GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P R O C E N A

Izbori i lažljivci

Džepovi države već dugo su na vetrometini - krade ko stigne

Bliže se parlamentarni izbori. Srbija je nesrećna i unižena, da više ne može biti. Vlast je inače zla, ona zaobilazi darovite, ona bira osrednje, obeležene i ograničene. Posebno je tako, na ovim našim nesrećnim prostorima.

Ako je vlast uopšte takva, jeste takva, kako li je tek onda nesrećnicima koji žive na ovim prostorima. Ovde je vlast nikakva, jer tamo negde na srećnijim prostorima, ljudi, koji dolaze na vlast prvo se obogate pa onda uzimaju vlast, dok je ovde sasvim drugačije. Ovde dođe navlast samo da bi se napunili sopstveni i džepovi svojih prijatelja. Kod nas ljudi na vlasti, samo lažu i kradu, i urade za narod, samo ono što mnogi moraju.

Zato, jedan daleko manji deo normalnih ljudi na ovim prostorima, mora da se upita: jesmo li baš osuđeni da živimo lošu beskonačnost, ili ima li ovde života pre smrti, ili još bolje rečeno: sve je na ovim nesrećnim prostorima stalo samo život prolazi, mimo nas.

Naš politički život u proteklih petnaest i nešto više godina definitivno i nepovratno liči na južno-američke sapunice, sve je to samo beskonačni niz skandala i lopovskih afera, pa ćemo, ako Bog da i ako glavni akteri našeg političkog života dozvole, definitivno sve saznati i krivce kazniti u nekoj petstotoj epizodi.

Zbilja, pitaće se neki od normalnih Srba, šta je bilo sa silnim skandalima i aferama, sa pokušajem šećerne podvale EU, sa čuvenim Janjuševićima i Kolesarima, sa Čedama, i svim ostalim koji dođoše glave ovom jadnom narodu;gde se dedoše silni milioni evra i Američki dolari koji su trebali završiti u državnom budžetu, a završili su u džepovima pojedinaca. Protiv koga su podignute javne tužbe, koje procesuiran i nosi li neko od njih bukagije u Sremskoj ili nekoj drugoj Mitrovici, a možda Zabeli.

Šta bi sa Vlahovićevom privatizacijom i silnim poslovnim bankama? Šta bi sa silnim mućkama, a jadni narod, ako sam ne vara i ne krade, ili švercuje, na ivici gladi je. Kao da je bio u pravu neko ko je negde rekao: Narode, ako već nemaš novac za hleb i mleko kupi neku firmu, šećeranu ili banku za tri evra.

Opet, neko od normalnih Srba, raspituje se: kako se raspliće čvor oko velikih pljački u Elektrodistribuciji grada Beograda, gde sada nesrećni radnici i iz te firme jure svog direktora, i traže ga po Parizu i Podgorici, da bi se nesrećnici uselili, jer su beskućnici, u neku od njegovih trideset dve građevine, bilo kuće bilo stanove. U nekoj poštenijoj i srećnijoj zemlji upriličilo bi se suđenje stoleća, za podrivanje ekonomske moći zemlje. Ovde ništa, a nećemo da pričamo šta bi takvim učinili Kinezi.

Nismo mi neki izuzetan narod pa se samo kod nas toliko laže, vara, pljačka i krade, ima toga čak i u Japanu, jer se i tamo dešavaju ružne stvari. Tako je neki menadžer izvesne automobilske firme uhvaćen pre nego što je zavukao ruku u kasu firme, i ostalo mu je da bira - robija, sramota ili harakiri. Izabrao je ovo poslednje, i skočio sa dvadesetog sprata svoje firme. Kod nas na žalost, nije tako, i pljačka države dođe kao neki hobi. Naša lopovska bogataška elita, uz zaista retke i časne izuzetke, stvorena je na pljački države i prevari naroda. Ovde, skoro niko nikada nije nešto veliko proizveo, pa to prodao u inostranstvu za debele novce, niti je tamo časno zaradio novce, sem ponekih retkih izuzetaka. Ne, ne i ne.

Ovde se pre ko noći postaje bogat tako što se ne plaća porez, uvozi se bez plaćanja carine, fiktivno radi za državu, i ovde postoje hiljade kombinacija kako zavući ruke nekažnjeno u džepove naroda, a posebno u džepove države. Naravno, da sve to ne može bez političke elite na vlasti kojoj u korumpiranosti teško da ima premca u svetu. Možda će neko čitajući ovo, pomisliti da su ove konstatacije preoštre i da neke naše političke stranke ne deluju kao mafijaška organizacija, ali je to na žalost tako, i to je naša istina.

Kad je to već tako morali bi sudovi i tužilaštva, zajedno sa policijom da rade punom parom, ali na žalost, i oni su se utopili u sve ovo, pa Sudovi umesto da sude svima takvima, oni uglavnom sude onim sitnima, zato što našem Sudu sude političke stranke i njihovi prvaci a Sudu može da sudi samo čast i poštenje, čega je sve manje u ovoj nesrećnoj zemlji.

Nikola J. Cerović
Užice


P R I K A Z

Misli za sva vremena

Povodom knjige "Tomas Man (mi) je rekao", autor Nada Mijatović

Ako jedan veliki,u celom svetu priznat i prihvaćen književnik, jedan od sigurno najvećih u XX veku kaže da iz mržnje ne treba izvlačiti mržnju i njome reagovati na druge, kao što je posle Prvog svetskog rata učinio nemački narod i da je mržnja uvek destruktivna i vodi ništavilu, onda mu treba bezrezervno verovati. Tomas Man je sve godine nacizma proveo u emigraciji i perom i govorom se borio protiv velikog zla koje je obuzelo svet i koje se nikako nije završavalo završetkom Drugog svetskog rata.

Ovo saznajemo iz veoma zanimljive, originalne i zaista sjajne knjige "Tomas Man (mi) je rekao" Nade Mijatović. Fingirani intervju, kako glasi podnaslov, ukazuje na pitanja izvučena iz piščevog kazivanja, i to najviše dnevničkih i onih na raznim predavanjima i u polemikama, kao i na odgovore sadržane u njegovom celokupnom delu.

Što je najvažnije, i pitanja i odgovori su autentični a podeljenost na poglavlja- O demokratiji, komunizmu, fašizmu (inter)nacionalizmu, Podeljena otadžbina, O mladima, o sukobu generacija - predstavljaju vrlo sistematično i provokativno opredeljenje autora. Kažem provokativno, jer Nada Mijatovićje "pitala" Tomasa Mana i o njegovom odnosu prema ženama, o ulozi supruge Kathe u njegovom životu i radu, ali i o (otpečativanjem dnevnika, po piščevoj želji tek 20 godina posle njegove smrti) obelodanjenoj homoerotičnosti ovog uzornog porodičnog čoveka, oca šestoro dece.

Nekoliko vrlo interesantnih poglavlja u knjizi posvećeno je i svetskim "velikanima duha", kako glasi jedno obimno poglavlje. To su Gete, Tolstoj, Dostojevski, Niče, Hese, Žid. Pravo je čudo kako je jedan veliki i plodan književnik, autor sedam romana, desetak novela i nebrojano mnogo raznih spisa, imao interesovanja i vremena za druge. Kako je nesebično svoju duboku misao posećivao, bez pristrasnosti i ljubomore, onima koji to zaslužuju. I kako je zaista znalački Nada Mijatović sve te njegove misli, i o politici i društvu, i o ljudima duha i o svojoj intimi, obuhvatila svojim izmišljenim intervjuom.
Zato je to knjiga koju svakako treba pročitati.

Goran Lazić
Beograd


P I T A NJ E

Ko su Bošnjaci

Ovo stoga jer sam i ja, sin solunskog dobrovoljca, kolonizovanog iz Bosne u Bačku, pa interniran godine 1941. u logore Barč i Šarvar i tamo kao Srbin iz Bosne prozivan kao Bošnjak. Na takve prozivke sam se i odazivao znajući da mađarska reč "Bošnjak" znači "Bosanac". Svako je Bosanac, ko je po poreklu iz Bosne, bez obzira na veroispovest i naciju. To znači da je svako ko je iz Bosne i Bošnjak, analogno značenju prevoda reči Bosanac.

Godine 1919. jedna delegacija pokatoličenih Srba iz Dalmacije i druga islamizovanih Srba na čelu sa Mehmedom Spahom došla je kod Nikole Pašića, političara, sa zahtevom da im se prizna srpska nacionalnost, jer oni znaju da su im preci bili Srbi. Ali, da im se u veroispovest ne dira, jer su se oni na novu veroispovest već navikli. Pašić im je predlog odbio sa objašnjenjem da Srbin može biti samo pravoslavne vere. Grešku je Zapad iskoristio i nametnuo shvatanje da su Bošnjaci samo muslimani, a ne i mi Srbi Bosanci, u prevodu na mađarski jezik Bošnjaci...

Cilj ovog falsifikata je da se muslimani, poreklom Srbi, udalje što više od svoje srpske matice, pa im je stoga i izmišljen ovaj falsifikat nove nacije. Na nesreću, naši novinari lako nasedaju ovim podvalama, pa bih zamolio sve one novinare koji imaju svoj nacionalni ponos da ne nasedaju ovim podvalama, nego da shvate da su muslimani naša braća i kao takve ih oberučke prihvatamo. To ne znači da mi nećemo poštovati i druge muslimane koji imaju svoje različite nacije. Srbi su tolerantan narod koji želi slogu svih slobodoljubivih naroda sveta.
PS. Odkuda sada i sandžaklije postaše Bosanci - "Bošnjaci"?

Prof. Đorđe Katić
Beograd


N E K U L T U R A

Uništeno ruskog roblje

Kao rođeni Novosađanin pridružujem se pismu g. B. Milića iz Novog Sada. Ali, ja bih želeo da skrenem pažnju na pojave koje se tiču Uspenskog groblja u Novom Sadu. Svojevremeno sam se, preko "Dnevnika", obraćao novosadskoj javnosti sa vapajem da se sačuvaju grobovi znamenitih sugrađana, ali to je bilo uzalud. Bila je reč o grobu i spomeniku Pavla pl. Mačvanskog od Kamenice (1822-1914) novosadskog gradonačelnika, kraljevskog savetnika, koji je "sve do bune činio gradu besplatne pravne usluge".

Ni spomena

Već godinama njegov spomenik leži rastavljen u delove, pored jednog drveta, ne na grobu, i pored nekoliko intervencija nije vraćen, a najverovatnije neće ni biti. Doživeće sudbinu Arona Zagorice i drugih čuvenih žitelja "Srpske Atine", koji više nemaju groba, ni spomena. Njihova grobna mesta su prodata ili ustupljena drugima, verovatno zaslužnijima.

Nedavno, posetivši ovo groblje, neprijatno me je iznenadilo stanje na grobu prote Veljka Mirosavljevića (1868-1930), sa desne strane u glavnoj aleji. Ovaj pravnik i katiheta, odbornik novosadske opštine u danima posler Prvog svetskog rata, pisac i istoričar, prevodilac i član književnog odbora Matice Srpske, ostao je bez spomenika. Spomenik je srušen, kao i niz drugih na ovom groblju, da li od zuba vremen ili nečijeg nemara, ne znam. Žalosno je da se niko ne seti da podigne protin spomenik, da li sveštenici i vernici Uspenske crkve uopšte znaju da je on 33 godine služio u tom hramu?

Mnoštvo grobova ili spomenika na tzv. ruskoj parceli toga groblja su uništeni i porušeni, da bi sutra bili sklonjeni i odneti, a osvanuli neki novi sa novim imenima. To sve ne bi bilo toliko čudno, da mi, koji smo ne tako davno na tom groblju živeli, da sahranimo nama bliske i voljene osobe, nismo imali peripetija i morali dokazati u čiji grob ih sahranjujemo, iako je možda trećina ili četvrtina groblja prazna. Da, u čiji grob ih sahranjujemo, vadeći kosti njihovih roditelja i pokapajući ih dublje, uznemirujući njihove seni. Navodno, odluka je da se tu mogu sahranjivati samo najbliži srodnici u direktnoj liniji ili već tako nešto. A postoji mnogo spomenika porodica koje tu nikad nisu imale nikog svog, jer su došle poslednjih decenija. Šta se tu radi?

Rusko plemstvo

Što Rusko groblje, upropašteno i uništeno, nije kao u Beogradu, konzervisano i ostavljeno, ili zar ti čuveni generali, sveštenici i ruska aristokratija koja, nažalost, ovde nema više nikoga, moraju biti osuđeni na prekopavanje, umesto da im se preostali grobovi poprave i porušeni spomenici podignu?

Ili i zub vremena ide na ruku upravi groblja, te ruši stare spomenike da bi napravio mesta novima, a radnici groblja samo uklanjaju ostatke. S poštovanjem Vaš čitalac

Branislav A. Žorž
Beograd