Njena ekselencija gradonačelnica, upravo sam obaveštena o pokolju koji intenzivno sprovodite, preko Vaše kafilerijske i "milicije" za hvatanje pasa lutalica u Beogradu, među kojima se nalaze i one koje je moja fondacija sterilisala i vakcinisala. Mada, oni imaju dvostruku identifikaciju (plavu kragnu, a iznad svega imaju tetovažu na uvetu) za koju je odlučeno zajedničkim dogovorom sa vašim saradnicima da bi se izbeglo njihovo preziranje i hvatanja i garantovala njihova bezbednost. Međutim, danas sam shvatila da je to sve urađeno uzalud jer ovi psi nastanjuju bedne ćelije kafilerije, onih koji su osuđeni na smrt, mada znamo da mnogi zaštitnici traže njihovo vraćanje.

Gde je saosećanje

Obećanja i napisi da Beograd neće biti drugi Bukurešt izgleda da su nestali pred obećanjima ovakve vrste varvarstva i ukusa krvi koje Vi ne želite da napustite. Kakva sramota za Vašu zemlju i kako je tužno videti da vlast jedne zemlje, koju vi sramotno predstavljate, ne pokazuje humanost i saosećanje prema najboljem čovekovom prijatelju. Zar se niste zakleli prošlog januara da ne želite"(...) da vidite jedan rep u Beogradu"? Stoga, zašto poricati pred mejima program čišćenja, koji se generalno pšrimenjuje na sve pse lutalice (uključujući sterilisane) koju tiho sprovodite! Još jednom izdato je moje, kao i poverenje svih mojih zaštitnika.

Budite dobar primer Evropi

Želim da verujem da nije prekasno i da ćete učiniti sve što je neophodno da se psi vrate svojim zaštitnicima kojima predstavljaju verne pratioce, zračak sunca u zemlji koja se polako oporavlja od svojih rana, bez poreza ili drugih dobitaka koji čine povratak u pređašnje stanje nemogućim i liče na iznuđivanje novca.

Zemlja koja želi da bude deo Evropske unije treba da se pokaže kao primer. Nemojte me razočarati ovog puta!
Očekujući odjek vaše humanosti, koja se do danas izgubila, molim Vas da poverujete, Vaša ekselencijo gradonačelnice, u moju duboku tugu.

Brižit Bardo, predsednica fondacije,
Pariz

Poštovana gospođo Bardo, otvoreno pismo koje ste mi uputili u vezi "pokolja" koji se navodno sprovodi nad psima lutalicama u Beogradu je uvredljivo, puno netačnosti, brutalnih izraza koje, moram da priznam, ne koristim: pokolj, varvarstvo, ukus krvi. Čak imate i navodni citat moje izjave da sam se zaklela (kome?) prošlog januara da ne želim u Beogradu "da vidim ni jedan rep"!!! Strašno!!!

Naravno da je pristup ovog problema drugačiji.
Ogroman broj pasa lutalica koji je zadesio naš grad poslednje decenije bio je pojačan ratovima, NATO bombardovanjem, glađu, siromaštvom. I taj problem je bio jedan od prvih koji su nova gradska vlada i sve njene službe počele da rešavaju pre nekoliko godina. Na tom planu je dosta i urađeno: renoviran je azil u Ovči, modernizovana sanitetska služba, izgrađeno groblje u Vinči, uveden stručni nadzor nad radom azila i veterinarske stanice, prvi put se radi sterilizacija pasa, eutanazija se isključivo vrši injekcijama a moguće je udomljavanje pasa lutalica. Ove mere su rezultirale smanjenjem broja pasa na beogradskim ulicama; u pripremi je i izgradnja potpuno novog azila, čime će se ovaj problem još uspešnije rešavati. Naravno, ovo je spor proces, ali pre svega human.

Gradski sekretarijat za zaštitu životne sredine je u stalnom kontaktu sa ovim društvima za zaštitu životinja. Sa nekim uspešno sarađujemo, kao što su Društvo za zaštitu životinja Beograda, ORKA sa Veterinarskog fakulteta. Nažalost, nekim društvima rešenje problema pasa lutalica ne odgovara jer nerešavanje ovog problema njima znači i stalni prihod od međunarodnih fondacija (možda i Fondacije Brižit Bardo; kako im je tek teško i koliko im novca treba kada imaju ovako krvoločnu gradonačelnicu)?!

Poštovana gospođo Bardo, Ipak moram da vas pitam: kako je moguće da na bazi dezinformacija i laži pišete arogantno i uvredljivo pismo gradonačelniku jednog grada, s kojim pravom se predstavljate kao savest ovog grada i njegovih stanovnika?!

Očekujući odjek na ovo moje pismo - očekujem i izvinjenje, duboko tužna što svoje slavno ime rasprodajete na ovakav način.
Pozivam vas da dođete u Beograd, da se uverite u našu humanost. Verujem da će vaša tuga tada prestati.
S poštovanjem,

Radmila Hrustanović, gradonačelnica Beograda,
Beograd

Istina je da kao narod nemamo saobraćajnu kulturu i ono što u Evropi već deca znaju i poštuju, kod nas malo ko haje. Tu su, naravno, nimalo različiti od ostalih, saobraćajna policija i Parking servis. Izgleda da im je najmanje važno da saobraćaj dobro funkcioniše za opšte dobro, već im je mnogo važnije ako mogu i gde god mogu da uzmu što više para od naroda kažnjavajući ljude ponekad i za besmislene stvari.

Živim, još se može reći, na periferiji grada u Ulici Pere Velimirovića, Stari Košutnjak. Naselje je rađeno šezdesetih godina i tada niko nije mislio da bi trebalo za stanare obezbediti parking prostor. Danas, to se obija o glavu tim istim stanarima jer mogu da se parkiraju samo na delu trotoara koji je doduše dosta širok. Jedan od trotoara se i ne koristi pa su tu isključivo parkirana vozila koja nikom ne smetaju.

U celoj toj situaciji policajac je, kako kaže, dobio nalog da obiđe ulicu P. Velimirovića i spremao se da odnese paukom dva automobila. Videvši sa prozora šta se dešava sjurila sam se iz svog stana do mesta događaja. Ali, policajac je bio neumoljiv. Ili 1000 dinara za nepropisno parkiranje, ili - ode vozilo. Uzela sam priznanicu za tu kaznu koju treba da platim poslednjom parom, ali se odmah i pitam:

Da li je moguće da je važnije obilaziti ulice na periferiji grada i maltretirati ljude, nego raščišćavati, na primer, Dečansku ulicu gde jedna traka od Skupštine SCG do Nušićeve ulice ne može da se koristi jer je zakrčena parkiranim automobilima mada postoji znak da je zabranjeno i zaustavljanje i parkiranje.

Šta na sve ovo može bilo ko da kaže osim da su i u ovom slučaju to naša posla. Policija je našla novi način za uzimanje para - hiljada po hiljada, pa će možda jednog dana i omogućiti Beograđanima da normalno žive i normalno parkiraju svoja vozila jer su se pobrinuli da im to omoguće kao u normalnom svetu. Ili razmišljaju da dok ima ovaca, biće i šišanja. Ko je još uspeo da izbori svoje pravo kad je saobraćajna policija u pitanju - volela bih da ga upoznam.

Biljana Anđelić,
Beograd

Dana 2. oktobra o.g. obratio sam se "Jugobanci" Beograd, u ulici Kralja Milana, radi isplate dospelih obaveznica Republike Srbije, i na šalteru te banke rečeno mi je da nemaju devize, pa su tražili moj broj telefona kako bi me zvali.

Istoga dana, kada su dobili devize, oko 16 časova pozvali su me da dođem u banku do 19 časova, radi isplate.
U svojoj 85-oj godini, fizički nisam mogao da odem u banku do 19 časova, već sutrada,n 3. oktobra izjutra. Kada sam se pojavio na šalteru banke prekoren sam zašto nisam došao prethodnog dana do 19 časova, ali su uzeli u obzir moje godine i odmah mi je izvršen obračun i isplaćen odgovarajući iznos deviza i istovremeno izdata potvrda o konverzaciji devizne štednje u obveznice Republike Srbije i njihovoj registraciji na račun hartija od vrednosti.

Bio sam iznenađen kada sam tu potvrdu dobio onako, kao neki običan papir. Zamolio sam službenice "Jubanke" da tu potvrdu stave u kovertu kako bih mogao da dođem do stana. Zaprepastio sam se kada sam dobio odgovor da banka nema koverte.

Ne mogu da shvatim i nikako mi ne ide u glavu da jedna tako velika i renomirana banka nema koverat za hartije od vrednosti, pa da ih tako neupakovane nosimo ulicom do kuće i to ne samo ja već i sve ostale štediše koje su i to tako prošle kao ja.

Još gore smo prošli svi mi koji smo 2. oktobra o. g. otišli u Nacionalnu štedionicu - banku a.d. Beograd u Knez Mihailovoj ulici br. 36.
Na isplatu obveznica na datum dospeća i potvrdu o konverziji čekali smo preko četiri časa, jer im je "iskočio" terminal, pa su nas uveravali da sačekamo jer će terminal brzo biti uključen i eto tako prođoše puna četiri časa. Od Nacionalne štedionice najzad dobismo hartije od vrednosti, ali neupakovane, jer i oni nemaju koverte da ih spakuju.

Eto tako se naši bankari odnose prema nama ali do kada će moći tako da posluju.
Hvala Bogu, dođoše strane banke, koje će ih, nadam se, naučiti bar lepom ponašanju i kako se treba odnositi prema strankama.

Boroljub Trbušković,
Beograd

Poštovani gospodine ministre, obraćam Vam se kao roditelj jednog brucoša Pravnog fakulteta u Beogradu, sa željom da moja sugestija pomogne svim studentima da lakše studiraju, odnosno na vreme završe studije.

Radi se o rokovima za polaganje ispita u januaru i aprilu, jer svima je u interesu da se olakša učenje studentima, kako bi se skratilo vreme studiranja.

Naročito je, smatram, u interesu i roditelja i studenata, (a nadam se i vlasti) da studenti, čije se studiranje finansira iz budžeta, u roku završavaju godinu za godinom i tako sačuvaju finansiranje iz budžeta, s obzirom na nizak standard, odnosno plate roditelja većine studenata.

Da bi se to postiglo, mislim da bi bilo veliko olakšanje za studente odrediti januarski i aprilski rok za polaganje ispita (kako se već radi na nekim fakultetima). Slušala sam pohvale bivših studenata o pozitivnim efektima januarskog i aprilskog roka - npr. sa Fakulteta političkih nauka.

Zahvaljujući takvoj mogućnosti, smatram da bi studenti bili aktivniji u učenju preko cele godine i rasporedili ispite za polaganje po rokovima, jer devet meseci je dug period, a onda sedam ispita za nekoliko dana. Pomozite i olakšajte studentima studiranje uvođenjem januarskog i aprilskog roka.
S poštovanjem,

Milina Stanojević,
Beograd