[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 12. 10. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Albanski nacionalni interesi i težnje od 1878. do danas

Vekovni san o Albanskoj državi

Tvrdnjama da mir na Balkanu zavisi od stvaranja etničke Albanije uzročnik je krize i izazivanja sukoba među narodima od kraja 19. veka do današnjih dana. Iako se današnji Albanci javno odriču projekta velika Albanija nazivajući ga anahronim, sve što čine ide u prilog realizaciji nacional- romantične i politički pragmatične ideje "svi Albanci u jednoj državi"

Pitanje konačnog statusa Kosova neće biti na dnevnom redu razgovora predstavnika vlasti u Beogradu i privremenih institucija u Prištini, 14. oktobra u Beču. Lideri kosovskih Albanaca nastojaće da po svaku cenu pokrenu i to pitanje, jer se približava 28. novembar, Dan albanske zastave. Ovaj datum Albanci iz Albanije i kosovski Albanci, koji sebe nazivaju Šiptarima ali se ljute kada ih drugi tako zovu, odredili su za završnicu obeležavanja 125. godišnjice Prizrenske lige i proglašenje nezavisne države Kosovo. Bio bi to uvod u stvaranje nove albanske države na Balkanu, odnosno realizacije projekta velika Albanija, starog 125 godina.

Interesi moćnika

Današnji Albanci javno se odriču ovog projekta nazivajući ga anahronim. Ali, ono što rade ide u prilog realizaciji nacional- romantične i politički pragmatične ideje "svi Albanci u jednoj državi". Uporno isticanje tvrdnji da mir na Balkanu zavisi od stvaranja etničke Albanije, permanentni je uzročnik krize i izazivanja sukoba među narodima od kraja 19. veka do današnjih dana.

Albanstvo kao religija

Paško Vasa, jedan od albanskih političkih prvaka s kraja 19. veka, autor je slogana "Albanstvo je jedina religija Albanaca". Ovim sloganom izražena je svest Albanaca o njihovoj verskoj, socijalnoj i etničkoj različitosti od suseda. Istovremeno, time je definisano albanstvo i određene granice Albanije u skladu sa idejom Prve prizrenske lige.

Sve je počelo izbijanjem "istočne krize" 1875 - 1878, kada je Albanija kao deo osmanlijske Turske postala deo interesovanja evropskih sila. Beč se u to vreme, a naročito posle Berlinskog kongresa održanog od 13. juna do 13. jula 1878. koji se nije bavio albanskim pitanjem, albanskim prvacima predstavljao kao glavni zaštitnik od "slovenske invazije". Pod plaštom zaštite Albanaca katolika, bečke diplomate su severnu Albaniju i Kosovski vilajet svrstale u svoje planove prodora na istok.

Tih dana, 10. juna 1878. u Prizrenu je formirana Prva prizrenska liga, čiji je glavni cilj bio osnivanje države Albanije koja bi obuhvatala teritorije Kosovskog, Bitoljskog, Skadarskog i Janjinskog vilajeta Otomanskog carstva. Osnivač Prve prizrenske lige Abdul beg Frašeri i njegovi sledbenici su od 1878. do 1881. godine radili na okupljanju muslimanskog, katoličkog i pravoslavnog albanskog stanovništva na verski rat protiv susednih naroda. Liga je imala izrazito antihelenski i antislovenski karakter, a cilj joj je bio očuvanje Tuske vladavine i sticanja autonomije za Albance u njoj. Tada su i iscrtane granice velike Albanije, koje obuhvataju prostore pomenutih vilajeta.

Austrougarska je prva podržala ovu ideju i učesnicima Berlinskog kongresa poslala Memorandum sa ovim zahtevima.
Beč je u vreme Prvog balkanskog rata, 1912-1913. godine, preuzeo glavnu ulogu u stvaranju albanske države. Italija je Albaniju videla kao kompenzaciju za austrougarsku aneksiju Bosne i Hercegovine. Engleska je u Albaniji videla predgrađe protiv invazije ruskog panslavizma, ali i čuvara turskog integriteta i obuzdavanja ambicija Beča.

Aspiracije Tirane

Jugoslovenski poslanik u Tirani Josip Đerđa je 1948. godine pisao da i najdalekovidiji albanski rukovodioci boluju u izvesnoj meri od velikoalbanske bolesti, odnosno uverenja da bi im trebalo dati Kosmet. Kako je vreme odmicalo, težnje su bivale sve izraženije. Prizrenski proces iz 1968. godine otkrio je veze visokih funkcionera, kosmetskih Albanaca, sa albanskom obaveštajnom službom.

Svoj interes imali su i Rusi, koji su u Prizrenskoj ligi videli nacionalnu organizaciju koja bi odigrala ulogu "druge Crne Gore" i pomogla u potiskivanju Turaka sa Balkana. Rusija i Austrougarska su, ujedinjene istim ciljem, 8. jula 1876. u Rajhštatu postigle sporazum kojim je u slučaju raspada Otomanske imperije isključeno obrazovanje velike, povezane slovenske države. Istovremeno je dogovoreno konstituisanje nezavisnih država Bugarske, Albanije i Rumelije. Već 15. januara sledeće godine Budimpeštanskom konvencijom precizirano je pitanje nastajanja Albanije.

Stvaranje Albanije

Početak 20. veka na Balkanu je obeležen ratovima, borbom za teritoriju, menjanjem mapa, a velike sile su albanski pokret za autonomiju koristile u svoje svrhe. U tome su se posebno isticali Rim i Beč, a ovaj drugi je odigrao značaju ulogu prilikom proglašenja nezavisne Albanije, 28. novembra 1912. u Valoni. Već sledeće godine, 30. maja 1913, zaključcima Londonske konferencije stvorena je Albanija. Tada su došle do izražaja ambicije nove države.

Teror pod okriljem UN

Pod okriljem UN nastavljen je albanski teror nad Srbima. S Kosova i Metohije proterano je oko 250.000 Srba i još oko 100. 000 Muslimana, Turaka, Goranaca, Roma, Egipćana, Albanaca koji ne prihvataju politiku OVK terora. Ubijeno je, kidnapovano i nestalo više od 1500 Srba, uništeno više od 100 svetinja, spaljeno, opljačkano i uzurpirano na desetine hiljada kuća i stanova. Na Kosovo i Metohiju doselilo se nekoliko hiljada Albanaca iz Albanije, Makedonije, sa jugoistoka Srbije.

U Memorandumu upućenom učesnicima konferencije, 2. januara 1913. godine, predsednik Vlade Albanije Ismail Kemal je upozorio da granice buduće države treba da odgovaraju maksimalnoj varijanti teritorijalnog programa albanskog pokreta. Granice te države trebale su da obuhvate i Peć, Mitrovicu, Prištinu, Skoplje i Tetovo. Zahtevima nije udovoljeno, a nezadovoljni Albanci su odmah formirali Komitet za odbranu Kosova i severnog Epira ( u Grčkoj). Oni su u Evropi i SAD otpočeli rad na propagiranju nacionalnog cilja "Albanija-Albancima" i do današnjih dana traže menjanje granica, uz stvaranje mita o ugroženosti albanske nacije.

Albanija je 1928. godine proglašena kraljevinom, a Ahmet Zogu kraljem svih Albanaca, što je označavalo pretenzije za vladavinom i nad albanskim narodom izvan granica Albanije. Upravo ta titula je zasmetala Beogradu, kada je iz Tirane 1. septembra stigao zvanični zahtev za priznanjem nove kraljevine. Bio je to signal da se unutrašnje pitanje Albanije pretvara u međunarodno. Francuska vlada se složila s ovim. Engleska je odbila da se meša u unutrašnje stvari Albanije, ali je skrenula pažnju na problem vladama velikih sila.

Zločin

Vatrene aspiracije lukavih Albanaca da u granicama Albanije vide i Kosovo i Metohiju služile su velikim silama i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, ali i u vreme mira. Albanci, Arbanasi, Arnauti ili Šiptari, kako su se u kome periodu zvali, redovno su izazivali nemire, ubijali i proterivali Srbe, uništavali svetinje... Istorijski podaci govore da su od osnivanja Prizrenske lige do 1912. godine sa Kosova i Metohije proterali 150.000 Srba...

Ne priznaju Jugoslaviju

Kosovski Albanci nikada nisu prihvatili naziv Jugoslavija za državu u kojoj su živeli. Na to je u pismu Oblasnom komitetu KPJ novembra 1941. ukazao sekretar mesnog komiteta KPJ za Kosovsku Mitrovicu Ali Šukrija rečima da je nemoguće da letak kojim se Albanci pozivaju u borbu protiv okupatora sadrži reč Jugoslavija, jer će time biti izgubljene šire mase.

Drugi svetski rat "doneo je " Albancima protektorat koji se zvao Velika Albanija. U sastav tog protektorata, od 1941. do 1944. nalazili su se Metohija, koja je bila pod italijanskom i nemačkom okupacijom, veći deo Kosova ( bez severnog dela), istočni deo Crne Gore i zapadna Makedonija. Velika Albanija, koja je bila podeljena na 14 okruga, odnosno prefektura, bila je poprište velikih zločina: ubijeno je oko 10.000 Srba, a proterano oko 100.000. U isto vreme oko 150.000 Albanaca naselilo se na Kosovo i Metohiju. Posle oslobođenja, 1945. godine, komunistička vlast zabranila je povratak proteranim Srbima. Šiptari su 1945. i 1946. godine držali svu zemlju kolonista. Izveštaji iz 1946. godine govore da su zemlju delimično izgubile 5.744 porodice, a bez celokupnog imanja ostale su 1.564 porodice. Na Kosovo i Metohiju nikad se nije vratilo oko 2500 porodica.

Doseljeni Albanci nisu ni tražili jugoslovensko državljanstvo, ali su mnogi od njih, iako strani državljani, zauzimali visoke državne funkcije i javno, ili tajno, radili na ostvarenju višedecenijskog sna - stvaranju Velike Albanije.

Bujanska konferencija

Zaključci Bujanske konferencija, održane u albanskom selu Bujane od 31. decembra 1943. do 2. januara 1944. izražavali su separatističke težnje Šiptara. Jedan od zaključaka konferencije kojoj je prisustvovao 51 delegat, od kojih je bilo svega sedam Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije, a čak deset Albanaca iz Albanije, bio je da učesnici osećaju "dužnost da ukažu na pravi put", a "pravi put kojim treba da se Šiptari sa Kosova i Metohije ujedine sa Albanijom jeste zajednička borba sa ostalim narodima Jugoslavije protiv okupatora i njihovih slugu". Pri tom je konstatovano da je Kosovo i Metohija kraj koji je najvećim delom naseljen šiptarskim narodom, koji kao i uvek teži da se ujedini s Albanijom.


Komunisti i albansko pitanje

Ideja o otcepljenju Albanaca od Jugoslavije i, u budućnosti, ujedinjenju u sovjetsku albansku republiku došla je do izražaja na Zemaljskom veću KPJ, 25. novembra 1924. Tada je zauzet stav da se Kosovo i Metohija uključe u jednu celinu koja bi uz Albaniju obuhvatala i sve etničke teritorije Albanaca u Jugoslaviji. Četiri godine kasnije, oktobra 1928, na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu, zaključeno je da je ugovorima o miru sklopljenim posle Prvog svetskog rata trećina Albanaca ostala pod vladavinom velikosrpske buržoazije.


Kačanički ustav

Zahtevi kosovskih Albanaca za republikom pojavili su 1968, zatim 1981, pa 1982. Demonstracije su bile masovne i rušilačke, posebno u Prištini, Vučitrnu i Uroševcu. U tadašnjim republikama različito se gledalo na ovaj problem. Stanje na Kosovu i Metohiji bivalo je sve teže, pritisci na Srbe su učestali, a na albanske zahteve za republikom i teror Beograd je devedesetih godina prošlog veka uzvratio većom kontrolom i prisustvom policijskih snaga. Odgovor Albanaca bio je stupanje u generalni štrajk 3. septembra 1990, napuštanjem radnih mesta, a 7. septembra 1990. Albanci su u Kačaniku usvojili ustav i proglasili republiku Kosovo.


Rambuje i rat

Kasnije se sve odvijalo veoma brzo. Usledile su akcije terorista albanske OVK, policija je odgovarala, a međunarodna zajednica stala je na stranu kosovskih Albanaca. U Rambujeu kod Pariza je u februaru i martu 1999. godine, pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice, održana konferencija o Kosovu na kojoj je trebalo da bude usvojen mirovni sporazum do pronalaženja političkog rešenja. Kako je predlog privremenog sporazuma bio neprihvatljiv za Beograd, pregovori su doživeli neuspeh, kriza je nastavljena, OVK je intenzivirala terorističke akcije, inscenirala humanitarnu katastrofu i, zarad zaštite Albanaca, NATO je 76 dana bombardovao našu zemlju. Rat je završen potpisivanjem Kumanovskog sporazuma 9. juna 1999. , posle čega je na Kosovu i Metohiji uspostavljena vlast Ujedinjenih nacija. Kosovo i Metohiju napustili su pripadnici VJ, policije, naroda.

LJILJANA STALETOVIĆ


vesti po rubrikama

^dosije

15:30h

Albanski nacionalni interesi i težnje od 1878. do danas

 


     


FastCounter by LinkExchange