Odred JNA bio je na Sinaju u sastavu mirovnih snaga UN . U Iraku bi bio u sastavu američko-engleskih jedinica.
- Odred JNA došao je na granicu Egipta i Izraela, kada su prestala oružana dejstva. U Iraku oružane borbe traju sa tendencijom rasplamsavanja.
- U sastavu mirovnih snaga UN nije bilo jedinica zaraćenih država - Izraela i Egipta. U Iraku su američko-engleske snage u oružanim dejstvima sa iračkim jedinicama otpora.

- Odred JNA je bio na granici Izraela i demilitarizovanog Sinaja. U Iraku nema razgraničenja između zaraćenih strana. Cela teritorija je mrežasti front.
- Egipćani su Odred JNA dočekali kao prijatelja. U Iraku, a gotovo u celom islamskom svetu, naši vojnici bili bi deo okupatorskih snaga. Zna se šta onda sledi.

- Nisu vojnici Odreda JNA "izloženi" na Sinaju, kako to neki kažu. U Iraku bi, realno gledano, bili izloženi neprekidnim napadima.
- Mirovnim snagama UN na Sinaju komandovao je general neumešane Indije u Izraelsko-egipatski rat. Snagama u Iraku komanduje general zemlje učesnice u ratu.

- Sve troškove mirovnih snaga UN na Sinaju plaćale su UN. Ko bi ogromne troškove naše jedinice u Iraku plaćao? Delom mi, a odakle!?
- Učešće odreda JNA u sastavu mirovnih snaga UN na Sinaju višestruko je uvećalo broj prijatelja SFRJ širom sveta. Eventualno učešće naših vojnika u oružanim operacijama u Iraku, zasigurno, bi uvećalo za stotine miliona broj neprijatelja SCG.

- U našem učestvovanju jedinica JNA u mirovnim operacijama UN nisu pretila razaranja i ubijanja na "teritoriji SFRJ". A nije ih ni bilo, šta bi bilo kada bi naše jedinice bile upućene u Irak?
- Kada je Izrael ponovo izvršio agresiju na Egipat, mirovne snage UN, kao i naš Odred, su se sklonile sa pravca nadiranja jedinica Izraela, a kasnije bez problema i žrtava evakuisane. Šta bi bilo u slučaju situacije u Iraku?
- Samo oni koji ne znaju i oni koji namerno izvrću činjenice poistovećuju Sinaj i Irak.

BOŠKO R. RANITOVIĆ,
BEOGRAD

Poštovani uredniče. Nedavni bombaški napad na misiju UN u Bagdadu je tragična opomena Generalnom sekretaru te organizacije Kofiju Ananu da glavnu ulogu u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti u okviru sistema UN igra - Savet bezbednosti. Međutim, za vreme njegovog mandata NATO, SAD i Britanija su preduzele vojne akcije bez odobrenja SB UN i tako bombardovale SRJ i Irak, kršeći osnovne principe međunarodnog prava i sistema međunarodne bezbednosti. Stoga ne čudi da u nekim zemljama sveta neprijateljski odnos prema UN raste. Odgovornost za to leži na g. Ananu.

Glas čuđenja

U isto vreme, naši mediji su preneli cinični tekst novinarke "Vašington posta" Hale Dejl pod naslovom "Are Zou Being Serbed?" u kome ona izaziva "zaprepašćenje" činjenicom da je SRJ tj. SCG tužila članice NATO zbog bombardovanja 1999. godine. Ovo nije prvi put da se iz NATO zemalja čuju glasovi "čuđenja", "zabrinutosti" i "zaprepašćenja" zbog te tužbe. Međutim, ako su toliko ubeđeni da je bombardovanje SRJ bilo u skladu sa međunarodnim pravom, čemu tolika zabrinutost i zaprepašćenje? Ako je naša tužba baš toliko neosnovana, zbog čega je jednostavno ne ignorišu i elegantno dobiju spor protiv nas pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu?

Smatram da mi ne bi trebalo da povučemo tužbu. Evo razloga. Prvo, ona otvara izuzetno važno pravno pitanje da li NATO ili pojedine njegove članice mogu da bombarduju razne zemlje sveta bez odobrenja SB UN (sem u samoodbrani). Ne verujem da bi sudije Međunarodnog suda pravde zauzele stav da je to legalno. Jer, to bi bilo potpuno u suprotnosti sa sistemom međunarodne kolektivne bezbednosti koji je polako, ali sigurno izgrađivan decenijama.

NATO bombardovanje SRJ je bila agresija i tačka. Drugo, u slučaju povlačenja tužbe postavlja se pitanje ko bi naknadio štetu našem narodu, privredi i državi. Što se tiče naroda, amnestiranjem NATO zemalja za bombardovanje - povlačenjem tužbe - štetu bi morala da nadoknadi država. Isto važi i za privredu. A što se tiče države, ona bi ostala u vazalskom odnosu u kome se sa njom igraju igre štapa i šargarepe.

Osnovana tužba

Treće, mnogi vrhunski međunarodni pravnici sa Zapada smatraju da je naša tužba osnovana. Pomenuću samo profesore Mandela iz Kanade i Jana Branulija iz Britanije. Četvrto, šta je to što mi dobijamo od NATO zemalja povlačenjem tužbe? Krvavo Kosovo na kome NATO i KFOR "ne mogu" da obezbede minimum ljudskih prava za Srbe na Kosovu. I peto, šta je SCG dobila što je povukla protivtužbu protiv BiH pred istim Sudom? Ništa , sem što je naša diplomatija napravila grdnu grešku i izuzetno nespretan potez koji nema nikakvog pravnog opravdanja.

Zbog ove nespretnosti je možda najbolje da o sudbini naše tužbe odluči NAROD na referendumu. Jer, čini mi se da će se, ako SCG povuče tužbu protiv zemalja NATO, na licima našeg naroda očitavati čuđenje, zaprepašćenje i zabrinutost... A možda nestane i ono malo smeška sa lica koji je preostao.

Moguće da se mnogi neće složiti sa ovakvim pogledom na stvar. Međutim, neka daju valjan pravni razlog za to. U međuvremenu, prilikom nedavne posete Beogradu, britanska paralamentarka gospođa Alis Man, naša prijateljica koja nas je posetila i za vreme bombardovanja, izrazila je čuđenje, zaprepašćenje i zabrinutost. Onaj srpski narod koji je nekada poznavala i volela ona više ne poznaje.
S poštovanjem,

MR GORAN CVETIĆ, ADVOKAT,
BEOGRAD

Povod mog obraćanja Vama i široj javnosti je veliki uspeh igrača u rukovodstvu FK Partizan. Alal im vera. Ova konstatacija nije navijačka. To što su napravili, napravili su sami. Logično, samo odlučni i hrabri i dobijaju. Zbog toga sam ponosan i srećan.

E, sada, g. Džajiću da Vas pitam? Da li je Zvezda Vaš privatni posed? Ako jeste, izvinjavam se, ali koliko znam još nije. Osnovno pitanje je da li ta nekad moćna i velika Zvezda nekome i nešto znači? Odgovor je NE! Vi g. Džajiću niti imate hrabrosti niti ideja da to promenite. Vi nemate ovlašćenje da se igrate sa tolikim novcem i kapitalom kakvo poseduje Zvezda. Nije to Vaše. Zvezda je dobro od šireg značaja.

Izražavajući mišljenje velikog broja navijača i simpatizera Zvezde, preklinjem Vas, u ime velike Crvene zvezde, odstupite. Prepustite kormilo nekom ko ima hrabrosti i ideja da nešto promeni. Nije to sramota.
Zvezda je večna, a mi samo prolazni.

MILETA DELETIĆ,
BEOGRAD

Uvaženi gospodine Tadiću, iako ste već odavno najavili uredbu koja će do donošenja novog zakona o Vojsci SiCG regulisati civilnu službu kao alternativu vojnom roku, ta uredba nikako da ugleda svetlost dana. Čak ste najavili i mogućnost da već od septembra prvi prigovarači savesti dobiju svoju Ustavnom poveljom zagarantovanu civilnu službu, ali to se ovog septembra nažalost neće desiti.

Bez obzira što sam blagovremeno podneo zahtev za dobijanje civilne službe, pre neki dan sam u svom Vojnom odseku u Kragujevcu dobio poziv da svoju "civilnu službu" od 2. septembra odslužim u vojnoj ustanovi u Beogradu. Naravno, svestan sam ja da je to moralo tako da bude jer sadašnji zastareli i diskriminativni zakon tako nalaže, te zbog toga ovim putem ne želim ništa loše reći o ljudima koji rade u Vojnom odseku u Kragujevcu jer su stvarno bili maksimalno predusretljivi prema meni kao jedinom prigovaraču savesti u ovom roku sa područja Kragujevca. Njima su jednostavno bile vezane ruke isključivo zbog neblagovremenog formalnog usvajanja uredbe koja je, kako se iz medija moglo zaključiti, bila gotova već u julu.

Zbog tog neblagovremenog usvajanja uredbe, mi septembarski prigovarači savesti ćemo morati da idemo na odsluženje svoje civilne službe u vojne ustanove. Verujem da to možda i ne izgleda nelogično većini ljudi, ali time se potpuno obesmišljava naš prigovor savesti. Jer - nismo mi izabrali civilnu službu jer nam je vojska "teška" i želimo da se izvučemo, tj. da "uhvatimo krivinu", nego zbog toga što nas naši etički principi karakterišu kao antimilitariste pošto se protivimo svemu što ima ikakve veze sa uzimanjem ljudskih života, pa makar to bilo i u samoodbrani.

Ja ne sporim činjenicu da vojska treba da postoji, pogotovo u današnjim vremenima, ali takođe smatram da svako kome njegova moralna uverenja ne dozvoljavaju da se nađe u takvoj instituciji (pa makar to bilo i bez oružja i u civilu) ima pravo da izabere alternativnu civilnu službu. To pravo garantuje ne samo Ustavna povelja, nego i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i povelje Saveta Evrope čija smo članica postali početkom ove godine.

Siguran sam da ćete, kao istinski demokrata, uvažiti ove moje primedbe i potruditi se da više niko protiv svoje volje ne bude smešten u vojnu ustanovu (a prvenstveno mi koji po slovu sadašnjeg zakona moramo ovog septembra da odradimo dug državi), jer demokratija nije samo volja većine, nego i pravo manjine.
Hvala unapred,

SRĐAN LUKIĆ, APSOLVENT NA MEDICINSKOM FAKULTETU,
BEOGRAD