Članak A. Arežine o kulturi i kupatilima na dvoru Nemanjića, kao i o kanalizacionom sistemu u srednjovekovnim gradovima Srbije, prema istraživanjima arheologa Marka Popovića, pravo je osveženje protiv sumornog i preovlađujućeg mišljenja da bitišemo na zaostalom delu evropskog kontinenta. Ako je istina da danas zaostajemo u mnogo čemu iza Nemačke, Francuske, Britanije... , to ne važi za vreme pre turskog ropstva. Preokupirani smo pogrešnim zaključkom da je Zapad uvek bio razvijeniji i kulturniji od Balkana i to se nazire i u ovom članku, jer se bojažljivo navodi da "srpski dvor u doba Nemanjića, despota Stefana ili kuće Brankovića, nije zaostajao za srednjevekovnim dvorovima Evrope i okolnih zemalja..."

Pisao je Senjobos

Suprotno tome, srpski dvor je bio bleštaviji od dvorova na Zapadu. Nemanjin verovatno, jer znamo da je nemački car Barbarosa bio nepismen. Nije moglo biti reči o nekom kulturnom sjaju na dvorovima u zemlji gde je vladao nepismeni monarh, pa zato nije na mestu naša rečena bojažljivost.

Ako pogledamo šta je o zapadnoj i istočnoj civilizaciji do 12. stoleća pisao Francuz Šarl Senjobos u knjizi: "Uporedna istorija evropskih naroda", "Dereta", Beograd, 1991, videćemo da je Zapad zaostajao u svemu iza Istoka. Između ostalog, on nas upoznaje da su Zapadnoevropljani živeli siromašnije od naroda na Istoku i da je Zapadna Evropa "puna opasnosti za svakoga" (str. 122). Na strani 123, navodi da su Zapadnoevropljani naučili potkivati konje od skitskih naroda na Istoku, a na stranama 149. i 150. da se gradovi na Zapadu osnivaju tek u 11. stoleću - i to u Italiji, zahvaljujući uticaju Vizantije. U ostalim zemljama Evrope, njihova gradnja će početi tek u 12. stoleću - u vreme kada na čelo Srbije dolazi Stefan Nemanja.

Poezija od 12. veka

Što se tiče književnosti, Senjobos nam svedoči da do 13. stoleća u Evropi nije bilo pisano ništa ni na jednom evropskom jeziku. Do tada nije stvoreno ni jedno originalno delo, a pisalo se jedino na latinskom. Tek krajem 12. stoleća, sreće se poezija, ali samo na francuskom jeziku (str. 163). Početak gradnje crkava pada krajem 11. stoleća u Francuskoj, kad počinje i plastična umetnost (str.164).

Kad je reč o književnosti kod Srba, treba da znamo da je ona bila razvijena u Srednjem veku, a o tome nam svedoče sačuvana dela u Hilandaru i u manastirima na srpskim zemljama. Da ne spominjemo da je samo neznatan deo celokupne srpske srednjevekovne književnosti sačuvan, a da su mnoge crkve i manastiri u Srbiji stariji od kraja 11. stoleća, kad će u Evropi tek početi njihova gradnja.

Slobodan Jarčević
Beograd

Sa zaprepašćenjem sam 11.11.2003. godine, u večernjim satima, posredstvom televizija gledao izjavu aktuelnog ministra finansija Srbije Božidara Đelića, datu na Aerodromu "Beograd", na povratku iz službene posete Rusiji.

Ministar je izjavio da je ruski gas u Jugoslaviju u protekloj deceniji uvožen preko - "moje privatne firme (!?)".
Božidar Đelić je svesno rekao ovu laž, iako je odlično obavešten da je gas uvožen posredstvom mešovite rusko-jugoslovenske firme "Progresgas-trejding", osnovane sporazumom dveju država 1993. godine (godinu dana pre nego što sam postao premijer vlade Narodnog jedinstva) i u kojoj ruska firma "Gaseksport" ima 50 odsto kapitala, "Progres" 30 odsto, a NIS 20 procenata.

Izjavljujući, praktično, da je "Progresgas-trejding" moja privatna firma, Đelić je izjavio i da je, valjda, i gospodin V. V. Koldin njen direktor, u stvari - moj privatni direktor. Đelić je, praktično, izjavio i da su delovi ruskog "Gaseksporta", pa i NIS-a moja svojina. To nije samo neistina, već i uvreda. Pri tome, Đelić je, ovom izjavom, vređao ne samo mene, već i svoje ruske domaćine, sa kojima se rastao samo koji sat ranije.

Ne znam odakle ministrova potreba da u obračun sa mnom krene čak i po cenu vređanja ruskog partnera, i to u ovako delikatnom trenutku i posle "uspeha" koji je, kako kaže, ostvario u Moskvi. Možda razlog za to leži u činjenici da je i taj uspeh bajka, kao i tvrdnja da je gas u Jugoslaviju uvožen preko moje "privatne firme", i da u toj bajci stanuje i Đelić kao Pinokio ovog režima. Nos mu se mrda čim progovori.

Predsednik kompanije "Progres" Mirko Marjanović
Beograd

Pošptovana Redakcijo, nešto što se dešava oko nas i što je, po mom mišljenju vrlo opasno, mora da bude obelodanjeno, iako se radi o nepromišljenosti, a ne o namerno režiranoj dogodovštini.

Kon -Tiki je objavio putovanje u Jemen i Dubaji za 19. novembar. Čujem da se prijavio dovoljan broj i da će se ići. Ali, zar Kon -Tiki ne zna da je Arabljansko poluostrvo, na kome leži i Dubaji i Jemen, u poslednje vreme, a upravo najviše poslednjih dana bure baruta? Zašto i čemu vodi baš tamo turiste?

Ja razumem da je to bilo ranije isplanirano, ali ono što se koliko juče ili prekjuče desilo o Rijadu i u Iraku, sa toliko mrtvih, prosto užasava. To je ipak neposredni komšiluk Jemena, pa zar takvom riziku Kon- Tikija ne znaju, ne čitaju šta se dešava u tom delu sveta, koliko je žrtava užasne eksplozije podmetnute u jednom hotelu bilo prekjuče u Rijadu? Zar mi imamo ljude za bacanje?

Gospodo iz Kon -Tikija, ja vas razumem, vi organizujete daleka putovanja, utrkujete se s konkurencijom, vi od toga živite,a da li je moguće da ste u toj trci za zaradom spremni i da žrtvujete svoje sugrađene? Nije valjda! Zato vas preklinjem, stornirajte ovo putovanje, ostavite ga za neka bolja vremena. Sada je rizik ogroman.

Milena Ristić
Beograd

Poštovani uredniče, nadam se da ćete ovo pismo objaviti, jer se slično događa mnogim stanovnicima Srbije, to često čitamo u sredstvima informisanja. Evo o čemu je reč:

Potreban mi je izvod o državljanstvu i telefonom sam se obratio rođaku da mi isti pošalje. Rođak je to učinio sutradan, znači 29.10.2003. godine.

Poštar ide peške

Poslao preporučenim pismom. Kako je danas 14. novembar, to znači da pošiljka nije stigla ni posle 17 dana i to iz Odžaka u Vojvodini do Kragujevca. Razdaljina je negde oko 250 kilometara. Interesuje me da li poštar te pošiljke po Srbiji od mesta do mesta raznosi peške. Slično se dogodilo ovih dana i jednom prijatelju kome preporučena pošiljka iz Niša nije stigla ni za 20 dana, a drugom prijatelju je preporučeno pismo otvarano.

Pored toga, poštanske usluge su preskupe, možda najskuplje u Evropi. Recimo, knjiga čija je cena 150-200 dinara, njen transport od Beograda do Kragujevca putem pošte staje 120 dinara. Ako povratna karta za putnike u autobusu na istoj relaciji košta 280 do 300 dinara, znači, transport čoveka od recimo 100 kg težine staje kao i pošiljka knjige. Pa, gde to ima u svetu?

Možda hajduci

Kako često preporučena pošiljka ne stigne do odredišta, interesuje me da li to, možda, hajduci presreću kočije sa poštom iz doba Turaka. Na osnovu svega ne mogu da zaključim u kom to veku mi živimo i u kom afričkom plemenu, a ne u Evropi.
S poštovanjem

Rade Ilić
Kragujevac