesor bude ignorisao ova pitanja, svedočim da se u Hrvatskoj digla uzbuna kao da je u nju ušla kuga kada je samo jednom ušla ćirilica u strani film koji je prikazao beogradski TV studio za područje cele Jugoslavije. Sutradan naveče hrvatski spiker izgovara patetično ove reči: izvinjavamo se hrvatskom narodu.

Naravno, bilo je pripremljeno latinično titlovanje, i Hrvati su mogli spokojno pogledati strani film. Učenje Srba toleraciji u jeziku nije ništa drugo nego ruganje njima, ako se zna da su gotovo bez ikakvog otpora prihvatili okupaciju srpskog jezika i Srbije hrvatskim državnim pismom. Brinem za dušu profesorovu kada Srbe poredi sa Hrvatima po netolerantnosti u jeziku a istovremeno zna da je većina televizija u Srbiji zabranjena zona za ćirilicu isto koliko i u Hrvatskoj. Ranije sam se ljutio što ART TV imenuje ćirilicom emisije sa folklorom, kad ono i državna TV već uveliko realizuje plan po kojem će ćirilica biti svedena na tu meru. Profesor je aktivan na sve strane, daju mu se čitave stranice ćiriličnog "Glasa" i "Politike", a usmerava Srbe i na Radio Beogradu.

Neozbiljnost

"Politika" je objavila moj članak u kojem sam naveo kako on u jednoj emisiji ismejava ljude koji pišu o ćirilici , govoreći kako ne može otvoriti te novine a da u njima neko piše o toj temi. Umesto da ozbiljno shvati potrebu tolikih ljudi da pišu o propadanju ćirilice, on im osporava da je to pismo srpski nacionalni simbol i predlaže da se narod prvo opismeni (valjda nauči engleski), a posle ćemo videti šta ćemo sa ćirilicom! Verovatno u vreme kada je DOS izbaci iz Ustava.

U vezi pisma netolerancija je dolazila uvek upravo od Zapada. Počelo je na zasedanju Sinoda u Saponi (Splitu), kada su katolički biskupi zauzeli stav da je ćirilica đavolov izum i da će biti isključeni svi oni koji ga se ne odreknu? Odrekoše se Poljaci, Česi i Hrvati, a započe stradanje Srba, pravoslavlja i ćirilice. Nisu katolici samo zabranjivali Srbima ćirilicu kada su bili u prilici, nego su im zbog nje i skidali glave.

Takvu sudbinu je 1941. g. doživeo i mitropolit Petar Zimonjić. Nije mogao prihvatiti ultimatum koji mu je postavio ustaški zapovednik za Sarajevo, katolički sveštenik, ustaša Božidar Brale: ili će on narediti svim crkvenim opštinama da ćirilične pečate zamene latiničnim i da sva korespodencija bude na latinici ili će on stradati. Razlika između odnosa Zapada prema ćirilici nekad i danas je samo u tome što je ranije prvo sledilo unijaćenje Srba pa odricanje od ćirilice, dok je danas ćirilica prva i glavna prepreka unijaćenju, a posle i pokatoličenju Srba. U svakom slučaju bez ćirilice nema Srba.

Nemanja Vidić, dipl. inž.
Beograd