GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P O G L E D

Pokopane nade siromašnih zemalja

Posle skupa u Meksiku jasno je ko kontroliše političku i ekonomsku vlast u svetu

Nadanja siromašnih i zemalja u razvoju, ni prva ni poslednja, ostala su neostvarena. Izjalovljena su čak i očekivanja da se definiše pravedniji globalni svetski trgovinski sistem. Sastanak, peti po redu, ministara trgovine 146 zemalja u Kankunu (Meksiko), Svetske trgovinske organizacije (WTO), održan septembra 2003. prokopao je, inače već duboki jaz, i stvorio pravu ekonomsku tektonsku raselinu između bogatih i siromašnih. Na samitu (WTO - institucije koja predstavlja jedan od tri stuba liberalne doktrine u svetskoj ekonomiji (osim MMF i Svetske banke) - pobedili su volja i politički interesi manjine čovečanstva. I to one manjine koja čini svega 14 odsto svetskog stanovništva, ali koja pri tom ostvaruje 75 odsto profita od svetske trgovine.

Uzaludan apel

Propuštena je šansa da se smanji razlika između bogatstva i siromaštva, "između života i smrti" za milione ljudi u siromašnim zemljama, rekao je generalni sekretar UN Kofi Anan. Uzaludan je bio i njegov apel uoči sastanka WTO U Meksiku da "očekuje donošenje prosvećenih odluka" koje bi svet učinile pravičnijim. Ništa od svega toga nije bilo. U Kankunu su proradili protekcionistički impulsi i porivi malog broja bogatih zemalja.

Time su, s jedne strane pokopane nade siromašnih zemalja u bolje sutra, ali je istovremeno obezbeđena zaštita interesa bogatih zemalja u narednim decenijama 21. veka. Otuda do pomaka, ni marginalnih, a da ne govorim o suštinskim, u sferi svetske trgovine nije ni došlo. Siromašnim zemljama posebno, a delimično i onim u razvoju, ostavljene su mrvice sa stola bogatih i moćnih. Zahtev za većim udelom ovih zemalja u međunarodnoj trgovini u cilju povećanja njihovih profita nije zabeležen ni u saopštenju sa Meksičkog samita. Zaturen je negde na njegovim marginama. Poražavajući rezultati sastanka naveli su ministra trgovine Evropske komisije Paskal Lamia da izjavi da je WTO "srednjovekovna organizacija". Radi se ustvari o jednom okoštalom sistemu globalne trgovine, čije su noseće stubove armirale bogate države savremene civilizacije.

Meksički "promašaj" zadate i postavljene teme od pre više godina pred WTO (od njenog osnivanja 1995. godine): liberalizacija trgovine kako bi se proširile pogodnosti slobodne trgovine i tržišta na siromašne zemlje, ustvari samo je afirmisao svojevrsni protekcionizam razvijenih zemalja. Time je realpolitika ekonomske moći pokazala da interesi razvijenih zemalja Evrope, Japana, Južne Koreje, Kanade, ali pre svega Amerike, imaju osim pravog lica i naličje. Rezultati kankunškog samita kao da su opravdali ime ovog grada koji na lokalnom jeziku Maja znači "zmijsko leglo". Okončanje skupa bez postignutog sporazuma zvaničnim saopštenjem od šest šturih nedorečenih paragrafa, navelo je ugledni londonski dnevnik "The Economist" da napiše da je samit WTO u Kankunu "doživeo kolaps".

Procene da su principi rada WTO mnogo "demokratskiji" od funkcionisanja MMF-a, jer u WTO svaka zemlja članica ima jedan glas, dok u MMF-u Amerika ima veto, srušeni su kao kula od karata pred naletom interesa manjine zemalja bogatijeg dela čovečanstva. Ovoga puta, sledeći poslovicu da "vrana vrani oči ne vadi", interesi SAD i razvijene Evrope našli su zajendičku osu spajanja po pitanju određivanja dalje strategije u sferi svetske trgovine. Nemirne vode Atlantika primirene su za vreme sastanka WTO u Meksiku postignutom transatlantskom solidarnošću po pitanju donošenja protekcionističkih odluka o subvencijama.

Blokovska politička podela "rastočena" početkom poslednje decenije 20-tog veka, ustupila je mesto već postojećim nervnopravnim ekonomskim blokovima. Jedan blok pripada bogatom svetu na čelu sa Amerikom. Ova grupacija zemalja, manjina svetske zajednice, primera radi, troši na desetine milijardi dolara samo za subvencije svojim poljoprivrednicima. Tačnije, to je 1 milijarda US dolara dnevno, što je za šest puta više od one sume koju razvijeni daju siromašnim zemljama. Danas bogate zemlje troše više na poljoprivredne subvencije nego što Afrika ima u svom celokupnom BDP.

Drugi blok čine zemlje u razvoju i siromašni, koju predvodi novoformirana grupa zemalja G - 21, među kojima su Brazil, Indija, Egipat, Indonezija, Čile, Tajland i dr. Poljoprivreda predstavlja glavnu izvoznu industrijsku granu mnogih siromašnih zemalja. Eliminisanje poljoprivrednog protekcionizma pomoglo bi da prihodi sveta u razvoju tokom samo prve decenije 21. veka, porastu, kako se procenjuje, za 1,5 triliona dolara.

Velika beda

Najsiromašniji region sveta je podsaharska Afrika. U tom regionu udeo u svetskom izvozu opao je, sa inače već niskog 1,2 na svega 1 odsto. Primera radi, trgovinski obim Velike Britanije veći je od svih zemalja Južne Azije i država podsaharskog regiona zajedno. Odeću, drugi najveći izvozni artikl Indije u SAD, Amerika oporezuje sa enormnih 19 odsto. Uvozne takse za robu iz razvijene Evrope u SAD, Amerika oporezuje između 0 i 1 odsto. Nemačka danas prerađuje više kakaa od Obale Slonovače koja je njegov najveći proizvođač. Zemlje u razvoju proizvode 90 odsto sirovog kakaa, ali manje od 5 odsto čokolade. Ako kojim slučajem pretvore kakao prah u čokoladu uvozne takse u bogate zemlje iznose preko 20 odsto. Što je vrednija roba koju siromašni izvoze u bogate zemlje to su i tarife veće.

Sve po starom

Zašto neuspeh samita u Meksiku nije predstavljao potpuno iznenađenje i zašto su zapravo njegovi rezultati očekivani? Iz jednostavnog razloga što između prethodnog, četvrtog po redu sastanka WTO održanog u Kataru (gradu Doha) 2001. i ovog poslednjeg u Meksiku, nije napravljen niti jedan značajniji pomak. Svi termini, utvrđeni rokovi, preuzete obaveze i obećanja bogatih zemalja data 2001. u Dohi, tokom ove dve godine, su ili propušteni ili nepoštovani, jer političke volje da se krene sa mrtve tačke skoro da nije bilo.

Svaka nada da će SAD zauzeti moralan stav u Kankunu i povratiti svoje istorijsko liderstvo u insistiranju na slobodnoj trgovini raspršila se na brutalan način kada su, primera radi, SAD odbile u Meksiku ispravne zahteve zemalja Zapadne Afrike da SAD postepeno ukinu štetne subvencije za pamuk. To je i navelo ekonomskog analitičara pariskog "Le Figaro"-a, Jean - Luis Volidire da kaže da je "Vašington spreman da sarađuje samo sa onim zemljama koje prihvataju njegove uslove.

Politička moć manjine čovečanstva, u Kankunu artikulisana u ekonomsku svemoć, pokazala je preostaloj većini čovečanstva ko drži i ko kontroliše političku i ekonomsku vlast. Politika dvostrukih, ali ovoga puta ne političkih već ekonomskih standarda bogatih moćnika, zato je i bila produžni fitilj antiglobalistima. Globalnu ekonomsku međuzavisnost i njena pravila utvrđuju bogate zemlje. SAD, deo bogate Evrope i Japan uspeli su da prinude druge da smanje trgovinske barijere za usluge i industrijsku robu koju oni proizvode uz istovremeno zadržavanje visokih tarifa na uvozne poljoprivredne proizvode iz nerazvijenih zemalja. Za svaki dolar pomoći koji bogate zemlje daju siromašnim zemljama, ovi prvi naplate dva dolara kroz nefer trgovinu. Ovakva razmena košta siromašne u svetu 100 milijardi US dolara godišnje.

Bogati, izrazita manjina svetske populacije, izdašno daju obilate subvencije svojim proizvođačima ne zarad "mira u kući", kao što pišu pojedini zapadni mediji, već da bi držali u ekonomsko-političkoj zavisnosti većinu stanovnika naše planete. U WTO procenjuju da bi zemljama u razvoju, početne reforme u pravcu liberalizacije svetske trgovine donele korist od nekih hiljadu i po milijardi dolara, dok bi do 2015. godine 320 miliona ljudi bilo izbavljeno iz siromaštva.

Još se ne može govoriti na pragu ovog trećeg milenijuma o nekakvom političkom a još manjem ekonomskom multilateralnom svetu. Mislim da je savremeni svet daleko od političkog multilateralizma za dužinu nepostojećeg multilateralnog trgovinskog sistema.

Mr. Dragan Miljanić,
Beograd


T V R D NJ A

I čovek je krvoločan

"Ostavite našu Radmilu na miru" "Glas javnosti", 18. oktobar 2003.

Ne znam iz koje oblasti je doktor vaš čitalac, dr Stojan Adašević, potpisnik otvorenog pisma Brižit Bardo od 18. oktobra ove godine. Možda je lekar, a možda politikolog, filozof ili ko zna šta. Ipak teško mi je da poverujem da ima veze sa nekim prirodnim naukama. Ima bar tri razloga za to. Prvo, veoma lako izriče ocenu o prisustvu opasne bolesti besnila za koju kaže da je "vrlo često u okolini Beograda".

Svaki lekar zna da je ova bolest toliko opasna, da kada bi se negde zaista pojavila mere predostrožnosti se ne bi mogle završiti samo na hvatanju pasa lutalica na tom području (kako se to kod nas obično radi) već bi se pristupilo veoma širokoj i ozbiljnoj uzbuni u čitavoj državi. Biće ipak da se ova bolest pojavljuje više na papiru, kako bi se opravdao lov na pse (a pre svega novac koji se navodno za te potrebe izdvoji iz opštinskih kasa).

O muvama, reč - dve

Što se tiče štetnosti muva na čijem smanjenju, po rečima doktora Adaševića, "gradonačelnica Hrustanović radi ulažući sve svoje napore", svaki student biologije zna da je značaj muva za funkcionisanje čitavog ekosistema planete zemlje izuzetno važan. Da li treba pominjati da i u najblaže poremećenom ekosistemu ni čovek ne može dugo da opstane. Muve nisu samo prenosioci nekih bolesti već i prirodni čistači mnogih otpadnih materija. Surova je istina, sa kojom očito ni doktor Adašević ne može da se pomiri, da je biološka vrednost muva u ekosistemu planete Zemlje mnogo veća nego što je biološka vrednost čoveka.

Dokaz je jednostavan: ako bi se broj muva smanjio makar i samo jednu trećinu od sadašnje populacije došlo bi do teških poremećaja u čitavom ekološkom lancu kruženja materije. Nestanak dve, tri milijarde ljudskih jedinki pa čak i čitave ljudske vrste ne bi predstavljao nikakav poremećaj za ukupan život na Zemlji. U ostalom, ljudi su na Zemlji pravi skorojevići. Pre samo hiljadu godina živelo ih je oko 300 miliona, a pre dvesta godina na Zemlji je bilo milijardu i po ljudi.

Danas ih ima preko šest milijardi. Sve su brojnije teorije savremenih biologa koje smatraju da je i sama planeta Zemlje nalik živom biću, a da su ljudi zapravo kao opaki kancer (rak) koji se nekontrolisano po njoj širi i uništava sve oko sebe. Pogledajte samo da li vam koncentracija ljudske vrste u gradovima punim asfalta i betona liči upravo na to: mrtva materija koja niče na živom tkivu-zemlji, travi, posečenim šumama, isušenim jezerima.

Treće, ljudi i psi (baš kao i mnoge druge životinjske vrste) stvoreni su tako da međusobno mogu savršeno dobro da komuniciraju. Mogu se međusobno pomagati, zajedno raditi, družiti, pa čak i emotivno međusobno vezivati. Ostatke sa ljudske trpeze prirodno čiste psi. Ali, mogu se i sukobiti. Zato je važno da oni koji ne znaju kako da se u prisustvu psećeg čopora ponašaju to nauče. Strah čoveka od psa je najveći podsticaj za pseću agresivnost. U našim školama se deca ne uče komunikaciji sa životinjama, a bilo bi neophodno.

Da je ONAJ ko je stvarao čitav svet razmišljao na način kako to čini doktor Adašević stvarao bi samo ljude i decu i ne bi gubio vreme, energiju i materiju na druge vrste. Pse i muve pogotovo. Jer ljudska vrsta, je po doktoru Adaševiću, najbolja i najsavršenija, te ima pravo da vrši genocid nas svim onim što joj smeta da uživa u svom asfaltiranom, zabetoniranom i smogom "naparfimisanom" prostoru. Ako je opravdanje za to pomenuta vrsta pronašla u činjenici da se u novinama "malo - pa malo, pročita da su psi nekoga napali i izujedali", šta reći na svakodnevne medijske izveštaje o međusobnim obračunima među ljudima. Nema ratobornije, krvoločnije i destruktivnije vrste nego što je "homo sapiens".

O genocidu ljudske vrste nad psima se ne piše, a takvim genocidom bavi se upravo predsednica Skupštine grada Beograda, gospođa Hrustanović (koja inače nikada nije birana kao gradonačelnik, pa to nije mogao učiniti ni doktor Adašević kako tvrdi).

Pas, a ne nakit

Konačno, ono što nema veze sa biologijom, ali predstavlja kulturan obrazac u svim civilizovanim i naprednim društvima, koja poznaju poštovanje privatnosti i privatne imovine, nepristojno je zavirivati u tuđe novčanike i sugerisati drugom kako da potroši svoj novac. I Brižit Bardo može da ga troši kako joj se prohte. To što je ona umesto zlatnog nakita, luksuznih automobila i skupih nekretnina odlučila da finansira napuštene pse, samo je odraz njene samosvesti o svetu kojem dugujemo sopstvene živote. Da to shvati, neka doktoru Adaševiću pomogne poruka Alberta Ajnštajna: "Stavimo sebi u zadatak da izađemo iz zatvora i proširimo krug ljubavi i saosećanja na sva živa bića i na celu prirodu u svoj njenoj lepoti".

Ana Nomić
Beograd