[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 19. 11. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Kako se razvilo prijateljstvo Petra Jovanovića iz Ašanje i porodice Greč iz Bavarske

Sluga u ratu, drug u miru

Sremac tokom Drugog svetskog rata prisilno poslat na rad u Nemačku, a već više od 50 godina se druži sa svojim bivšim gazdama

Sedimo u kući Petra Jovanovića u selu Ašanja. Domaćin, paor, kaže da je je to najlepše zanimanje. Kada bi se ponovo rodio, opet bi život posvetio zemlji i zemljoradnji.

Uzbudljiv je i buran život Petra Jovanovića. Iz njega smo zabeležili epizodu o prijateljstvu i ljudskoj dobroti. Naš domaćin je ovako pričao:
"Sada mi je osamdeset i treća, ali me još dobro drži zdravlje. Vazda sam u pokretu i u radu... Nemci su me u maju četrdeset i prve zarobili kod Užica. U našoj, kraljevskoj vojsci brzo je došlo do neviđenog rasula. Onako, u stadu, lako nas razoružaju i oteraju u zarobljeništvo. Ja sam za kratko vreme prošao kroz mnoge Hitlerove "stalage", a zadnji je bio onaj koji je nosio oznaku Stalag 13B.

Rat je uveliko besneo i već su sva nemačka sela ostala bez radne snage. Firer digao muškarce i oterao na razne frontove. Bio zinuo na ceo svet da ga osvoji i proguta - što je bilo nemoguće.

Tako, jednog dana, moju četu zarobljenika pod stražom dovedu u selo Sveta Katarina, koje se nalazi u Bavarskoj. Postroje nas u centru i pozovu seljake da nas biraju. Išli su od jednog do drugog i birali kao marvu na pijaci. Dugo su nas merkali. Ja sam stajao između dva svoja zemljaka - Dragana Čizmića iz Dobanovaca i Jove Milovanovića iz Ašanje. Krupni i jaki ljudi, a ja među njima nizak i sićušan. Baš kada sam se upitao: "Bože, ko li će me izabrati da mu služim?" - pred nama se zaustavi čovek, dve žene i jedno dete, koje je čovek nosio u naručju. Oni se među sobom nešto sašaptaše, odmeravajući me od glave do pete, a onda su mi prstom dali znak da izađem i pođem sa njima. Išli smo ćutke. Ja još nisam znao nemački, kasnije ću ga, služeći, dobro naučiti...

Kuća im nije bila daleko od centra. Lepa, velika i sređena. Pravo, moderno, paorsko domaćinstvo za ono vreme i njihove prilike. Uvedu me unutra i posade za astal, a na njemu svakojakog jela i đakonije. Oni me odmah ponude. Smrtno sam gladan i željan svega. I, prihvatim se, ali suzdržano i sramežljivo. I - više nego začuđeno. Čovek da ne veruje da se i ovako prema robu gazde mogu ponašati. Nudili su me i pićem. I ophodili se prema meni kao čoveku koji je ravan njima. Kada sam se dobro založio - jednako začuđen i sramežljiv - onda mi gazda pruži olovku i papir i mimikom dade znak da pišem. Brzo sam ga razumeo; latinicom sam napisao: "Petar Jovanović, rođen 17. juna 1920, selo Ašanja, Jugoslavija."

Tada se moji domaćini među sobom zgledaše i počeše, u nekoj nerazumljivoj radosti, da se smeju, a onda mi priđe gazda, pruži ruku, zagrli me, onako jadna i musava, i poljubi. Pružali su mi i ostali ukućani ruke i zdravili se. Čestitali su mi, ali nisam odmah znao šta. Odavno sam bio izgubio osećanje za vreme - kada je koji dan i datum. A tog dana je bio 17. juni - moj rođendan. Oni su ga, evo, čestitali kao da sam im najrođeniji rod, uz još bogatiju trpezu, piće i veselje. Hteli su da ga obeleže.

Taj dan bila je nedelja. I ja se veoma uzbudim. I - nisam mogao da se suzdržim - zaplačem. Dugo sam, u sebi, gušeći se - jecao. zaplaču i oni zajedno samnom...
... Tako sam se brzo uverio da sam, na sreću, dospeo u kuću dobrih i čestitih domaćina, a, iznad svega, plemenitih ljudi. I od tada ljude nisam delio ni po veri, ni po naciji, ni po ideologiji, nego samo kao - dobre ili loše - bez obzira na jezik kojim govore...

Smestili su me u zasebnu sobu sa punim konforom, ali me pre toga okupali, ošišali, istrebili od buva i vašiju, dali mi dva odela - jedno za rad, a drugo, svečano, za nedelje i druge praznike.

Istog onog dana, 17. juna, za trpezom, gazda mi je predstavio svoje ukućane: zvao se Viljem, njegova žena Rezika, stara majka Marija, a dečak, koji je tek bio prohodao, zvao se Herbert. Prezivali su se - Greč.

Sve paorske poslove u kući radili smo zajedno, Viljem i ja: orali, sejali, kopali, ubirali letinu, hranili goveda u štali i svinje u oborima, a onda Hitler i Viljema mobilisao i oterao na front; svi ukućani su mrzili firera i krišom su psovali sve po spisku.

Tako je na meni, ratnom zarobljeniku, ostalo celokupno Grečovo domaćinstvo. Održavao sam ga kao da je bilo moje najrođenije u Ašanji. Tu sam proveo tačno četiri godine i devet meseci. Nikada nisam bio gladan i znojav i nikada bez čistog veša. Uz mene je rastao Viljemov sinčić Herbert.

U Svetu Katarinu su sve masovnije stizali limeni sanduci i u njima poginuli. Hitler je familijama slao telegrame saučešća.
Jednog dana su Viljema zarobili Englezi. To nas je utešilo.

Mene su svi zvali po njihovome - Peter. Mogao sam dva puta mesečno da pišem pisma u Ašanju. Tamo mi je bila devojka Dara, koju sam oženio kada sam se vratio. A rastanak je sa Grečovima, takođe, bio tužan i bolan. Svi smo plakali. Sav u suzama, dečak Herbert me držao za noge i vikao: "Čika Peter, ja ne dam da ideš od nas!" Onda je dugo trčao za mnom i vikao: "Čika Peter, vrati se opet k nama!"

Tako se vratim u Ašanju u svoj pavorluk. Darinka mi je rodila dva sina, Jovana i Đoku. Sada su odrasli, imaju svoje porodice i decu. Godine su prolazile. Rat se odavno zaboravio. Ja sam sagradio novu kuću, proširio domaćinstvo.

Svojim domaćinima u Svetoj Katarini ostavio sam adresu. Oni su mi godinama iz Nemačke pisali, ali se pismo uvek vraćalo, s naznakom: "U ovom selu ne postoji Petar Jovanović." A zabluda je bila ova (docnije sam saznao): kod Smederevske Palanke postoji selo Azanja. Moji nemački domaćini, umesto "š" uvek su pisali "z". Tako su pisma iz Svete Katarine, umesto u Ašanju, odlazila u Azanju...

Kada je dečak Herbert bio već odrastao, završio škole i oženio se, odlučio je, zajedno sa ženom i njenim bratom Hertom, da krene u Jugoslaviju da me traži. Najpre dođu u Zagreb i tu, na pošti, otkriju zabludu: selo Azanja je u Srbiji, a selo Ašanja je u Sremu.

I, tako, jedne večeri (bilo prošlo već devet), pred mojom kućom se zaustave dve limuzine. Dovede ih kod mene komšija Zorić, na čiju su kuću prvo naišli. Izađem da vidim ko je došao. Iz mraka čujem: "Gutn tag". Odgovorim: "Gutn tag." Onaj višnji muškarac baci mi se u zagrljaj i poče da me ljubi. Reče: "Najzad da nađem svoga dragog čika Petera!" I poče, glasno, od sreće, da plače. A kad se malo primiri reče: "Ja sam onaj dečak koga si u zarobljeništvu mazio i igrao se sa njim!"

A ja, zbunjen, ne mogu da verujem. Da li je ovo java ili san?
Herbert kaže da me traže godinama, a ja ga pitam zašto plače. A on kaže: Plačem od radosti i sreće što smo te pronašli živog i zdravog. "Uvedem ih u kuću i kod mene su se gostili i častili petnaest dana kao najrođeniji rod. Odmah su telegramom javili Viljemu da su me našli. Posle u Ašanju dođu Viljem i Rezika. Dolazili su kao rod rođeni i ostajali samnom i po mesec dana. Radili su zajedno sa mnom u mom pavorluku. Onda počnemo moja Dara i ja da uzvraćamo posete. Uvek su nas u Frankfurtu na aerodromu sačekivali i svuda vodili i gostili, takođe, kao rod rođeni.

Tako se i naša deca zavole i sprijatelje. I godinama teku obostrane posete Ašanja - Sveta Katarina, i obrnuto. U našoj kući se učilo nemački, u kući Grečovih - srpski..."

Na kraju svoje ispovesti, Petar Jovanović kaže: "Čudni su putevi čovekovi, a još čudnije njihove sudbine. Mnogo puta sam ponovio: prijateljstvo ne zna ni za granice, ni za veru, ni za naciju. Mi smo postali i trajno ostali - prijatelji! I to svi ovde i tamo dobro znaju."

TEKST I FOTO: LJUBOMIR TEŠIĆ


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

15:06h

Kako se razvilo prijateljstvo Petra Jovanovića iz Ašanje i porodice Greč iz Bavarske

15:44h

"Glas" na promociji memoara bivšeg državnog sekretara SAD u Nacionalnom pres klubu u Vašingtonu

16:10h

Jožef Sabo iz Novog Kneževca bavi se neobičnim hobijem

16:57h

Ni najveće filmske dive više se ne libe scena sa necenzurisanom golotinjom i seksom

 
 


     


FastCounter by LinkExchange