Posle mnogo vekova najaviše skoro svi mediji na Kosovu doleteše ponovo dve crne ptičurine, dva vrana gavrana. Ko nije učio treba da zna da su posle Kosovskog boja takve dve crne ptice donele Majci Jugovića Damjanovu ruku i strašnu poruku da više nema devet Jugovića i desetog starog Jug Bogdana jer svi izginuše na Kosovu ravnom.

Pitam se kakvu su nam poruku doneli ovi novi gavranovi vrativši se na mesto zločina, beščašća i laži osim zloslutne vesti da Srbi po ko zna koji put treba da biraju između Srbije i sebe.

Poznata imena KUŠ-NER i HOL-BRUK /a/, bivši visoki funkcioner i lekar bez moralnih granica a danas skoro zaboravljeni i od svojih, odbačeni političari zbog silnih grešaka koji su najveću sramotu naneli dvoma velikim narodima američkom i francuskom, nekadašnjim najvećim srpskim prijateljima i saborcima u dva svetska rata a nama zlo koje se ne sme zaboraviti. Sa mnogim njima sličnim opskurnim ličnostima žarili su i palili po onoj velikoj Jugoslaviji i od toga posla stekli kapital koji se po sadašnjem njihovom izgledu ugojenih i elegantnih ljudi može zapaziti ali novac je prokleta roba i brzo se troši pa su ponovo došli po dodatak.

Po sopstvenoj izjavi bivši američki predsednik je u Srebrenici da bi prolio dve-tri krokodilske suze dobio čitavih 250 hiljada dolara. Ova dvojica će od naivnih Albanaca dobiti nešto manje za sramnu rabotu od koje više neće ni oni ni Srbi imati ni štete ni koristi. Ali cena plaćena za te usluge pamtiće se mnogo i mnogo godina posle zaborava da su se ta dvojica povukla u neku mirnu luku obezbedivši laku i ugodnu starost. Njihove izjave i saveti pogotovo, oni Srbima da izaberu Kosovo ili Evropsku uniju mudri su koliko i oni kao da je to Srbima jednako a njima dvojici od babe ostalo.

Kakve su zasluge opskurnih političara i proizvođača kolateralnih šteta ne samo u Jugoslaviji već širom sveta najbolje će znati njihovi veliki prijatelji: Nataša Kandić, Sonja Biserko, Mirko Đorđević koji na televiziji Pink izreče najsramniju srpsku rečenicu da ga je Rimski papa tri puta blagoslovio a mene čudilo otkud tolika mržnja tog nazovi naučenjaka prema srpskoj crkvi, Akademiji nauka, Hilandaru, Matiji Bećkoviću, vladiki Amfilohiju i mnogim srpskim velikanima.

Nasmejana i razdragana novinarka "Klopke" ma kakva bila dovela je mnoge kreature na svoj ekran i pokazala nam ih likom, delom i rečju i zbog toga joj hvala. Kako bismo upoznali ženu koja se zove Jelena Milić od čije logoreične mržnje za sve srpsko niko ne može doći do reči. Jedino se ne zna koje je to škole izučila pa je jednom vojni komentator a potom na čelu "humanitarne organizacije". Ne dao Bog da ona nekome humano pomaže.

U Srbiji možete biti i Sonja i Nataša i Jelena i Mirko i Čudić i mnogi njima slični da biste se našli na svakoj televiziji da što više istine zamenite lažju, pomešate lončiće i zaludite ovaj napaćeni narod ali vas neće biti ako ste rodoljubivi, patriota i nacionalista i volite svoju zemlju i narod kao i sve druge zemlje i narodi što čine.

Ne smeta meni vlast niti me interesuje kako će se zvati sledeći pretsednik ili premijer samo neka nam bude dobar, pošten, mudar i radan ali ovi gore navedeni i još mnogo takvih koji o svom narodu već desetak godina ne rekoše nijednu lepu reč treba već jednom da nestanu sa javne scene i s ekrana da nas ne bi pred svetom ružili tvrdeći da nas svi mrze zbog toga što smo prljavi, ružni i zli. Gledajući ih i slušajući i sama poveravah da nas zaista ima tako prljavih sa kojih niko nikad neće moći da spere ljagu.
Da je tu sada Mladen Delić rekao bi ono čuveno - ljudi da li je to moguće - . Moguće je jedino u zemlji Srbiji. Ipak ne samo u njoj. Ovih dana izjavi i crnogorski premijer Milo Đukanović da se na čelu dične i ponosne Crne Gore nalazi punih petnaest godina a mi se čudili kako su Josip Broz ili Slobodan Milošević, jedan vladao četrdeset a drugi deset godina. Pa zar su oni bili gori od čuvenog Mila. I u Crnoj Gori je "sve moguće".

P.S. Da ne bi neko pomislio da ovaj tekst pišete vi iz "Glasa javnosti" predstaviću se: Nadica Bogdanović , dugogodišnji novinar u velikoj novinskoj kući jedne još veće evropske zemlje i urednik Glasa njihove javnosti. Usred najvećeg blaćenja srpskog naroda nisam čula da je iko o nama pisao takve paškvile kao mi sami.

Nadica Bogdanović
Beograd

Na Konjarniku, nažalost, i dalje traje ludnica oko nadziđivanja privatnih zgrada, koja je počela pre nekoliko meseci. Već sedamnaesti put kriminal pokušava da pobedi pravdu. Ali,nešto se promenilo! Sada se agresori predstavljaju kao pošteni, ugroženi i oštećeni, a vlasnici stanova, koji brane (ustavno i zakonski) svoju imovinu proglašavaju se kriminalcima i protiv njih se podnose krivične prijave.

Buket cveća

Tako neki Šolaja direktor firme "Konis" podnosi tužbe protiv nekoliko dama, koje su ga sprečile da nasilno uđe u njihove stanove, a trebao bi da zna kao normalan Beograđanin da se u tuđi stan ulazi kucanjem na vrata i uz dozvolu vlasnika (ponekad i sa buketom cveća za damu). Dalje tvrdi, da gubi još jednu građevinsku sezonu, a da je rešenje o nadziđivanju dobio 1993. godine. A što tada nije završio posao, nego hoće danas, kada taj Zakon ne važi već deset godina i kada su sve zgrade i stanovi promenili vlasnika? Ali, mnogo su smešnije, tužnije i ružnije izjave predsednika SO Zvezdara, Petra Moravca.

Ne znam koju školsku spremu ima, ali ima mogućnosti da u opštini zaposli makar jednog pravnika. Sigurno bi mu pravnik objasnio, da je Zakon o nadziđivanju zgrada... prestao da važi 12. jula 1994. godine i da su sve zgrade postale privatna svojina sto posto, pa opština nema pravo da odlučuje o investitoru i izvođaču u privatnim zgradama. Možda će se gospodin Moravac jednog dana pozvati i na neki sultanov Hatišerif, kao što se poziva na nepostojeće zakone. Ali, i Hatišerif od 1839. godine obećava, pored ostalog, i sigurnost svojine svih podanika, što Moravčev zakon ne garantuje.

Gospodin Moravac je angažovao i svoju administraciju da tuži Vericu Barać, zato što se zalaže za pravdu, a protiv nezakonitosti i nasilja nad građanima. Zaista je teško objasniti da jedna mlada dama iz Čačka ima hrabrosti da dođe među frustrirane građane, da sasluša njihove probleme i da im pomogne, a njihov predsednik opštine koga su birali i koga plaćaju, nije nikad došao da porazgovara sa svojim građanima. Ne znam da li je gospodin Moravac nekad bio na Konjarniku. Svakodnevno pratim događaje u Beogradu i vidim da se u drugim opštinama uređuju parkovi, dečja igrališta, sportski tereni... A na Konjarniku, već četrdesetak godina nije obnovljena ni postavljena jedna klupa, dečja ljuljaška ili obnovljen sportski teren.

Ministri ćute

Pa šta radite gospodine sa ovim romantičnim krajem naše opštine? Ako ovako nastavite, pokrenućemo postupak da se pripojimo nekoj drugoj opštini, čiji bi čelnici više brinuli o ovom delu grada. Postavljam pitanje, šta bi radio i kako bi se ponašao gospodin Moravac, da u njegov stan upadaju nepozvana lica i da odlučuju ko će mu i pod kojim uslovima krečiti ili renovirati stan, a mimo njegove volje? Ako jednog dana dođe stotinak građana Konjarnika, sa namerom da upadne u njegov ili Mihajlovićev stan i zgradu, hoće li policija braniti građane ili njihove stanove?

Do sada je, uglavnom pominjan ministar urbanizma Šumarac, ali mislim da su još važniji ministri Batić i Mihajlović. Ministar pravde gleda nepravdu i ne reaguje, iako se svaki dan pojavi na ekranu televizije, a ministar unutrašnjih poslova sa kordonima policije pomaže nekoj mafiji da krši jedno od osnovih ustavnih prava, nepovredivost stana i privatne svojine.
Razmislite o ovome gospodo ministri!

Mr Nikola Radulović
Beograd

Možda mnogi Srbi, korov socijalističko-komunističkog sistema smatraju da je ministarĐelić "lopov", jer isto tako smatraju da je porez na lična primanja i ekstraprofit, "krađa". Međutim, mnogi takvi "Srbi" ne znaju da ni jedna država u svetu nema para, osim onih socijalno-komunističkih, i da svaka normalna država živi od poreza i akcija koje poseduje u nekim preduzećima. Ostavka ministra Đelića i pretnje koje mu neki upućuju su dokaz da ni danas Srbi nemaju ni trunke odgovornosti prema samoj naciji i nacionalnim interesima, nego samo i egoistički prema sebi.

Iz svega proizilazi zaključak, da Srbiji ne treba demokratija, da joj ne trebaju demokrate, nego neki "stranac", žanra J. B. Tita ili E. Kardelja ili nekog F. Tuđmana, koji će im deliti novac kap po kap, po principu "radio ne radio, platica teče".

A u narednih pedesetak godina, trebalo bi da im se prevede glagol "raditi" i "zaraditi" na srpski jezik, ali to nije naučeno ni za prošlih pet vekova.
Biće šverca, biće šverca...

Dragan Rakić
Strazbur, Francuska

Na čitavoj strani 13 štampan je članak pod gornjim naslovom i sa potpisom Danijele Ćirović i Brankice Ristić. Da li su novinarke "Glasa" ili neke anonimne osobe, ali uz ovakav tekst bolje je i ostati anoniman. Prosto je neverovatno da među nama ljudi koji su u stanju da se "sažaljevaju" nad zlehudom sudbinom Slobodana Miloševića.

Zar tim ljudima ne pada na pamet koliko ima roditelja koji su izgubili svoju decu u besmislenim ratovima koje je on vodio zaslepljen opsesijom vlasti. Zar im ne pada na pamet zašto je ova zemlja totalno opljačkana i uništena od Miloševića i njegovih satrapa. Sa stotinama hiljada nezaposlenih i otpuštenih iz propalih preduzeća, sa mamutskom inflacijom uz "najužu saradnju" političkog vrha tadašnje Srbije sa raznim Jezdama i Dafinom itd, itd.

I sada čitamo u istom članku "genijalne reminiscencije" Ivice Dačića: "... ako Miloševića osude, plaćaćemo veliku ratnu odštetu..." Stvarno "genijalno"! Prema tome, poštovane sudije iz Haga nemojte ga osuditi jer će opet da pati srpski narod! Ali nažalost, ti "štosevi" ne pale kod onih u crvenim togama u Hagu, a ti moj Dačiću najbolje bi učinio da se kao i ja, vratiš u našu Toplicu ti u tvoju Pretrešnju, pa da gajimo ovce. Ostavi se politike ja ti to drugarski savetujem.

I moram reći na kraju ove moje pisanije: ko su i šta su potpisane ličnosti u članku. Nekako mi sve miriše da je neko solidno finansirao pisanje ovog pamfleta. Neka se ne ljuti uredništvo "Glasa" kojeg inače svakodnevno čitam, i volim taj list, ali ipak čitavu stranu posvetiti gotovo nekom hvalospevu Miloševiću deluje mi nekako uvredljivo za sve žrtve koje su pale zbog zločinačkog delovanja Miloševića i njegove klike.

Dr Petar Milenković
Beograd

Godinama se lečim u Kliničkom centru Srbije, i kako dolazim iz Kneza Miloša u Višegradsku, problem (ne samo moj) kako preći ulicu jer nema pešačkog prelaza. Kako je to uzbrdica, vozači daju gas i ne uspore. Letos sam zamolila mladiće iz obezbeđenja, koji tu imaju kućicu, da nešto urade da se nacrta zebra.

Kad sam sledeći mesec išla u KC, bile su nacrtane dve zebre. Zahvalila sam se Vladanu iz obezbeđenja. On mi je rekao da je preneo svom šefu i da je zebra nacrtana kroz dva dana, kao i to da će biti semafor sa druge strane.
Hvala Vladanu i svima koji uslišiše naše potrebe i molbe.

Milena Nedeljković
Beograd