Čitajući ovih dana tekstove i razna mišljenja o učinku ovogodišnjeg Grada teatra u Budvi govorili na ovaj ili onaj način, bio sam ponukan da i sam uputim nekoliko riječi, zavičaju iz zavičaja, tj. kulturnoj javnosti Budve, bogme i Crne Gore. Dakle, poštovana gospodo, vi kojima je namenjeno moje pismo, a vi najbolje znate ko ste Vi, ali ne znate jer ste pomalo zaboravili da su moje dve skulpture u Budvi srušene i unižene, svaka na svoj način.

Ona ispred Starog grada imala je više sreće pa je bukvalno srušena, a ona na Trgu pjesnika ovih dana je platila ceh za sve nepodobne pesnike kojih je u Budvi bilo tačno onoliko koliko ih je bilo darovitih, i u skladu sa njihovom darovitošću godinama je rastao indeks njihove nepodobnosti.

Naime, sa velikim oduševljenjem svojevremeno sam prihvatio ideju gospodina Radomira Uljarevića i gospođe Brane Liješević da napravimo pesnički presto za Trg pjesnika u Budvi, za kojim će se čitati poezija i gdje će se pesnicima dodeljivati nagrada "Stefan Mitrov Ljubiša".

Skulptura je nastala 1993. a postavljena je godinu dana kasnije, dakle 1994.
Na tom parčetu kamena sjedali su i svoje stihove kazivali velikani pisane reči iz celog sveta. U to vreme, Trg pjesnika - poput mnogih velikih trgova, imao je svoju magiju i svoju priču. Tu je pulsirao život, tu su se događale ljubavi, ukrštala i lomila književna koplja. Moja skulptura zdušno je podupirala ta neprestana zbivanja, nekad strasna, nekad slaba, a nekad gromoglasna pesnička bila. Moja je malenkost na sopstvenom jeziku ispričala i pomogla koliko su okolnosti zahtevale, koliko su mogle da prime. Tako smo godinama imali veliko duhovno središte (na malom prostoru), pa je ta energija i taj sadržaj, da ga nazovem kultura.

Ovog leta, desetak godina kasnije, ponovo sam u Budvi i sa izvjesnim strahom obilazim skulpture. Na nekad moćnom mestu odakle su se čuli Desanka Maksimović, Milorad Pavić, Matija Bećković, Tadeuš Ružević, Husto Horhe Padrone, Duško Kovačević, Vida Ognjenović, Ivan V. Lalić, Oskar Davičo, Jovan Hristić, Đerđ Konrad, Svetlana Velmar Janković, Ronald Harvud i još na stotine svjetskih i domaćih pisaca, na tom Trgu pjesnika odakle je reč sekla i milovala, vremešne gospođe sele su da se odmore i položile su svoje cegere sa povrćem na Pjesnički Presto, nekad usijan kao oganj, iz koga su izletali pesnički zmajevi i ale, sada miran i mekan kao kućna sofa, udoban čak, krotak kao kućno mezimče.

Posle svega kako da ostavim svoju skulpturu tamo gde joj nije mesto - u ćutanju, neinventivnoj turističkoj skaski, veselom brbljanju znojavih pansionaca ili da je nosim negde drugde - gde i sa tom vrstom stvaranja postoji potreba. Pitam se dokle sme ići autorska tolerancija u odnosu na ravnodušnost, tupost, zloću?! Možda treba napraviti mesto amaterima, ili ljudima bez unutrašnje punoletnosti, što je letos građanima Budve priuštio ovogodišnji takozvani Grad teatar - treba naružiti sebe, treba skloniti sve što je na istinitom temelju odškolovano i oformljeno. Jer, ko smo danas pred licem kulturne javnosti, nakon bježanja sa tog mjesta kome je grad Budva svojevremeno sa oduševljenjem dao ime - Trg pjesnika!?

Moram zastati i sam postiđen i ponižen, jer stid me tuđeg stida, kako mogu povući skulpturu i duhovni presto na kome je gorela velika vatra koja malom svetu ne odgovara. Kako to da uradim? Tamo gde nema mesta za Pavića i Hristića, za Marina Sareskua i Endru Vahtela, ne znam šta će moja nema priča slepim policajcima kulture.

Sve se menjalo na ovim prostorima - što svi znamo i očekujemo, samo je istina kulturnih zbivanja i kulturne jave bila nešto što traje i iznad i ispod vremena. Posmatrao sam i moju nekadašnju skulpturu koja je demontirana, tačnije rečeno, srušena, a zvala se, simbolično, Kapija Budve, kapija kroz koju se ulazilo u jednu drugu Budvu, ko je umio da uđe. Čak je i ta, sada gomila kamena, strašno glasna i strašno ućutkana pred površnošću, amaterizmom i neozbiljnošću svih vrsta. Kako je tanana i nikakva naša potreba da poštujemo i imamo svoje, a ne tuđe, da se vežemo za trajno, a ne za potrošno i potrošeno. Sto puta na Zapadu prežvakano, pa ispljunuto! I njima samima je muka od nas samih.

A mi rušimo naše skulpture, progonimo naše pjesnike, ukidamo naše nagrade, odričemo se našeg jezika, skrnavimo svoju crkvu. Tamo gde nema mesta za pjesnike, nema mesta ni za moje skulpture, zato vratite skulpture, to je jedino što tražim od vas.

RATKO VULANOVIĆ, AKADEMSKI VAJAR,
BEOGRAD

U jednoj televizijskoj emisiji jedan od relevantnih političara u želji da nas ubedi kako je ova novostvorena država počela da biva ustrojena načini grešku pa reče uštrojena u čemu i nije mnogo pogrešio a meni dao podstrek za ovo pismo najboljoj rubrici i našim novinama "Glasu čitalaca".

Da smo uštrojeni jesmo. Ko nas sve i radi čega nije štrojio. Krenimo samo od 1941. godine pa do ovih dana. Da ne započnem sa statusom poslednje sklepane nam države čiji vlastodršci bi najradije da je razgrade pre no što se i ustroji i uštroji. Krenulo je to još sa Drugim zasedanjem AVNOJ-a kada Srbe niko nije pitao kakvu to državu žele. Jedina isprika za to bio je strašan Drugi svetski rat.

Danas nas jedni štroje, da nas, takođem, zauvek razdvoje po već viđenom receptu raspada SFRJ a drugi bi nas uštrojili zahtevajući da po bilo koju cenu ostanemo zajedno a po mogućnosti se na brzinu izmirimo i sa onima sa kojima smo do juče vodili krvavi građanski rat. Tako se deo ove države lako ujedinjuje u svemu sa Albanijom, Hrvatskom i Slovenijom nego sa Srbijom a opet neki iz Srbije vele bolje će nam biti samima. Očito da nisu pročitali onu poučnu priču o sedam prutova. I jedni i drugi se ponašamo kao da se ne radi o našoj i koži naše dece.

O tome kakvi smo, i šta činimo, najbolje pokazuje koga smo na koje vladajuće mesto postavili. Neki mali ljudi bez znanja i mudrosti, bez pravih škola i pedigrea uzeli su sve u svoje ruke. Pomešane su i profesije te tako ne znamo šta treba da zna političar, šta diplomata a pogotovo šta oni koji su na čelu vojske. U okruženju i situaciji u svetu kakva je danas dok se svi naoružavaju i sklapaju ugovore o zajedničkim nastupanjima u opasnim situacijama mi smanjujemo vojsku na minimum i još je razoružavamo po savetu partijski ostrašćenih bivših generala. Valjda bi Milo da postane kralj Nikola a Zoran kralj Petar ú Karađorđević a i to bi im bilo malo.

O diplomatama skoro da ne vredi ni govoriti, kakvi su vidi se po tome koliko se i šta se sve o nama po svetu govori i kako smo predstavljeni. U Italiju kreće ambasador iz Crne Gore iako Italijani već nekoliko godina optužuju crnogorsku vlast za šverc cigaretama i mladim ženama. Oni neki što odoše u beli svet pre godinu dve i ne javljaju se. Mladi gospodin Šahović kao da u Ujedinjenim nacijama u Njujorku provodi godišnji odmor. Poneku pametnu, kao i uvek, kaže Vesna Pešić ali godine čine svoje. Lepo kaže naša poslovica da "vrana vrani oči ne vadi" jer ako krene počeće da leti perje i ono bome leti li leti. Sve opanjkasmo i isprljasmo. Akademiju, Crkvu, Dinastiju (koju smo toliko priželjkivali).

Nisam za Kraljevinu ali su mi i Katarina i prinčevi simpatični i mislim da se veoma korektno ponašaju i pomažu koliko god mogu a ne odmažu. Neki kao Vuk dlaku menjaju ali ćud nikako pa Danica udarala po premijeru Đinđiću a suprug po bivšem predsedniku Miloševiću - jedan nije živ a drugi u Hagu pa ništa lakše nego ih opanjkavati prema potrebi.

Što se kumstva tiče tu je sve po lepom srpskom običaju drž se kuma dok mu ne izgori kesa a ti kume čuvaj svoga dok mu ne gori pod nogama a potom promenite kumove kad promenite supruge, što je takođe u modi.

Ponekad kad čujem izjave nekih velikih humanista i demokrata a pogotovo demokratkinja, pomislim kako onaj Kvisling nije rođen u Norveškoj već u Srbiji ili Crnoj Gori. I na kraju nekad su govorili da je Grčka siromašna zemlja sa najvećim brojem bogataša a sada bi se to moglo reći za Srbiju. Otkud, ljudima, ovakve vile, bazeni, džakuzi, kola i provodi za tako kratko vreme. Mogla bi da nam na njima pozavidi Amerika a Blejk Karington je za te čist siromašak. Što bude više pametnih podstrekača to ću imati o čemu da pišem a vi da punite svoju najbolju stranu.

OLGA OLJA ĆOROVIĆ,
BEOGRAD

Kao čelnik Narodne banke Jugoslavije, iskazali ste veliko poštenje i hrabrost, odlukom da se narodu u očaju i beznađu isplaćuje stara devizna štednja ovako kako je to prethodna vlast odlučila. U roku i iznosu dobili smo do sada tri rate, i koliko toliko pomogli nam da rešimo deo naših nedaća.

Dodeljene obveznice precizno su predvidele buduće rokove isplata, sa mogućnošću da poneko stigne i ranije do sredstava. Niste se libili da poštujete odluku prethodne vlasti. Niste gubili vreme, da to ponovo prolazi kroz administrativne zavrzlame (odluke) vlasti posle 5. oktobra 2000. Najiskrenije Vam hvala za učinjeno, dostojno najvišeg poštovanja.

Obračunali ste pošteno i kamatu. Šta radi Vlada Srbije u vezi njihove obaveze isplate deviznog zajma za privredni preporod. Navodno čekaju odluku Skupštine!! Pa odluka o isplati postoji od prethodne vlasti, jer se po njoj i vršila isplata do 2000. godine. Doduše sa ponekim zakašnjenjem, ali se vršila isplata. Zaista žalosno - čekaju odluku Skupštine, a u mnogim slučajevima rade po odlukama prethodnih vlasti, samo za zajam, takva odluka je nevažeća. Istina, da je ukupan dug zajma donekle manji od iznosa prve rate isplaćene stare devizne štednje.

Prošle godine izdvojiše 600 miliona dinara za isplatu 1/4 zajma. Gde se izgubiše ti novci?
Za 2003. ponovo izdvojiše 600 mil. dinara, ali do sada ništa. Piše mi pomoćnik g-dina Đelića oktobra 2002. da se malo strpim. Pismo mi piše g-din Đelić februara 2003. isto da se malo strpim. Ja bih, ali vreme neumitno teče, imam 74 godine.

Toliko donacija od oktobra 2000. od strane Zapada, te donacije narod platio kroz cene ulja, šećera... a zna se šta je donacija. Toliko druge finansijske pomoći, kredita, toliko novca od privatizacije, ali uzalud nada građana da će doći do svojih novaca sa obračunatim kamatama od datuma isteka roka za isplatu. Vlado Srbije, ako postupate po odlukama prethodne Skupštine, postupite i sa isplatom zanemarljivog iznosa ili nas primoravate da se potucamo po sudovima radi isplate.

Milan Otašević,
Beograd

Ne treba previše isticati šta znači "Beovoz" za Beograd. Na hiljade radnika, službenika, đaka, studenata i drugih kategorija građana hrli svakog dana od Pančeva, Nove Pazove, Mladenovca i Lajkovca ka Beogradu i obrnuto.

I šta se dešava! Protekla nedelja, uveče. Stižem na stajalište ko "Vuka" u devet, u devet i trideset imam voz za Pančevo. Na par minuta umesto pristizanja voza, obaveštenje-voz koji po redu vožnje treba da pristigne, danas ne saobraća, sledeći je za sat vremena, u deset i trideset. Pred dolazak voza opet obaveštenje, voz kasni petnaest minuta. Umesto za petnaest voz dolazi sa zakašnjenjem od trideset minuta. I tako na stajalištu kod "Vuka" provedoh dva sata pod zemljom, psujući i vlast i železnicu.

Kašnjenja "Beovoza" su svakodnevna i traju godinama. Nikada niste sigurni da li će voz doći i kada. Nekada je kašnjenje deset minuta, nekada trideset a nekada obaveštenje da voz koji po redu vožnje dolazi tada i tada, ne saobraća. I ako voz stigne na vreme na usputnim stanicama se preterano zadržava, navodno radi ukrštanja. Na primer, stoji u stanici Ovča petnaest minuta i ako za to vreme može da stigne do Pančeva ili obrnuto, do Beograda i tamo da se ukrsti. Za relaciju od Beograda do Pančeva ili obratno, potrebno je i čitav sat vremena i ako se radi o razdaljini od dvadesetak kilometara.

Za primer, proletos sam bio kod prijatelja u Slovačkoj. U povratku, pošto sam presedao u Mađarskoj, zapitah prijatelje da slučajno voz ne kasni. Ismejaše me, gde može voz da kasni.

I dokle tako. Ako ti koji su na železnici nisu sposobni da organizuju uredan saobraćaj, zašto to ne urade nadležni faktori menjajući odgovorne, odnosno neodgovorne na železnici.

SLOBODAN LAZAREVIĆ,
PANČEVO