GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


T V R D NJ A

Vojvodina ipak deo Srbije

U modernom svetu, gde se posle pada komunizma stvorio veliki broj sitnih, nepotrebnih i nesposobnih državica, sve više se ulazi u protivrečnost sa evropskom doktrinom neodobravanja i zaustavljanja stvaranja ovakvih veštačkih tvorevina, koje lako mogu postati potencijalna opasnost za svetski mir. Mnogi predviđaju da taj proces nije samo bliska budućnost, već da je on već u toku.

Srbija nije tako velika zemlja da bi mogla da dozvoli komadanje i odvajanje jednog po jednog svog dela.
Ogromna većina starog stanovništva Vojvodine je protiv separatističke politike Nenada Čanka i njegove malobrojne klike. Kada bi čula govor ovog političara, moja majka, rođena Mađarica sa severa Srbije, odnosno ukorenjena Vojvođanka, prevrnula bi se u svom grobu.

Želim da kažem da su ljudi kao što je Čanak veoma opasni po mir. Oni, kao i Hitler, koriste demokratiju da bi njome legalno, uspinjući se, korak po korak, došli do svojih mračnih personalnih ciljeva. Videli smo dokle je Hitler doveo nemački narod.

U nekim zapadnim zemljama, recimo u Francuskoj i Španiji, postoji krivični zakon za verbalne separatiste ili teroriste. Kod nas bi to trebalo rešiti donošenjem srpskog ustava i sličnih zakona, a ukinuti skupštinu Vojvodine. Sve verbalne i druge separatiste trebalo bi staviti na raspolaganje našem jedinstvenom pravosuđu. Upravo ovakvi separatistički političari doveli su do toga da su radikali u Srbiji danas ponovo ojačali, a da bivša vlada na sve moguće načine istrajavala u svom ostajanju na vlasti. Znamo da se srpska dijaspora većinom ne slaže sa separatističkom politikom pomenute klike (koju ne čine prave vojvođanske, ukorenjene porodice). Ta klika želi da od Vojvodine napravi drugu Bosnu.

Naša nova vlast trebalo bi da shvati ovu opasnost vrlo ozbiljno i da na severu Srbije, odnosno u Vojvodini, odmah po svom konstruisanju posle izbora ukine sve separatističke institucije. Mi znamo da pomenuta grupa političara uporno šalje svoje emisare na konsultacije u Beč, Zagreb, Budimpeštu ili još zapadnije...

Mislim da takvim ljudima nema mesta u Srbiji, a ja bih im najradije preporučio da se presele u Dalmaciju ili Liku, u krajeve velike "tolerancije" i "demokratije".

Mi koji živimo u dijaspori (a dugim smo korenom iz Vojvodine, bez obzira na etničko poreklo), mi složno dižemo glas protiv separatizma ove srpske pokrajine.
Mi živimo za jedinstvenu Srbiju, jer je jedino ta država naša prava majka.

Vasilije Berdović, dugogodišnji pripadnik dijaspore
i internacionalni funkcioner u penziji
Pariz


Ž E LJ A

Molim za knjigu

Poštovani gospodine, u "Glasu javnosti" od 20. aprila 2003. objavili ste dopis Slobodana Ristića iz Beograda pod naslovom "Zajednički otpor zlu". Autor nije naveo svoju adresu, a u dopisu je pomenuo knjigu Pera Đukanovića iz Kravice pod naslovom "Ustanak na Drini".

Uzalud sam pokušavao da dođem do pomenute knjige ili adrese vašeg saradnika.
Molim Vas da mi dostavite adresu gospodina Ristića kako bih mu se neposredno obratio ili podatke o pomenutoj knjizi Pera Đukanovića, kako bih je mogao naručiti.
Zahvaljujem na razumevanju.

Siniša Dilparić
Čačak


P O D A T A K

Za dobru muziku

UTEKS, Udruženje tekstopisaca Srbije, osnovano je 1987. godine. Osnivači udruženja su: Radmila Mudrinić, poznati tekstopisac, Stojan Cvetković, pesnik i publicista, pokojni Radoman Kojadinović, pesnik, i Bojić Branislav, književnik. Udruženje ima svoj statut i upisano je u registar udruženja građana koje se vodi kod Sekretarijata za unutrašnje poslove grada Beograda.

Cilj udruženja je da afirmiše tekstove za sve žanrove muzičkog stvaralaštva, borba protiv šunda, zaštita ćirilice i širenje kulture u celoj zemlji i dijaspori. Naše Udruženje je izdalo 6 knjiga afirmisanih tekstopisaca.Sve pesme članova su zaštićene, jer UTEKS poseduje autorska prava za te tekstove. Naša želja je da ovim pismom pozovemo sve one koji pišu pesme da nam se jave i učlane u naše Udruženje, kako bi na lakši i sigurniji način stupili u kontakt sa pevačima, kompozitorima i izdavačkim kućama i stekli mogućnost da i njihove pesme budu snimljene.

Svi zainteresovani tekstopisci, kompozitori, pevači i izdavačke kuće se mogu obratiti sekretaru Udruženja Stojanu Cvetkoviću u sedištu udruženja u Ulici stara lipovica broj 50a, Barajevo ili na telefon 011/8326-096.

Milan D. Šoškić, PR udruženja
Beograd


A P E L

Sluga Radovan i njegovo pravo

Obratio sam se podneskom Ministarstvu za socijalna pitanja (br.400-03-181-05-5-/02, od 19.02.02. g.) sa zahtevom za davanje nadležnog mišljenja (objašnjenja) u vezi primene Uredbe o načinu isplate penzije za maj, juni i juli 1999. putem potvrde za plaćanje utrošene električne energije i nabavku ogreva. Pre toga, usmeno, rekao sam šefu odeljenja za penzionere Radifković Ljiljani, da sam bio u Republičkom fondu za penziono i invalidsko osiguranje zaposlenih (PIO), i da sam dobio različita mišljenja u vezi primene Uredbe.

Naime, finansijski direktor (Mimić) rekao je da je Republička Vlada pom. uredbom propisala način isplate penzije za ta tri meseca. Na primedbu da nisam obavezan da prihvatim isplatu putem potvrde, odgovorio je ako Vlada da pare oni će isplatiti, u suprotnom ostaću bez tih penzija. Takvo objašnjenje nisam mogao da prihvatim te sam otišao kod direktora pravne službe (Milka) u prisustvu još tri pravnika fonda, posle kraće rasprave, zaključila je da imam pravo na penziju dobijanjem Rešenja o penziji, ali, ne izjašnjavajući se konkretno o penziji vezane za Uredbu.

Ne razumevajući ovakvo ponašanje otišao sam kod zamenika gen. direktora (Josipović). Sačekao sam ga u hodniku (jer nije iamo vremena da me primi u kabinetu) i rekao mu o suprotnim stavovima direktora službi. Odgovorio mi je, tako reći, u prolazu da nije bitno što oni kažu, bitno je da neću dobiti pare. No, i pored toga, po savetu nekih poznanika - pravnika, otišao sam u filijalu fonda PIO, u Nemanjinoj 30, da čujem mišljenje iz nadležne filijale. Direktor pravne službe (VI sprat) kategorički je rekla da nemam pravo na penzije, uz komentar da sam pogrešio što nisam prihvatio isplatu putem Potvrde.

Eto, tek posle svega toga, obratio sam se Ministarstvu, jer sam saznao da je to ministarstvo sačinilo predlog Uredbe, očekujući odgovor u zakonom predviđenom roku ( Prema zakonu o opštem upravnom postupku, u roku od 60 dana).

Međutim, umesto odgovora nadležnog ministarstva dobio sam obaveštenje da je podnesak ustupljen Republičkom PIO zaposlenih!? Uzgred, ni do danas nisam dobio odgovor.

Nezadovoljan ovakvim postupkom zatražio sam prijem kod ministra. Ali, šef kabineta (Mile-Lale) rekao mi je da ne mogu lično razgovarati sa ministrom, već se mogu obratiti pismeno (novinari kažu spuštena je gvozdena zavesa). Podneo sam pismeni prigovor koji je pod navedenim brojem zaveden 19.09.2002. Kako je prošlo vreme predviđeno zakonom za odgovor (60 dana) ponovo sam se obratio šefu kabineta (tel.363-11-60) interesujući se kad mogu očekivati odgovor, budući da smo se saglasili da nije u skladu sa zakonom da društveno-pravno lice (PIO) daje mišljenje u vezi primene pom. Uredbe.

Obećao je da ću vrlo brzo dobiti odgovor, čim pronađe gde se prigovor nalazi (čak je zabeležio i kućni broj telefona). Bližio se kraj godine, a odgovora nema. Ponovo sam pozvao šefa kabineta. Rekao je da je mnogo zauzet na pripremi zakona o penzionom osiguranju i drugim poslovima, te da još nije pronašao prigovor (i ako sam mu ja dao tačne podatke: broj i datum).

Naravno, ovako nešto nisam mogao da progutam pa sam mu rekao da sam još u dilemi na što ovo liči: na slugu Jerneja i njegovo pravo ili na ono birokratsko "sutra". Mislim da je manje zlo birokratsko "sutra", jer sutra ipak dođe.

Moram da napomenem da mi je ovo mišljenje potrebno da bih i na ovaj način uverio "moćnike" da je moj zahtev opravdan tj. na zakonu zasnovan. Očigledno nije im dovoljno jasno šta je fakutativan propis (sada imamo Uredbu o uvođenju veronauke u škole - fakultativan propis), niti kako se vrši valorizacija penzija (isplaćuju se valorizovano penzije iz 1994. i 1995. god.). Treba još reći da sudije iz Palate pravde insistiraju na tome da se obaveze ustanovljene Zakonom moraju ispunjavati potpuno, ne delimično.

Nadam se da će "Glas" biti dovoljno glasan i da će ovaj apel doći do Vas, i pored spuštene gvozdene zavese. Nisam imao izbora, meni je Vaš šef kabineta spustio.
Novinari kažu "nije srpski ćutati". Nadam se da to važi i za srpsko Ministarstvo i za srpskog ministra.

Radovan Vukobratović
Beograd


O D G O V O R

Otkup mrtvih duša uobičajeni obred

Prijatno smo iznenađeni tekstom vašeg saradnika A. Arežine u vašem cenjenom listu "Glas javnosti" od 16. decembra, kada je na zaista lep način pisao o našoj Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, a povodom božićnih pesama koje su naši mladi misionari izvodili u Knez Mihajlovoj ulici, a koje su istovremeno posvetili srpskom narodu. I na tome smo vam zahvali.

Međutim, tamnu i apsolutno nepotrebnu mrlju na taj divan članak bacaju naknadno umetnute špekulacije koje se tiču naše Crkve. Njih je, navodno, zabeležio drugi vaš saradnik, koji se potpisao inicijalima I. I, zbog čega smo mi prinuđeni da reagujemo, jer je reč o običnim izmišljotinama.

Pod jedan, najpre bismo želeli da demantujemo informaciju o broju članova, koja je netačna, kao i ostatak teksta. Naime, naša crkva, koju vi nazivate sektom, nema pet miliona članova, već je reč o 12 miliona članova, što je, priznaćete, velika omaška. Ne bih želeo da pravim poređenja, ali sekte su obično po definiciji male grupe fanatika, dok, kada je reč o našoj istinitoj Crkvi, u pitanju velika hrišćanska verska zajednica, koja ima svoje članove u skoro svim zemljama sveta i koja ima dvostruko više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika.

Pod dva, pitanja poligamije i optužbi koje su u vašem listu iznesene demantovao je u Americi naš predsednik i porok Vilford Vudorf još davne 1890. godine, te nam nije jasno otkuda vam ta dilema koja je mučila Amerikance još u devetnaestom veku. Niste li, priznaćete, malo zakasnili da postavljate takva pitanja?

Treće, kada je reč o otkupu mrtvih, verujem da vam je vrlo dobro poznato da svaka hrišćanska crkva na svetu ima svoje obrede za mrtve, i ne vidim zašto bi to bilo čudno kada je u pitanju jedna od njih, u ovom slučaju naša Crkva. Naime, verujem da vam je poznato da i Srpska pravoslavna crkva takođe u svojim redovima aktivnostima obavlja i obrede za mrtve, tj. pomen za mrtve duše svojih vernika. To isto, dakle pomen zaduše mrtvih, obavlja i naša Crkva, ali se to u našem tumačenju naziva otkup mrtvih duša. Dakle, ukoliko smatrate da je normalan crkveni obred koji se obavlja u crkvenim hramovima trgovina mrtvima, onda to isto biste morali pripisati i ostalim hrišćanskim crkvama, što je priznaćete veliki nonsens.

Četvrto, što se tiče nekakve krvne osvete koju pominje vaš saradnik, potpuno je netačno i zlonamerno podmetanje, jer mi kao hrišćani propovedamo ljubav a ne mržnja. U istoriji naše Crkve nije postojalo ništa slično i ne znamo zašto ste to izneli i odakle vašem novinaru takvi infamični podaci.

No, s obzirom na to da verujemo u vašu dobru nameru i da je naša sveta dužnost da propovedamo učenje o Hristu, jer smo pred Hristom svi isti u misiji ljubavi prema bližnjem svom, najusrdnije vas molim da objavite našu reakciju kako bi se izbeglo svako proizvoljno tumačenje i svaka paušalna tvrdnja koju je nažalost vaš novinar, mi duboko verujemo, iz neznanja objavio, te smo i mi bili prisiljeni da odgovorimo.
Srdačno,

Sveštenik Miodrag Radović, direktor za odnose sa javnošću
Beograd