Svima je poznato da, doskora, srećnici - miljenici vlasti nisu kupovali nego doslovce dobijali stanove. Za tako dobijeni stan plaćana je povlašćena stanarina koja je u sebi sadržala, takođe, povlašćene troškove održavanja. Sve je to zajedno bio neki simboličan iznos, ponekad uporediv sa cenom jedne jedine kutije boljih cigareta.

Nesrećnici - pastorci koji nisu dobili stan, mogli su da ga, samo uz velika odricanja, kupe po basnosnovnoj ceni ili da grade kuću - za njih nije bilo nikakvih povlastica. Sama građevinska dozvola koštala je više nego što su miljenici plaćali za deceniju stanovanja.

Kako su miljenici imali male troškove stanovanja (još i sa povlašćenim grejanjem!) njihova su deca mogla dobro da se odevaju, da idu na letovanje i zimovanje, dok su deca pastoraka dodavala malter.

Čitaoci sa dužim pamćenjem znaju da su u jednom periodu, u i toj zgradi, kupci stanova - pastorci više plaćali samo za održavanje nego što su miljenici plaćali i stanarinu i održavanje!!!

Onda je "demokratska vlast" smislila "otkup". Miljenicima su stanovi prodavani po ceni manjoj od troškova postavljanja parketa u istom stanu. "Kupcima" je priznavano učešće u stambenom i ostalim fondovima, kao i učešće njihovih predaka u NOB, Prvom svetskom ratu, povlačenju preko Albanije, balkanskim ratovima, krstaškim ratovima i u stvaranju sveta!

"Prodajna cena" pojedinih stanova, potpomognuta nepriznavanom inflacijom, bila je samo malo manja od cene kvake na ulaznim vratima. Neki su čak prilikom besplatnog prenosa vlasništva morali da potpisuju izjavu da neće tražiti da im se uz poklonjeni stan još i doplati! Onda su došli "neki novi..." koji stalno ponavljaju "mi, nova demokratska vlast...", e da bi bar sami sebe u to ubedili. (Zašto li se baš sad setih da su nekadašnji vlastodršci govorili: "Mi, Cezar...","Mi, Imperator..."?)

Stanova za prodaju više nije bilo pa su (opet miljenicima!) prodavane fabrike i preduzeća. Cena je ponovo bila samo malo manja nego što bi se dobilo da je samo fabrička kapija prodata kao otpad.

Svakoj "demokratiji" a naročito "novoj i mladoj" treba mnogo para. Da bi ih posle ovako "uspešnih" prodaja pribavila, vlast se ponovo okrenula pastorcima.

Svi se objekti moraju legalizovati. Legalizacija se, naravno, plaća.
Nekada je prilikom trgovine primenjivan veoma jednostavan trik: objavi se strahovito visoka cena a posle razglasi drastično sniženje. Roba se proda po, još uvek (pre)visokoj, ceni ali prodavci neprekidno trube kako su je prodali jeftino.

Objavljena je previsoka cena legalizacije a onda je svima ponuđen "popust". Tako se objekat na periferiji, sagrađen uz velika odricanja, može legalizovati po ceni koja višestruko prelazi cenu "otkupa" stana iste površine u centru grada.

Pastorci su jednako doprinosili stambenom i ostalim fondovima ali im to niko ne priznaje. Njihovo je pravo samo da ćute i plaćaju a "novi i mladi mperatori" će već smisliti neki način da od svega najveću korist steknu miljenici!

Branislav Ljubisavljević
Smederevo

Neću glasati za predsedničkog kandidata krnjeg DOS-a, profesora dr Dragoljuba Mićunovića. Ne samo zato što ga je predložila jedna neprincipijelna koalicija bezličnih partija i njihov predvodnik Demokratska stranka, koju slepo, bespogovorno slušaju. Što s njom, zajedno, da bi opstali na grbači građana, po tuđem nalogu, hapse i isporučuju nelegalnom sudu u Hagu, najbolje sinove našeg naroda.

Rasprodaja

Ratnike protiv agresije NATO. Ne samo zato što njegovi predlagači, s njime skupa, prodadoše maltene sve što je radna ruka stvorila u proteklih šest decenija. Ne zato, ali i zato, što je bez posla blizu milion radnika, preko noći pretvorenih u proletere, prodavce radne snage poput svojih prethodnika iz doba prvobitne akumulacije. Što su mnogi, zbog iščilile moralno-fizičke snage, podigli ruku na sebe. Što su neki, u nastupu očaja, skočili u užarenu peć.

Stopili se s plamtećim gvožđem i tako izrasli u tužni spomenik nesrećnog perioda svoje ogoljene zemlje. Što naš živalj na Kosmetu živi u najcrnjem getu, na sopstvenoj zemlji. Što pati pod orgijom šiptarskih terorista i danas, protiv čega su se borili upravo oni koje moj nekadašnji drug Mićun, njegovi mandatori, podanički isporučuju samovolji haškog tribunala.

Neću glasati ni zato što velikodušno deli obećanja za koje i sam zna da ih ne može ispuniti. "Zaštiti ću Srbe i druge od progona", busao se u prsa na jednom od inače slabo posećenih mitinga. Smetnuo je da je samo nekoliko dana ranije njegov ministar odbrane, bojovnik s leptir mašnom i u šimi cipelama jasno izjavio da država nema mogućnosti da zaštiti svoje sunarodnike na sopstvenom tlu, danas okupiranom od NATO i terorista.

Gola istina

Što javno ne ukori svoje zapadne saveznike, ako sme, što dopuštaju takav zulum? Gde su "prijateljstvo", "razumevanje", spremnost na pravednu podršku njegovih današnjih ikona - predsednika Buša, Solane, Kolina Pauela, generala Klarka, Ričarda Holbruka? I, Madlene Olbrajt, naravno. Istopilo se "prijateljstvo" koje nikad nije ni postojalo. Ostala gola istina - podrška Šiptarima, saveznicima u nanošenju nepravde Srbiji.

Vrhunac zaboravnosti je izostavljanje dva dela njegove biografije ("Glas", 5. Hú, str. 3). Počeo je da se bavi politikom još dok je bio u kratkim pantalonicama od 14. godine. Ne reče u kojoj grupaciji. Zašto? Zar se stidi što je, možda, bio član SKOJ-a ili neke brigade omladinske organizacije pod okriljem komunističke partije? Zar ga je sramota ili nema snage da to prizna. Ili je u pitanju i jedno i drugo. Predsednik ne treba da ima zatvorenu dušu pred narodom.

Još teži vid zaboravnosti, nesećanja je boravak u žicama Golog otoka. Knjige su napisane o tamošnjim mučenjima i nesreći. On prećutkuje da je tamo izdržavao kaznu. Pravi se sanćim. Kao da se ništa nije dogodilo. Zašto se predsednički kandidat ne seća? Ne grize li ga savest ili je posredi nešto drugo.

Ne znam, da završim, kome treba predsednik bez sećanja. Meni svakako ne. Još manje zemlji koja, zbog svega što su joj zlotvori činili, i čine, nikad, i ništa, ne sme da zaboravi.

Aleksandar Mišić, novinar
Beograd

Gospodin Stanojčić, iz meni nepoznatih razloga, pokušava da odbrani dr Adaševića koristeći se kvazi argumentima tipa: Nikada nisam čuo za nekada veoma poznatog akušera koji je i veliki stručnjak za prirodne nauke, a meni lično kači etiketu čitalac-saradnik.

Ovo poslednje bi, valjda, trebalo da zvuči pežorativno. Priznajem da sam čitalac, a sa kim sarađuje gos,n Stanojčić, priznajem da ne znam. Osnovano sumnjam da je penzionisani udbaš, a možda i nije u penziji. Njemu moje pismo mnogo liči na haos i teško shvata šta sam hteo da kažem.

I pored svega razume da sam pitao gradonačelnicu (a uzgred i dr Adaševića, sada penzionera) zašto ne odgovori, javno naravno, gospođi Ljubici (namerno bez prezimena) na njen apel za pomoć? Kako je po gos,n Stanojčiću u pitanju "izvesna gospođa Ljubica", ponavljam da se ista gospođa identifikovala svojim životom i delom, te da je poštovana gospođa Ljubica supruga glavnog konstruktora naših borbenih aviona. Kako to da gos,n Stanojčiću promakne ovako "nevažan" detalj?

Jednom saradniku to ne bi smelo da se toleriše. Isti gos,n Stanojčić genijalno zaključuje da dr Adašević (sada penzioner) nije lični sekretar gradonačelnice Beograda, te da po tom osnovu ne mora da odgovara na pisma upućena gradonačelnici. Pitanje je zašto se gos,n Stanojčić, ako nije lični sekretar gradonačelnice, toliko upinje da brani istu, a uzgred i penzionisanog doktora Adaševića.

I najzad, jedan pravilan zaključak. Dr Adašević ima jedan veliki nedostatak. Nisu to njegovi misaoni procesi o muvama, buvama i ostalim gnjidama, već je to po gos,n Stanojčiću što on (penzionisani doktor) misli različito od dvoje čitalaca "Glasa". Pitam se da li je gos,n Stanojčić svestan da svojim pisanjem ne samo da nije odbranio dr Adaševića (sada u penziji), već ga je i ponizio u javnosti kao nekoga ko nije sposoban da se intelektualno nosi sa neistomišljenicima (nisu u pitanju muve, buve i ostale gnjide).

Bogoljub Petrović
Beograd

Posle štetočinskog režima Slobe i Mire ili, da budemo precizni, Mire i Slobe, tog režima koji je Srbima naškodio čak i više nego onaj austrijski kaplar - bilo je, neko vreme, nade da će najzad pravi ljudi doći na pravo mesto. Kad ono... Ljudi moji, "ovo" što nam se nudi kao izbor za predsednika Srbije - pa to je Bogu plakati! Pogledajte samo:

Vuk i dlaka

Dragoljub Mićunović, kome bi na kraju mandata bilo 77 godina! Kao, među nekoliko miliona građana nema ama baš nikog, ama baš ni malo mlađeg koga bi vladajuća koalicija izvukla iz svog personalnog šešira! Dugogodišnji crveni fundamentalista, toliko zadrt da je čak i Brozu zasmetao pa ga je upravo zbog te komunističke zadrtosti poslao na Goli otok - a to sad, eto, treba da mu bude glavni demokratski adut u političkoj biografiji!

Pa zar smo zaboravili da se još, koliko proletos, povodom onog slučaja u Prohoru Pčinjskom, odao kao neizlečivi antipravoslavac? Što se kaže - vuk dlaku menja, ali ćud... I sad nam tu miluje sitnu decu po glavi, izigrava pomiritelja, zastupnika nekakvog centra, nekakve srednje linije - pošto je, onomad, probao onu ekstremnu, pa nije išlo?

Pa Velibor Ilić. Kao vlasnik radionice farbi, malo se prošetao, u pravi čas, po našoj uskomešanoj dijaspori, radi prikupljanja materijalne pomoći, a onda kupio (od farbi, ili od farbanja?) kuće. Raspitajte se, inače, kakav su mu nadimak odavno dali, i zašto baš takav! A Veljinim izbezumljenim i morbidnim psovkama naši hronični psovači izgledaju kao pravi jezički čistunci! Pa, već i zbog toga što je kandidat - treba da nas je sramota pred svetom. A kamo li... Barem se ja, ni kriv ni dužan, takvoga kandidata stidim...

Čačkalica u listu

Pa Tomislav Nikolić. Zanimanje mu je bilo upravo suprotno našoj željenoj perspektivi a sad, eto, izgleda kvalifikovan da nam izbije na čelo! Njegov izbor bi, istina, bio dobra lekcija "ovima sad", ali bi, u našoj nažalost više nego osetljivoj međunarodnoj situaciji, za našu državu predstavljao i više nego osetljiv hendikep.

Ostali? Mogli bismo komotno da zažmurimo, da u listu bocnemo čačkalicom - pa ko ispadne! Odnosno - pa šta nam bude!
Za mene lično - tu nema izbora. Upravo iz poštovanja prema instituciji izbora i svome izbornom pravu - ovakve predsedničke izbore mogu samo da ignorišem.

Nenad Stojanović
Beograd