Poštovani gospodine Medojeviću, najljubaznije Vas molim da nam javno odgovorite na nekoliko pitanja, s obzirom na to da smo iz štampe i televizije saznali da ste Vi taj usrećitelj ekstremnih akcionara Apatinske pivare.

1. Da li znate da je Apatinska pivara privatizovana po ranijim zakonima o privatizaciji i da je privatizacija završena 1998. godine, do kada je ukupno podeljeno i prodato 962.862 akcije, od čega je Akcijski fond dobio 40.875 akcija (po Prospektu od pivare od 25. 04. 2002. godine)?

2. Da li znate da je tada bilo 6.931 akcionar, a od toga oko 700 zaposlenih? Ako je svaki radnik imao po 40 godina staža i po zakonu dobijao akcije u dinarskoj protivuvrednosti 400 DM, a nominalna vrednost akcije je bila 600 dinara, zvanični kurs 6 dinara za 1 DM, svaki radnik bi dobio po 160 akcija ili ukupno 112.000 akcija. Dodajte još toliko penzionera sa po 40 godina staža i istom računicom dolazimo do 224.000 akcija. Radnicima je ponuđeno da otkupe pod povoljnim uslovima, uz popust i na otplatu od 4 godina prosečno po 210 akcija, što je još 147.000 akcija, ili 371.000 akcija. To je nešto više od 1/3 od ukupnog broja ili 30 odsto, koliko i Vlada Srbije dodeljuje po novom Zakonu o privatizaciji.

Ostale akcije su podeljene ili prodate eksternim akcionarima. Dakle, u nedostatku pravih informacija koje menadžment neće da objavi, verovatno je da interni akcionari - zaposleni nisu imali većinski udeo akcija. Jer da jesu, ne bi bilo emisije akcija serije D koja je nezakonito podeljena samo internim akcionarima - zaposlenima, u ukupnom broju od 300.000 komada, na osnovu neisplaćivane dividende za 2000. i 2001. godinu, dok je serija C dodeljena po Zakonu svim akcionarima u količini od takođe 300.000 komada akcija.

No, i ta nezakonita dodela akcija serije D isključivo zaposlenima, i to po osnovu primanja i minulog rada, nije bila dovoljna da zaposleni besplatno postanu većinski vlasnici, već sada po osnovu vlasništva nad tim aukcijama ostvaruju većinu u Skupštini akcionara i donose odluku o emitovanju još 25 odsto akcija namenski, radi prodaje Belgijskom koncernu Interbrevu koji bi tek tada, uz ranije kupljenih 90.198 akcija imao 64 odsto od ukupnog broja svih akcija.

3. Da li znate, kao ekspert-savetnik, da na taj način postojeće akcije serije B-01 potpuno marginalizuju i obezvređuju jer, priznaćete, Belgijanci nisu ludi da po preuzimanju 64 odsto vlasništva kapitala kupuju i ostale akcije po ceni od 167,64 evra o akciji? Potvrde za to imamo već dovoljno u našoj praksi, a da su hteli da je kupe na legalan način otkupili bi je 3. decembra 2002. godine kada je nuđeno 148.000 akcija po metodi MCMK i ceni od 11.300,00 dinara po akciji, ili po ceni u rasponu od 3.704,00 do 5.250,00 dinara, kolika je bila na prethodnim redovnim aukcijama.

4. Molim Vas da mi odgovorite da li je gospodin Rade Svilar ovaj manevar izveo po vašem savetu i koliko Vas je koštalo to savetovanje?

5. Kako ste od doskorašnjeg kritičara Ministarstva za privredu i privatizaciju odjednom postali saradnik i saučesnik gospodina Vlahovića u ovoj raboti, kojom ste pomogli menadžmentu preduzeća da se obogati, a eksterne -sitne akcionare ojadi.

6. I na kraju, pitam Vas kao eksperta savetnika, ko će dobiti novac od nove serije akcija koja će se namenski emitovati za Interbrev, ako po Zakonu o preduzećima (član 295, stav 1 i 2) svi akcionari dobijaju akcije srazmerno broju akcija koje poseduju, što za seriju D već nije ispoštovano? Da li i Vi očekujete, kao gospodin Vlahović, da Komisija za hartije od vrednosti i to aminuje, jer onoliko slikanje u Vladi Srbije pre odobrenja Komisije za taj posao, treba Komisiji da stavi na znanje ko je ovde glavni, iako je gospodin Vlahović stalno isticao da on nema veze sa Apatinskom pivarom otkako je Akcijski fond prodao svoj paket akcija Apatinske pivare.

Unapred hvala!

Za Klub akcionara Apatinske pivare
Aktivnih i penzionisanih vojnih i civilnih lica
Jovica Živković
Beograd

"Glas javnosti" (utorak, 16. 9. 2003.) nas informiše da Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra prosvete za visoko obrazovanje, daje svoj doprinos u formulisanju Etičkog kodeksa akademske zajednice. Po tom Kodeksu, "studenti koji se požale Etičkom odboru i ta žalba bude dokazana" mogu direktno da ishoduju otpuštanje profesora sa Univerziteta.

Profesorka Turajlić je inkvizitorski objektivna, zna ona o čemu govori. I sama je iskusila tu kaznu i bivala otpuštena i vraćena na Univerzitet, pre, odnosno za vreme ove sadašnje vlasti, respektivno. Uterivanje jeze svojstveno je ovoj našoj javnoj ličnosti. Njene nastupe karakteriše rezantna odlučnost, samouverenost i kao neka zagledanost u svetliju budućnost u otvorenom društvu. Kod nje je naglašena sklonost ka diferencijaciji od nesrodnih ideja (ljudi), zbog koje mnogi misle da je nekada bila član SK, ali, izgleda da nije. Naprotiv, ona je bila dugo sa službom u Americi.

Ovaj skoro ženski prototip "nepotkupljivog", kakve istorija pamti u likovima Savonarole, Robespjera, Berije i Đilasa, već godinama sigurnom rukom uništava onaj resor našeg društva koji ionako propada zbog nemaštine, održavan nekako sporadičnim entuzijazmom svojih zaposlenih, Univerziteta. Koji etički kodeks poštuje gospođa ministarka (zamenik), koja osim u Vladi platu prima i na svom fakultetu (Elektrotehnički) na kojem se i ne pojavljuje, zatim od svoje sponzorisane Akademske računarske mreže i ko zna još od koga i gde? "Ako profesor ne dolazi na posao, treba ga otpustiti". Pa dobro, do viđenja onda, prof. Turajlić.

Ceneći njenu iskrenost i zalaganje na poslu, Izborno veće Elektrotehničkog fakulteta zamalo je i otpustilo profesorku Turajlić, ali je nekako skrpljen kvorum za njen reizbor pa je prošla. Profesori nisu dolazili na veća kada je ona bila na dnevnom redu. No, to sa kvorumom kod nas je već notorna stvar. Pokazalo se da profesorka u petogodišnjem svom radu nije imala nijedan naučni rad za oblast za koju se bira. Verovatno će i to ući u novi Etički kodeks! Po njenom prednacrtu zakona o Univerzitetu, doktorske studije će se izvoditi i na institutima, umetničkim akademijama i sl. Ergo, Univerzitet i fakulteti skoro i da nisu potrebni.

Svaka čast, eto pravog dokaza o namerama Srbijanke, na diku roda svog. Ako želite nešto da pobijete, samo proširite osnovicu. Pošto može svugde, ne može zaista nigde. Pravu nameru ove dugogodišnje Fulbrajtovke procenićemo tek kada sve ovo prođe, mada će za Univerzitet kojim smo se u svetu ponosili (i koji je, avaj, delegirao Srbijanku u Ameriku) možda već biti kasno.

Nikola Alest
Njujork, SAD

Ovde u Nemačkoj sa zebnjom pratimo šta se dešava u našoj jednoj, jedinoj (i jadnoj) Srbiji. Posebno smo zabrinuti zbog tzv. privatizacije, koja nije ništa drugo do otimačina. Pogledajte šta rade sa "Knjazom" - imam utisak da je neko obećao ministru Vlahoviću veliku proviziju. Jer, kako objasniti zbog čega je zapeo da proda uspešnu firmu, eno mu propale firme pa nek pokaže koliko je majstor! Druga priča je cepanje Srbije na pokrajine.

Zbog čega se to radi i zašto je sve veoma ubrzano? Autonomaši čak traže pravo veta!!! Ma šta pričali današnji političari o demokratiji, i sl. ja vam tvrdim da je to definitivno rasturanje Srbije. Pogledajte malo primere - Srbi ne mogu da dobiju opštinu na Kosovu, kamoli da se stvore nekakvi regioni. U Bosni stalno prave pritiske da se ukine Republika Srpska... Papa i njegova delegacija prilikom posete Banjaluci čak nijednom nisu pomenuli reč Republika Srpska... Crna Gora se neće regionalizovati. Znači, svuda ukrupnjavanje, u Srbiji rasitnjavanje.

Pitam ja vas gospodo, današnji vladari Srbije, (Vuk Branković je za vas malo dete) po čijem nalogu radite?
Sećam se, nije to bilo davno, kad Srbija nije mogla uopšte da funkcioniše jer su dve pokrajine stalno stavljale veto... svi se toga sećamo. A sad hoćete da pravite nekoliko pokrajina od ove male vaše raščerečene Srbije. Koliko pokrajina, toliko vlada - ko će sve to da izdržava?

Najčudnije od svega mi je to što svi ćute. Srbiju čereče, naučnici, akademici, građani... svuda tajac! Niko ne kritikuje. Pa za vreme Broza, 1974. bilo je mnogo onih koji su podigli glas protiv tadašnje "regionalizacije" Srbije. Sećam se Draže Markovića i njegove klike kako su se obračunali sa njima. Ostale su zabeležene Markovićeve reči da će pokrajine učvrstiti Srbiju, dovesti do povećanja demokratije, itd. I, šta bi?

Istorija je pokazala da nas je prošla "regionalizacija" skupo koštala.
Hoćemo li sve ispočetka? Nekome se baš osladilo da ruši Srbiju, a pomoći iznutra nikad nije nedostajalo.
S poštovanjem, vaš čitalac,

Janko Milošević
Berlin, Nemačka

Povodom reagovanja Kolegijuma niške RTV-5 na moj tekst "Niška seča novinara", moram ih upitati da li se zaista radi o "neverovatnoj lakoći tumačenja za medije apsolutno rutinskog prekida saradnje", ako njihov sada već bivši saradnik Brankica Nešić još jednom kaže za "Glas":

"U TV-5 sam bila angažovana više godina, kao novinar i voditelj u kulturno-zabavnom programu, a ne kao muzički saradnik, kako oni tvrde. I tačno je da mi je telefonom stigla poruka kolegijuma da više ne dolazim na posao upravo onog dana kada sam u rubrici "Moj grad" jednog dnevnog lista rekla to što sam rekla. Na moje insistiranje potvrđeno mi je i da je to i neposredni povod za prekid dalje saradnje."

Brankica Nešić inače nije maloletna, a student je psihologije. Pa otkud onda prigovaranje dopisniku da "konstruiše slučaj tamo gde ga, naravno, nema"?!
Njihov prigovor da sam "samoupravljački nostalgičar" liči na "iškanje čavke sa sopstvene glave" i zato ja takve likove u svojim sećanjima podvlačim, do juče crvenim, a sada žutim!

Kažu da se nisu "ogrebali" ni dinar iz opštinskog budžeta osim "preko komercijalnog ugovora od pre nekoliko godina". Umesto "dopisničkih konstrukcija", nudimo izveštaj sa sednice gradske vlade Niša od 21. marta 2002. godine objavljen u "Glasu" pod naslovom "Grad pomaže TV-5 i Belami", a u kojem se navodi da je iz gradske kase ovim medijima odobreno po 1,4 miliona dinara.

U izveštaju je citirano i obrazloženje tadašnjeg predsednika gradske vlade Aleksandra Krstića koji je rekao da se ova sredstva dodeljuju pomenutim medijima "zbog njihovog praćenja rada gradske i opštinske uprave i javnih preduzeća". Što se tiče para za ovu godinu nezvanično saznajemo da za to još nije kasno i da nema nikakvih razloga da se prošlogodišnji "komercijalni aranžman" ne ponovi.

Milorad Doderović
šef dopisništva "Glasa" iz Niša