[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak, 5. 12. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Najstariji srpski politički emigrant Drago Kešeljević u Oslu piše duhovni testament

Zlotvori imaju ime i prezime

Crnogorski komunisti ubili su mu oca, majku, sestru i tri strica. Gotovo šest decenija nije video svoj zavičaj i otadžbinu

Potresne stranice ispisuje ovih dana Drago Kešeljević.
Piše ih u glavnom gradu Norveške, u devetoj deceniji života, s molitvenom pobožnošću, proveravajući, uvek iznova, istinitost svojih i tuđih svedočenja.

Kešeljević, vidljivo je, ispisuje svoj testament. Ne onaj uobičajeni - kome će zaveštati svoju imovinu - nego neobičan duhovni testament kojim obavezuje svoju porodicu, sinove Filipa i Petra, suprugu Stojanku, rođake i prijatelje u otadžbini i one rasute po svetu: da ne zaborave! I da u knjige-pamćenice upišu ono što i on zna. A Drago Kešeljević dugo pamti i mnogo zna.

U sedamnaestoj godini života ostao je bez oca: ubili su ga. Datum očeve smrti urezao je u pamćenje: 22. novembar 1941. godine. Četiri meseca kasnije ubijeni su njegova majka i sestra. U kratkom vremenskom razmaku ubijeno je još sedam Dragovih bliskih rođaka, među njima tri strica. Zamalo da se utule kandila i ugase ognjišta u kućama Kešeljevića.

Nisu Kešeljeviće - Filipa, Mariju i Vidosavu - što se u to surovo ratno vreme moglo očekivati, ubili okupatorski vojnici, nisu to učinile ni ustaše, ni muslimani. Ubili su ih crnogorski komunisti, oni sa srpskim imenom i prezimenom.

Važan je, na početku, još jedan podatak: Kešeljević je iz onog dela najstarije srpske političke emigracije - 52 godine je u Oslu, a gotovo šest decenija nije video svoj zavičaj i otadžbinu.

U ranoj mladosti, tek što je stasao u momka, Dragov otac Filip Kešeljević se iz sela Vilusi kod Grahova otisnuo u Ameriku. A kada je, u jesen 1915. godine, navalila nemačka oružana sila, širom Amerike oglasili su se srpski dobrovoljci, moleći američku vladu da ih otpremi na srpsko-crnogorsko ratište. Među prvim je bilo Filip Kešeljević. Zar da ja sedim ovde, u izobilju, da zarađujem dolare dok moja braća ginu za otadžbinu! Tako je, na skupovima govorio Filip Kešeljević. Spasao se posle brodoloma parobroda "Brindizi" koji je prevozio dobrovoljce, i stigao kući.

U to vreme besnela je Mojkovačka bitka. Preživeo je Filip dve teške rane od austrijske granate.
Dve godine po svršetku rata oženio se Marijom Bulajić - iz tog braka rodilo se petoro dece: Vidosava, Luka, Drago, Ksenija i Blagoje. Mir među ljudima u ovom kraju poremetila je pojava komunista: započela je neviđena hajka na časne i bogatije ljude, skrnavljenje hramova, otimanje imovine, premlaćivanje ljudi. Filip Kešeljević, odbornik grahovske opštine bio je prva žrtva komunističkog terora: ubijen je 22. novembra 1941. godine.

- Očekujem da ne zaborave da su moga oca Filipa, ratnog invalida, opštinskog odbornika, dobrovoljca iz Amerike ubili crnogorski komunisti: Vojin I. Andrijašević, Marko T. Andrijašević i Dušan Đ. Vujačić. Ubili su ga zato što im je, kao odbornik, gledajući kako skrnave hramove i pljačkaju domaćine, rekao da će, kad dođe sloboda, odgovarati za svoja nedela.

- Očekujem da ne zaborave da su moju majku Mariju i moju sestru Vidosavu, u 21. godini života, ubili Drago J. Bulajić i Mitar P. Bulajić. Zašto su ubili dve nemoćne žene? Zato što su nosile crninu za svojim mužem i svojim ocem i zato što su lelekale i posle njegove sahrane. Njihova tela bačena su u krečanu blizu hrama u Vilusima. Nas četvoro maloletne dece ostadosmo siročad.

- Nadam se da će ostati upamćeno za sva vremena da su braća Kovačević ubili svoga oca, plemenskog kapetana, osamdesetogodišnjeg Petra Kovačevića. Ubio ga je njegov sin Pavle, u to vreme sekretar Sreskog komiteta. Na zboru žena, povodom 8. marta, te stravične 1942. godine, Pavle se pohvalio da je ubio svoga oca, a svakome je bilo jasno čemu se može nadati od onih koji ubijaju svoje očeve. Predsednik tog komunističkog suda bio je Sava Kovačević Mizara, a sekretar Marija Koš iz Šibenika, dok je glavnu propagandu vodio Ernesti Fišer iz Zagreba. Ovo dvoje su se u Grahovu obreli još 1941. godine da bi svojoj braći Crnogorcima pomogli u likvidaciji što većeg broja čestitih Srba.
- Ja sve ovo pominjem zbog toga što su i danas vidljive posledice komunističke tiranije i komunističke vladavine - ističe Drago Kešeljević.

"Podvig" skojevke Mileve

- Treba svakako pamtiti "podvig" skojevke Mileve Kovačević, kćeri Ilijine: ona je iz hrama svetog Nikole u Grahovu odnela kandilo, pozivajući silom okupljene žene da ne veruju u Boga, jer, kako je rekla, ako Boga ima neka je kazni za ovaj postupak. Zatim je, bez trunke straha i stida zadigla suknju i opoganila kandilo...

Šta se dalje zbivalo s tragičnim junakom ove potresne ispovesti?
- Moj brat Luka i ja, iako maloletni, još nevični oružju, odemo u četnike, u vučedolsku brigadu pod komandom kapetana Ivana Janičića. S njim do kraja: u borbama, u povlačenju, napuštanju otadžbine. Čim su sovjetski vojnici prešli preko Dunava u Srbiju, znali smo šta nas čeka. Krenuli smo na onaj marš smrti kroz Hrvatsku i Sloveniju do Austrije. Logori, bodljikava žica, glad, izgon, patnja... Luka i ja sretnemo se u jednom lageru. On ode u Legiju stranaca, stigao i do Vijetnama, a mene i nekolicinu drugih Englezi izruče komunistima u Jugoslaviji. Prodali su nas. Rekli nam, najpre, da idemo u Italiju, danas tamo čekaju vojvode Đujić i Jevđević. A mi pravo u Jesenice...

Do Ljubljane smo već svi bili opljačkani - satovi, prstenje, lančići, krstići, ko je šta vredno imao. Tu, u Ljubljani, ponovo sam sreo kapetana Janičića i kapetana Milovića iz banjana. Konačili smo u nekoj školi ili kasarni - sutradan, kad su komunisti slavili rođendan svoga vođe i učitelja, nije bilo ni Janičića ni Milovića: uspeli su da pobegnu. Dva dana kasnije pobegao sam i ja. I još petorica oficira i boraca. Bežeći, činilo mi se da naizmenično čujem tri glasa - oca, majku i sestre: "Beži, sine, beži, ne daj se krvnicima u ruke; beži, bato, beži..." A posle jedva čujem glas: "Ko će nam voštanice na grobovima upaliti, ko će krsnu slavu očuvati?" I ja tom glasu odgovaram: "Ostali su Ksenija i Blagoje - njih, valjda, komunisti neće pobiti, još su deca..."

Još jednom su, ubrzo potom, Englezi izručili Draga Kešeljevića i opet je uspeo da pobegne.
- Bog me je sačuvao da bih i danas mogao da svedočim gorku istinu - kazuje u svom domu Kešeljević. - Prvih pet godina izgnanstva proveo sam u bolesničkoj postelji. Izlečili su me plemeniti Norvežani. Bogu i njima dugujem za svoj život. Odužio sam se svojim poštenim radom, a oni meni pristojnom penzijom.

ANTONIJE ĐURIĆ


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

15:24h

Najstariji srpski politički emigrant Drago Kešeljević u Oslu piše duhovni testament

15:57h

U romskom naselju na deponiji kraj Novog Pazara za tri i po godine od zime umrlo troje dece

   
 


     


FastCounter by LinkExchange