GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


P O R U K A

Srbijo, glavu gore!

Život se troši kao kreda. Uzeću kašiku gorkog meda, i onda sam u kiši!

Ovako preva poznati pesnik i kantautor gospodin Arsen Dedić. Da se život troši kao kreda ustanovili su i naučnici. Oni su još 1860. utvrdili da se unutar svake ljudske ćelije nalazi jedan kontrolni centar koji se zove jedro. Jedro upravlja ćelijskim aktivnostima tako što sledi niz kodiranih instrukcija, koje su uskladištene u hromozomima.

Hromozomi se sastoje uglavnom od proteina i dezoksirbonukleinske kiseline - DNK. Od 1953. biolozi su počeli da shvataju "jezik" koji DNK molekuli koriste da bi preneli specifične genetske informacije.

Deoba ćelija

U jedru postoji 46 hromozoma ili 23 para. Još 1930. godine genetika je otkrila da se na završetku svakog hromozoma nalazi kratak niz DNK, koji pomaže u stabilizaciji hromozoma. Ovi delići DNK imaju ulogu zaštitne kapice na završetku pertli i zovu se telomere. Bez njih naši hromozomi bi se raspleli na kratke segmente i postali nestabilni. LJudske ćelije se dele i obnavljaju oko 70 godina.

Istraživači su zapazili da se kod većine vrsta ćelija telomere skraćuju nakon svake naredne deobe. Stoga, nakon 50 ili više deoba, telomere u ćeliji se smanjuju na sićušne grudve, a ćelija prestaje s deobom i na kraju izumire.

Jedan naučnik veruje da "sva živa bića nose u sebi precizno tempirani mehanizam za samouništenje, sat starenja, koji odbrojava vreme". Tokom 1990-ih istraživači su otkrili da su maligne ćelije na neki način naučile kako da prevaziđu svoj "ćelijski sat" i dele se do beskonačnosti!!?

U skoro svim ćelijama raka naučnici su otkrili jedan encim koji se zove telomeraza. On se može uporediti s ključem koji "sat" ćelije uvek dovodi u početni položaj, tako što produžuje njegove telomere.

Jedan naš slikar član "Medijale", koji se potpisuje kao "Sip" je još 1951. godine uradio jedan kolaž u kome mu je vasiona crna. Jurij Gagarin je 1961. godine to potvrdio. On je iz svog "Sputnjika" video da je vasiona zaista crna, a ne plava kako smo mi zamišljali. Jedan drugi naš slikar i grafičar je, ovih dana, ponovo "otkrio" da je vasiona crna.

Veliki čovek i slavni košarkaš Vlade Divac je ovih dana u razgovoru sa mladima rekao da budu vredni, uporni i da se pošteno odnose prema svakom radu i treningu. Na kraju im je rekao: "Budi pošten ! Isplati se!"

Nadam se da je većina mladih shvatila poruke Velikog Divca! Naravno ima i onih koji ne mogu shvatiti da se isplati biti pošten. Desetogodišnji ratni vihor, koji je tutnjao ovih našim prostorima, između ostalih počasti doneo nam je i neko novo vrednovanje ljudskih vrednosti ! U prvi plan su došli neki bivši loši đaci i "žestoki momci", mafijaši, plaćene ubice i ratni profiteri!

Neviđene sankcije i satanizacija naše zemlje i naših ljudi, dovela je do toga da je veliki broj mladih školovanih ljudi "pobegao" iz ove zemlje! Posebno su bile drastične sankcije prema našim sportistima. One su značile zabranu nastupa naših sportista na svim zvaničnim takmičenjima u svetu.

Na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u Sloveniji, naša reprezentacija je u finalu pobedila reprezentaciju Hrvatske i osvojila zlato! Zbog izgreda hrvatskih navijača - huligana, medalje nisu mogle biti zvanično podeljene vaterpolistima.

Pošten, isplati se

Međunarodne vaterpolo organizacije su dale predlog da se vaterpolo reprezentaciji Hrvatske, zbog toga zabrani nastup na svim zvaničnim takmičenjima u trajanju od 24 meseca. Vođe našeg vaterpolo saveza su zamolili da se hrvatski sportisti ne kažnjavaju zbog njihovih huligana, koji sa sportom i nemaju ništa zajedničko.

Vlade Divac je u pravu kad kaže: "Budi pošten"! "Isplati se!" To je i stalna poruka našeg Patrijarha Gospodina Pavla kad kaže: "Budimo ljudi".

Juče je u Strazburu Savet Evrope, između ostalog, dao preporuku zemljama Balkana da ne potpisuju Američku deklaraciju o negonjenju njihovih građana za eventualni ratni zločin u ovim zemljama.

Američki ambasador u Beogradu gospodin Vilijam Monntgomeri je stavio do znanja našoj Vladi da neće biti ništa od američke vojne pomoći, ako ne potpišu tu sramnu deklaraciju ! Gospodin Montgomeri ne kaže koje dobro Srbija treba da očekuje od SAD.

Za vreme Drugog Svetskog rata Hitler je pod parolom "Dentschlandliber allis" pravio novi poredak. Za pocepani "trojni pakt" Srbima je naplaćivao sto srpskih za jednog ubijenog nemačkog vojnika. SAD su nas, u saradnji sa 18 zemalja NATO pakta u 1999. god, bez objave rata i odluke SB UN, bombardovali sramno i besomučno 78 dana i noći.

Avionima "stelt" generacije, kasetnim bombama, "tomahavk" raketama kao i raketama obogaćenim osiromašenim uranijumom su gađali sve naše gradove, mostove i civilne ciljeve. Pored civilnih žrtava i velike materijalne štete, agresor je proglasio da je naš narod izvršio agresiju na Kosmet, tj. na svoju teritoriju!?

SAD, pored pomenute deklaracije, traže od naše zemlje i da se odrekne od tužbe kojom tražimo da nam agresor NATO pakt plati ratnu oštetu. U protivnom neće nas primiti u NATO pakt! To samo govori sa kim mi imamo posla!? Zar ne! Šta ćemo mi u tom NATO paktu? Trebaju li naši vojnici da ginu za račun svetskog agresora tamo negde u Iraku, Avganistanu, Iranu ili u Severnoj Koreji!? Nama je dosta ratova!

Možda naša Vlada ima neke pragmatične razloge da potpiše gore pomenuto, ali ja kao pojedinac, ne mogu dovoljno da ih sagledam da bi ih prihvatio. Znam da su SAD najveća vojna i ekonomska sila i da mogu da rade šta hoće!

Država je tu, narod siromašan

Šta ćemo da radimo, ako sutra budu zahtevali da priznamo da smo sami sebe bombardovali!? Naša zemlja je mala. Zbog dugogodišnje loše vođene ekonomske politike, zemlja nam je tu gde je stigla. Narod je osiromašio!

Umesto da ulažemo u osposobljavanje mreže za navodnjavanje naše plodne zemlje i da proizvodimo zdravu hranu, naša Vlada odobrava da se troše velika novčana sredstva za izgradnju podzemnih garaža - parkirališta u centru Beograda!?

A "Život se troši kao kreda! Tragovi nam se brišu"...Jedan stariji gospodin sa Kube poručuje da ne razmišlja o umiranju, jer je svoje obaveze ispunio. On kaže: "Posadio sam drvo. Odgajio sam dete. Napisao sam knjigu"!

Petar Lukić
Zemun


T V R D NJ A

Lopovluka ima svuda

Krade se i na Zapadu, itekako

Poštovana redakcijo, živim i radim u Zapadnoj Evropi, vodim istraživački program jedne velike hemijske kompanije, doktorirao sam u Americi, magistrirao u Srbiji i otišao iz naše lepe zemlje još sredinom 90. godina u znak nekakvog bunta prema tadašnjim političkim događajima, individualne nemoći da bilo šta promenim u zemlji i želje da svojoj porodici obezbedim lepšu budućnost.

Rado čitam Vaše internet izdanje Glasa javnosti, dosta je objektivan i informativan, pre svega. Kao i većini Srba koji zdravo razmišljaju, iako je to relativan pojam, godine devedesete mi se strašno gade i ne bih se vraćao na njih. Želim da uputim manji broj komentara na polemiku (G17 Dinkić - Vlada Srbije).

Da pođem od činjenica da su strane, a i domaće investicije gotovo marginalne; na primer, Mađarska je u prvih nekoliko godina tranzicije imala 4-5 milijardi dolara samo stranih investicija, itd.

Polemika G17 Dinkić - Vlada Srbije je kvalitetan vid polovičnog obaveštenja o tome gde nam se država nalazi. Mada Srbi ipak najbolje znaju gde nam je država, po svom standardu. Svakako da ima nešto istine da je Vlada Srbije povezana sa organizovanim kriminalom i bogaćenjem nekih njenih činovnika (sve do mesnih zajednica, poznato kao podmazivanje u cilju završavanja poslova) na razne protivzakonite ili zakonite, mada nemoralne načine tzv. malih bogova vlasti i novca (Miloševićevo nasleđe).

Toga će uvek biti kod nas. Ali ima toga i u daleko razvijenijim demokratijama, mada u daleko manjem procentu u odnosu na ukupno bogatstvo zemlje. U stvari, uspešnost demokratije se meri i po tome koliko su činovnici i političari spremni da se odreknu privilegija i lične koristi, a sve za boljitak države, tj. svih njenih stanovnika.

Mi smo još daleko od toga, to je žalosna činjenica. Ali čini mi se da polemika koju relativno uspešno vodi g. Dinkić i ukazuje da postoji nada (nada je uteha nesposobnih, reče neko) i da postoji rešenje. Kad god neko od javnih ličnosti napravi grešku treba sam da ode. To je moralni čin svakog javnog službenika. Na to nismo navikli jer ne postoji sistem koji bi to sprovodio u delo.

Dakle, potreban je efikasan sistem koji bi terao na ostavku svakog onog (uključujući i predsednika) koji se ogreši o zakon ili moral. Onda tek ide krivična i svaka druga odgovornost pred licem naroda. Moramo se odreći principa nezamenljivosti. Niko nije nezamenljiv, to političari moraju da znaju i moraju da se toga plaše.

G. Dinkić i njegova partija će jednog dana doći na vlast i ja bih im preporučio da nastave praksu dovođenja stručnjaka u Vladu kao i ova sadašnja ("bez struke nema nauke"), ali i da naprave dobar sistem nezamenljivosti, u suprotnom neće biti bolji od sadašnje Vlade.

Još nešto, voleo bih da mi g. Dinkić odgovori ili komentariše ukoliko je moguće, nekoliko pitanja:
Kad je već Vlada bila povezana sa Legijom i njegovim kriminalcima (razne nameštene privatizacije, bogaćenje na račun države, itd.) zašto je onda Đinđić ubijen? Da li je u pitanju bio rat gazdi? Ili sasvim suprotno, rat protiv gazdi? Ili nešto sasvim treće.

Naravno, ukoliko g. Dinkić to smatra opasnim da komentariše, razumeću ga. Ali, da bude sasvim jasno, dokle god ne znamo prave razloge za ubistvo Đinđića (mi nismo Amerika i Kenedi) teško ćemo krenuti sa tačke "0", mada nije nemoguće. Nadam se da će proces proteći u najboljem redu i da ćemo svi saznati zbog čega je jedan mlad i relativno uspešan političar morao da žrtvuje svoj život.

Dr Jovan Đorđević
Zapadna Evropa


Č U Đ E NJ E

Sve manje etno domaćinstava

Godine 1981. planina Tara (lepotica među planinama, u Srbiji), postala je nacionalni park. Njene šume i livade šire se na prostoru od oko 20.000 hektara... Prepuna je tajni i još neistražene flore i faune...

Volim ovu planinu, čini mi se, još pre svog rođenja... Kao da mi tu ljubav preneše kroz krv, preci moji - planinci... Dođoše još davno iz Hercegovine, pa se posle spustiše u podnožje, niz Drinu... Godinama zalazim u njene dubine... Tamo ređe odlaze ljudi, (pobegli su odavno u gradove)...

Ove godine, miriše omorika, (čini mi se mirisi njeni, kao čuvani, letima dugim, sakrivani), sada pušteni vetrovima, da ih raznesu po zemlji Srbiji, "bolesne" da ozdrave... U pitomini, niže, ugledah starca Radisava, livadu pokosio, pa kosu otkiva... Sedoh na travu pored njega. Imao je negde blizu 90 godina, a oči mu mlade, pamćenje mu bistro, a duša detinja...

Ove letnje, turističke sezone, pričasmo kako na Taru turisti dolaze više nego ranije... Nisu Radisavljeve livade daleko od hotela Vojne ustanove "Tara", "Omorika", Beli bor" i depandans "Javor".

Zašto se rukovodeći ljudi u Vojnoj ustanovi "Tara", koji očigledno nemaju sluha za racionalno poslovanje, nedomaćinski odnose prema objektima, koji poslednjih godina ne funkcionišu i propadaju, za razliku od ranijih godina, kada su isti predstavljali glavni turistički mamac na planini Tari, i da li je iko od strane vojnih struktura razmišljao da takve rukovodioce pozove na odgovornost, što ukazuje da se savest sadašnjih vojnih struktura menja u korist etno propasti, ostaje nepoznato kako lokalnoj, tako i u široj domaćoj javnosti.

Činjenica je da je ovog leta na planini Tari boravio i ministar odbrane Srbije i Crne Gore i da nije primetio objekte koji još uvek pripadaju Vojsci, kao što nisu primećivali i njegovi prethodnici, koji su na Taru često dolazili, i svoj odmor provodili...

Spuštala se noć nad Tarom, mesec se pojavio u vrhovima borova i zvezde se učiniše tako blizu, (na onoj visini od 1.050 metara)... Stari kosac se raspričao, (nije mu se išlo na spavanje)...

Ovde zavlada ona prava, nestvarna čistota. Još uvek ne znam, kad smo se rastali. Išla sam preko livade prema crkvi manastira Rače. Te večeri sam tamo konačila. Gledala sam one ikone, samo ih je svetlost mesečeva obasjavala. U glavi mi zasmeta deo ružne stvarnosti na našoj Tari. Ipak, ostade i nada da će se ljudi opametiti. Zašto Tara ne bi ostala nestvarna i ljudima lekovita?...

Nevenka Lukić
Bajina Bašta