GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


O D G O V O R

Radić u ulozi Pavzanija

"Istorija zanesenjaka i pokvarenjaka", "Glas javnosti", 14. decembar 2003.

Pod ovim naslovom objavljen je članak u "Glasu Javnosti" od 14. decembra iz pera Aleksandra Arežine, a u vezi sa knjigom profesora Radivoja Radića "Srbi pre Adama i posle njega". U tom članku kao i u pomenutoj knjizi napad je izvršen na moju ličnost i na srpsku istorijsku školu uopšte.

Davanje ovakvih kvalifikativa u jednom javnom glasilu svima onima koji imaju drukčije znanje i pristupe istoriji od gospodina Radića je odraz nemanja ne samo akademske uglađenosti nego ni običnog građanskog vaspitanja. U nedostatku naučnih argumenata i stvarnog poznavanja istorije, potežete za ovakvim kvalifikativima parfema uglednim naučnicima i javnim ličnostima to podleže zakonskom poravnjanju. Nikada se do sada u srpskoj javnosti nije pojavila tako primitivna kleveta koja nema nikakvog utemeljenja u nauci o kojoj je reč.

Primitivno

Pitamo se kako je to moguće da tamo neki profesorčić Radić, koji je napisao jedan budalasti paškvić, nalazi toliko podrške kod pojedinih novinara i glasila. Taj vaš kvalifikativ "zanesenjaci i pokvarenjaci" odnosi se na sve antičke istoričare bez razlike, na celu vedsku književnost, na sve ranohrišćanske pisce sabrane u "Patrologiji", na celu srpsku književnu tradiciju srednjeg veka, na celu dubrovačku književnost, na stotine uglednih svetskih naučnika osamnaestog i devetnaestog veka, na veliki broj uglednih slavista, na sve srpske istoričare do Berlinskog kongresa: Rajić, Branković, Milojević, Srećković, Lazić i na sve učene ljude i pisce obnovljene Srpske istorijske škole kojih danas ima preko dve stotine. Valjda ne mislite da ćete da uništite sve to vašim primitivnim grdnjama koje samo pokazuju vaše komplekse niže vrednosti i neukosti.

Gospodin Radić je sada u ulozi Pavzanije, jednog mladića niskog porekla i ranga koji je 336. godine u Vodeni pitao gostujućeg grčkog sofistu Hermokrata: Kako ja mogu postići da moje ime potomstvo spominje"? "Ubistvom onog koji čini velika dela, pa će potomstvo uz njega pominjati i tebe" - odgovorio je Hermokrat. Taj Pavzanija je ubio cara Filipa u pozorištu u Vodeni te godine. Biće da je profesor Radić oboleo od Pavzanijevog sindroma. Gospodin Radić će ostati poznat potomstvu kao i Pavzanija, samo sa tom razlikom što on ne može ubiti Filipa, a ako hoće da pravi svoje "filipke" moraće da ide sve redom od Herodota do Jovana. Biće mnogo fačku goveđa glava.

A sada o Nemanjinom ocu Desi, za koga Radić kaže da on nije bio to, nego neki Zavida. O Nemanjinim precima najviše su zahvali Dubrovčani jer su sa njima trgovali, sklapali razne ugovore i sarađivali. Tako Mavro Orbin kaže: "... Desa vladaše u Humu, sve do Kotora, i u Gornjoj Zeti nazivajući se banom, vojvodom... Vojvoda Desa je imao tri sina, Miroslava, Nemanju i Konstantina i oni bejahu pametni ljudi i dobri ratnici. Kad je on umro, pokopan je u Trebinju, u crkvi Sv. Petra u Polju."

Konstantin Jireček, jedan od vodećih nordista, kaže za Nemanju: "Narod je zaboravio njegove prethodnike i pretke. Izvori čak ne spominju ni imena njegovih roditelja... Prema istraživanju Kovačevića, otac Nemanjin bio je Zavida, ličnost inače nepoznata."

Vladimir Ćorović, takođe jedan od uglednih nordista, kaže: "Otac Nemanjin izgleda da se zvao narodnim imenom Zavida. Koliko se dosad zna, on nije bio ličnost od većeg značaja."

"Učeni" nordisti

Dok Jireček ne zna za Zavidu, Ćorović misli da je to nadimak, "narodno ime". Može se pretpostaviti da je Ćorovićevo mišljenje moglo biti tačno i da je Desa imao nadimak Zavida, ali to nije i dokazano. Uostalom Zavida nije moglo biti ime nego i samo nadimak jer ta reč u starom srpskom jeziku ima tehničko značenje i ona se održala sve do danas u istočnoj Srbiji. Reč zavid označava razliku u vidljivosti na horizontu.

Đurađ Branković daje Desi nadimak "Homilat". I ova reč je iz starog srpskog jezika i znači da se neko gega pri hodu, pa bilo da je cotav ili to čini iz navike. Čudi me da to nisu primetili naši "učeni" nordisti i proglasili da je ime Nemanjinog oca Homilat.

Sada da se osvrnemo na razloge skrivanja imena Nemanjinog oca Dese. Jireljek kaže da je to ime - Zavida otkrio Ljubomir Kovačević. Pa to je onaj zloglasni falsifikator koji je uz Ilariona Ruvarca švrljao i brljao po srpskoj istoriji podešavajući je prema dnevnim potrebam akajzerovog Beča.

Podvala

Kada je na Berlinskom kongresu dat mandat Austro-Ugarskoj da okupira Bosnu i Hercegovinu, rečeno je Srbima da više ne gledaju preko Drine i preko Dunava. Kao što se vidi iz navoda Orbina, Desa je bio gospodar Huma i Gornje Zete, to jest Hercegovine i sahranjen je u Trebinju. E baš te činjenice je trebalo nekako falsifikovati i izbrisati iz istorije jer kako će Bečlije ubeđivati Srbe da ta teritorija nije srpska, nije Srbija kada je to zemlja Nemanjinog oca koji je tu i sahranjen. Kako da se negira da je to Nemanjina očevina i i nije Srbija. Bečlije su radosno trljale ruke i svakako bogato nagradile genijalnog "pronalazača".

Jireček pere ruke od tog pronalaska, a Ćorović iako očito svestan podvale, pokušava da nekako spasi svog kolegu nordistu. Sada se pojavio neki Radić koji kaže meni da sam ja pseudoistoričar koji ne zna da je Nemanjin otac Zavida, a ne Desa. Bravo gospodine Radiću, samo napred, predstavite se ko ste, a ja ću vam pomoći da vas narod dobro upozna.

Gospodin Radić pominje samo jednu moju knjigu u kojoj je našao ovakvu grešku, a ja čekam da Vi nađete ovakve greške i u drugim mojim knjigama. Dajte kritiku moje Antičke Srbije molim Vas, Vi ćete kao vizantolog, odnosno bizantolog znati izbizantisati to.

Dr Jovan I. Deretić
Beograd


D O P U N A

Nelogične tvrdnje

"Dvojni standardi ne rešavaju krize" "Glas javnosti" 15. decembar 2003.

Činjenica da su dvojni standardi uobičajeno sredstvo međunarodnog opštenja i kreiranja (unutrašnje) i spoljne politike SAD poznata je od ranije. SAD, kao daleko najbogatija i jedina svetska supersila, kontroliše celokupnu svetsku ekonomiju i oblikuje je prema sopstvenim interesima. Statistički podaci svedoče da američki građani čine pet odsto svetskog stanovništva, a koriste 40 odsto svih svetskih resursa. Shodno takvoj realnosti, SAD zadržava pravo da deluje "unilateralno kad je to potrebno", podrazumevajući i upotrebu vojne sile u odbrani svojih interesa.

U interesnom opsegu SAD je pristup ključnim tržištima, energetskim rezervama i strateškim resursima (poput nafte). Aktuelni "rat protiv terorizma" samo je eufemizam za američku okupaciju strateški važnih područja, prebogatih prirodnim resursima.

Okupacija Iraka

Prvo, valja podsetiti da su osvedočene zločince poput Sadama Huseina i Osame bin Ladena svojevremeno podržavale i finansirale SAD. Ovo se posebno odnosi na Huseina kome su upravo SAD pomagale u stvaranju oružja za masovno uništavanje, u vreme kad je bio daleko veća i realnija pretnja miru u regionu. Desetak godina kasnije SAD i Velika Britanija ga optužuju za posedovanje tog istog oružja, što je bio glavni argument za napad. (Inače, Toni Bler je, pre nekoliko dana, konačno priznao da Irak nema i nije imao zabranjeno oružje za vreme američko-britanske okupacije.)

Invazija na Irak je usledila posle uspešne propagandne kampanje pomoću koje je američko stanovništvo ubeđeno da je Husein umešan u napad na kule bliznakinje u Nju Jorku. Irak je ispunjavao sve preduslove da bi bio legitimna meta: potpuno bespomoćna zemlja, izmučena decenijom ekonomskih sankcija, vođena okrutnim liderom odgovornim za smrt hiljadu ljudi, opustošen a ratovima i unutrašnjim terorom, koji je najčešće bio podržavan od SAD i V. Britanije. Na sve to se nadovezuju rigorozne (UN) inspekcije koje su u velikoj meri razoružale Irak.

Tvrdnja da jedna tako nemoćna zemlja predstavlja opasnost za jedinu svetsku supersilu u najmanju ruku je nelogična. Ali ako shvatimo dvojne standarde koji su uobičajeni za SAD, lakše nam je da razumemo zašto su podržavale pokojnog Izetbegovića, iako postoje validni dokazi i fotografije koje dokazuju da je bio blizak sa Al Kaidom i samim Bin Ladenom. Dakle, dvostruki standardi nisu ništa novo za Ameriku, oni su određeni prema tome da li zločine čine klijentske države, ili one koje SAD ne podržavaju.

Nova i stara Evropa

Odličan primer dvojnih standarda je i podela Evrope na "novu" i "staru". Kriterijum je jasan. "Stara" Evropa se usudila da uvaži većinsku volju svog stanovništva i odbije da sledi naređenja iz Vašingtona. "Nova" Evropa je podobna i pohvaljena jer je zanemarila mišljenje većine stanovništva (koje je u Španiji i Italiji bilo još više protiv rata u Iraku nego ono "stare" Evrope) i pristala da podrži američke zločine." Turska se, na primer, suočila sa nemilosrdnom osudom SAD, zato što je odbila da ustupi svoju teritoriju za kopnenu invaziju na Irak, poštujući volju čak 95 odsto stanovništva. Međutim, SAD uvažavaju demokratiju samo kada je bezuslovno podređena njihovim interesima.

Kako primećuje Noam Čomski, u pravnom smislu postoje veoma čvrste osnove da se sudi svakom američkom predsedniku od drugog svetskog rata naovamo. Svi su oni lično bili teški ratni zločinci ili su posredno učestvovali u ratnim zločinima (u šta su se građani Srbije uverili na svojoj koži). Suprotstavljanje američkoj hegemoniji danas znači borbu za opstanak čovečanstva. Nažalost, poltronske, proameričke, neoliberalne vlade u svetu niču kao pečurke. Elitama koje su na vlasti i oko nje omogućeno je da se brzo obogate (kroz strane investicije koje "prisvajaju", "burazersku" privatizaciju...), a zauzvrat oni svoje države (tj. resurse) rasprodaju i pustoše. O tome bi trebalo da razmisle svi oni koji nameravaju da svoj glas daju tzv. reformatorima i "ekspertima".

P. S. "Rezultati istraživanja Galup Internacional, kao i mnoge druge lokalne ankete u većini evropskih zemalja pokazuju da podrška rata u Iraku izvedenom "unilateralno od strane SAD i saveznika" ne prelazi 11 odsto po zemlji.

Majda Pauča
Beograd


N E Z G O D A

Kad ostane otvoren prozor

Dana 7. decembra u 10,40 časova u Čika Ljubinoj ulici ispod broja 3, pre pozorišta "Boško Buha", od jačine vetra u trenutku dok smo prolazili ispod prozora na prvom spratu, čulo se prskanje stakla izazvano udaranjem nezatvorenog prozora, koje se rasulo po ulici. Jedno parče je udarilo po glavi moju unuku Nataliju Jevtović i raseklo joj deo obraza iznad gornje usne.

Dete je odmah obilno prokrvarilo i videla se duboka posekotina, od nozdrve prema usni. Momentalno sam je maramicama obrisala, ali zbog jakog krvarenja prvu pomoć nam je ukazala šminkerka u pozorištu "Boško Buha", koja je sterilnim zavojem i flasterima imobilisala ranu do odlaska u Urgentni centar, gde su dete odveli otac i deda.

Vratila sam se ispred broja gde se to desilo i zatekla dosta razbijenih komadića stakla i otvoren prozor koji se njihao i videlo se prašnjavo, već razbijeno staklo prozora i parčići koji su od vetra i dalje padali na ulicu. Skrenula sam pažnju majci sa detetom da pređu na sredinu ulice. U tom trenutku roditelji i ostali odrasli išli su prema pozorištu na predstavu "Pinokio" koju je trebalo da vidi i moja unuka.

U ovom trenutku detetu je zašivena posekotina, ona je uznemirena kao i svi članovi porodice. Molim SUP da ozbiljno reaguje povodom ovog slučaja da se ne bi dešavalo da i druga decastradaju zbog očigledne neztaštićenosti objekta na kome se radi rekonstrukcija, u neposrednoj blizini dečjeg pozorišta.

Baka Tatjana Konevski -Jevtović
Novi Beograd