Koliko im je nekad bilo udobno međ narodom brzo su zaboravili!?
Danas je zavetrina debelo tapaciranih vrata u potpunosti zamenila njima nekad dragu hladovinu poslednjih borbenih redova, iz koje su do juče proročki propovedali.

Da ih čovek još i razume da su kakve republičke glave, ali mesne, opštinske i gradske, čudo jedno. Toliko o transparentnosti!
Čast i slava izuzetcima, ali su to ipak samo izuzeci. Većini onih kojima se do juče mogao osetiti dah iz usta, danas se ne mogu nazreti ni beonjače.

Džaba pozivi, džaba molbe, džaba vapaji. Vrhovi njihovog malog, lokalnog Olimpa, u večitoj su magli!?
Prvih dana po ustoličenju, na razno raznim gradsko- prigradskim i komunalnim funkcijama, kontakt sa javnošću i realnošću je za njih bio stvar svakodnevnog folklora.

Ubrzo zatim, pošto su svojski pritegli široke čvorove firmiranih kravata, što je očigledno osetno smanjilo dotok krvi u mozak. I valjano se privikli na uvozni duvan i orginal parfeme, taj posao su u njihovo ime, preuzeli verni zamenici, umni savetnici i vični portparoli.

Ubrzo je i ovima dosadilo da budu samo mali anđeli, u službi velikih božanstava, pa je za neposrednu komunikaciju sa širokim narodnim masama, izabrana dobra, stara i uvek pouzdana faks mašina.
Međutim, pošto je i jadna mašina preosetljiva na predugo laganje, na kraju je posao konferansijea pao na telefonske centrale i simpatične melodijice, uvek spremne da vam prekrate pauzu između dva "direktor, predsednik, šef ili sekretar nije u kabinetu i danas se neće vraćati na posao. Pokušajte sutra ponovo".

Ma pokušali bi mi i sutra, ali kakve ćemo sreće biti, kad su oni koje tražimo, tako lako zaboravili zajedničko juče!?

M. Medenica