Gospođa Ivana Živković u svom dopisu u uvodnom pasusu piše: "Naši građani opet konstatuju da je to svetska zavera, medijsko slepilo Zapada, licemerje jurišnika novog svetskog poretka svetskih srbomrzaca koji kontrolišu globalno javno mnjenje, itd. Da li je to baš tako? Naravno da nije".

Naravno da jeste, gospođo Živković, iz nastavka vašeg teksta lepo se vidi da je to baš tako. Početkom devedesetih kada se nazirala velika drama koja će zahvatiti i Kosovo bio sam zbunjen i šokiran potpuno lažnim prikazima stanja, i to u najuticajnijim nedeljnicima "Tajmsu" i "Njusviku".

Oprezno sam počeo da im šaljem kraće dopise, a takve dopise pristigle iz celog sveta, navedeni nedeljnici redovno objavljuju. Samo ne iz Srbije. Posle svakog dopisa dobijao sam to učtivo, čak i prijateljsko, pismo šefovice "glavne izdavačke kancelarije" "Tajmsa" u Rokfelerovom centru gospođe Elizabet Vilson.

U svakom njenom pismu dominirala je rečenica u kojoj ona kaže da mislim "da oni izveštavaju fer sa Kosova". Poslao sam joj knjigu Dimitrija Bogdanovića koja ima naslov "Knjiga o Kosovu", u kojoj se nalazi izvanredan poduži rezime na engleskom.

Opet pismo, opet zahvalnost. Ali, ni traga od mojih dopisa ili promene "kursa". Moje prijateljstvovanje sa navedenom gospođom se tokom sledećih meseci produbljivalo, pa mi je ona čak i pomogla da rešim jedan moj lični problem, tamo u njenoj državi.

Na kraju sam eksplodirao. I napisao i "Tajmsu" i "Njusviku" da su oni poslednje stajsko đubre, ako je sve istina što pišu, kao što je njihova "istina" o Kosovu.

Strašna stvar je medijska blokada. Užasna. Ona, iza koje stoji moćni antisrpski aparat do sada nezabeležen u istoriji i nenagrižen nikakvim kontraargumentima. Mislite li da ih oni nemaju? Još kako oni znaju sve. Čak i o vama, gospođo Živković, i o meni.

Uostalom, kao i sada i ovde. Kada ponovo pročitam sve ono što mi je štampano u "Demokratiji" i "Glasu" u vreme Miloševića počinjem da se pitam kako sam još živ? Kako me ne prebiše, ubiše?

Što sve danas, nažalost, nije slučaj. "Glas" je odbio da štampa moje dopise pod naslovom "Podela ili...", "Cveta cveće antisrbizma", kao i "Crno obojeno crnim" (ovaj potonji je doduše štampan u "Pogledima").

Pokušajte, gospođo Živković. Pokušajte, pišite, šaljite dopise uticajnim glasilima po svetu. Ja više nemam snage za tako nešto. Čim sednem za pisaću mašinu skače mi pritisak do neba.

Pozdrav i sve najbolje,

Milutin Živković, Beograd

Više od dve godine argumentovano, uz gomilu papira, ukazujem na nezakonitosti rada lokalne samouprave u Skupštini opštine Loznica, obijajući mnoge pragove od Loznice do Beograda.

Hrpe dokaza stoje i u Vladi Srbije još od vremena kada je predsednik bio pokojni dr Zoran Đinđić. Javno sam govorio o zloupotrebama lokalne vlasti u Loznici, počev od falsifikovanja o izgradnji puta u Nedeljicama, do načina kako su trošena ogromna sredstva (trideset pet miliona maraka), koja je Vlada Srbije dala "Viskozi".

Ukazivao sam na veze lokalne vlasti i nekih činovnika Vlade, koji sada odlaze, podnoseći ostavke, ili smenjivanjem. Sve sam činio o svom "ruvu i kruvu", kako naš narod kaže, a kako izgleda, tu borbu zna samo moja devetočlana porodica (od koje niko nije zaposlen), a čiji je jedan član, moja supruga, zbog silnih stresova i pretnji s tim u vezi, obolela i od nedelje, 24. avgusta, je u bolničkoj postelji u Loznici.

Visoki vladini funkcioneri koji su mi govorili da treba da se borim protiv zloupotreba, ispostavilo se, da mi grubo okreću leđa. Znaju šta sam im sve dostavio i prave se kao da se ništa ne događa.

Meni i mojoj porodici stalno stižu pretnje, počev od političara do lokalnih biznismena, od kojih jedan javno, u više navrata, ističe da mi je spremio vešala.

Sada je zdravlje izdalo moju suprugu, a ne smem ni da pomislim šta je sledeće na redu. Ničemu dobrom u takvom ambijentu ne mogu da se nadam. Kako se prostor za obelodanjivanje istine širi u ovoj zemlji, opasnost po mene i moju porodicu je veća, pa drugog izlaza, osim da odem iz ove zemlje, zaista nemam.

Moram da napomenem da sam većinu dokaza koje sam dostavljao u Vladu, dostavio i u MUP Srbije, ali nažalost, u tim dokazima ima i njihovih funkcionera, pa im to nije bio interes da odrade.

Nadam se da će neki od dnevnih listova objaviti ovo moje pismo, i tako bar pokušati da pomogne meni i mojoj porodici.

Unapred zahvalan,

Milivoje Andrić, Loznica

Zašto se Nemačka država ne angažuje u čišćenju našeg dela Dunava, koji su zagadili potapanjem svojih ratnih brodova punih eksploziva i ostale municije, koje su ostavili pred kraj Drugog svetskog rata?

Njihova stranka Zelenih ima izuzetnu političku moć i veliko je licemerje izbegavati odgovornost za štetu koju su njihove trupe prouzrokovale, namernim potapanjem ratnih brodova.

U Nemačkoj je odlazak u zatvor neminovan ako se prospe ulje iz auta u prirodu ili kanalizaciju, a šta su nam oni ostavili za uspomenu? Još će nam Evropska komisija reći da ne pripadamo Evropi zbog zagađenja koje imamo u Dunavu, za koje nismo krivi, da ne pominjemo Nato bombardovanje.

Sad je jedna od retkih prilika da se taj problem reši, usled niskog vodostaja Dunava, i bio bi veliki gest Nemačke da pomogne i ispuni svoje obaveze.

Tomislav Rajović, Bačka Palanka

Od izvršenog prvog masovnog zločina genocida nad srpskim narodom u monstruoznoj NDH u rano proleće 1941. godine protekle su 62 godine, 2 meseca i 23 dana, a da njena naslednica do današnjih dana, to obeštećenje nije izvršila.

Ističemo da je ta ista naslednica zločinačke NDH posle nasilne secesije od SFRJ prigrabila, takođe, preko 90 odsto jadranskog priobalja, iako je to u celini pripadalo Jugoslaviji i danas takvo pripada pod sukcesiju, kao i druga dobra koja su iz te mase već raspodeljena, te takvu raspodelu treba primeniti i na Jadransko more.

Kao što Libija nije mogla izbeći da izvrši obeštećenje porodica žrtava oborenog aviona kod Lokerberija, kojom je prilikom poginulo 270 lica, tako isto ni Hrvatska ne može izbeći obeštećenje za pobijene Srbe u NDH od 1941-1945. i u naslednici od 1991-1995. godine i uništenu privatnu imovinu, kulturne i duhovne vrednosti koje su mu pripadale.

Za nastradalih 270 lica Libija je isplatila 2,7 milijardi dolara, koliko bi tek trebalo da, na ime obeštećenja, Hrvatska isplati za preko 1.000.000 srpskih žrtava i druge uništene vrednosti, pokretne i nepokretne (stado, kuće, crkve, manastire, groblja i dr.).

Prema sećanju, krajem osamdesetih, odnosno početkom devedesetih godina prošlog veka, vrednost je izračunao profesor Laban sa tehničkog fakulteta u Beogradu, tadašnji poslanik u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, koja se kretala između 400 - 500 milijardi dolara gotovine, na čemu treba insistirati i istrajati.

Navedenom iznosu treba dodati iznos utvrđenog obeštećenja za sve srpske žrtve iz vremena versko-građanskog rata, kao i za uništenu imovinu i druge njegove vrednosti.

Vlado Nadaždin, Beograd

U "Glasu" od 9. avgusta objavljen je kratak ali efektan dopis Ivana Jekića pod naslovom "Svi ćemo 'drinkati kofi'", pa, iako nisam stručnjak za jezičke probleme, podstaknut sam da se oglasim.

Ne mogu reći da imenovani nije u pravu kada prognozira (eto ti ga sad, trebao sam reći - predviđa!) da "Kako je krenulo, svi ćemo uskoro drinkati kofi, i smokirati fast, omiljeni "bend", ali se bojim da je i taj glas poštovanog gospodina Jekića i drugih koji su na istoj liniji, uzaludan sizifovski napor.

Naveo bih za primer zanimljivu, a čini mi se nedovoljno, barem ne u meri u kojoj to zaslužuje, popularisanu, knjigu uzbudljive proze "Zlotvori" slavnog pisca Dragoslava Mihailovića u kojoj on navodi kako se glavni junak na određeni sprat uspeo "dizalicom".

Pošto mene pojam "dizalica" podseća (umalo ne rekoh - asocira) na kran kojim se služe lučki radnici pri utovaru brodova i neimari pri gradnji solitera, pardon višespratnica, pitao sam se otkud dizalica u već naseljenoj zgradi.

Sve dok napokon ne shvatih da uvaženi profesionalni književnik i akademik, kao prvorazredni jezikoslovac, izbegava da upotrebi odomaćenu reč lift.

Naime, iako godinama stanujem na jedanaestom spratu višespratnice i svakodnevno koristim takozvanu dizalicu nijednom još nisam čuo da je bilo kod od komšija upotrebio tu reč, nego "ovaj lift je u kvaru", drugi "lift" je zaglavljen na petom spratu, na teretnom "liftu" vrata se često otvaraju između spratova itd.

Poznati srpski pisac, Oskar Davičo u svojoj knjizi "Rituali umiranja jezika" (latinica!) između ostalog navodi da do čitanja Bretonovog "Manifesta" sebi racionalno, rezonatorski nije ni postavljao pitanja relativnosti jezika, "njegovih postojanja i nestajanja" a da se tek od tada u polja njegove svesti dovukao "i problem sudbine nacionalne samosvesti, u ponečem slične nacionalnoj sudbini jezika".

Zatim ističe da se na francuskom rađanje kaže naissance. "Renesansa znači ponovo rađanje, to jest vaskrsavanje. Iz mrtvih? Na taj me nepostojeći kolosek niko neće naterati". I dalje:

"Onaj koji piše dužan je samo da što autentičnije iznese tok svoje emocionalno-mislene verbalne lavine na videlo, ne želeći da je putem strpa u kalupe i kanališe u pravce koje su mu stari pesnici i ostali estetizantni normirci odredili".

Dakle, činjenica je da se naš svakodnevni jezik istrošio i izlizao. Ali zar je to slučaj samo sa našim sredstvom verbalne komunikacije. Ni engleski više nije onaj iz doba Šekspira. Za neke pojmove kao što je primer renesanse ili nema odgovarajućeg pojma u srpskom ili bi korišćenje reči kao što su činili Hrvati u doba Tuđmana, umesto kaiš ili opasač "okolotrbušni pantalonodržač" i slične smešne besmislice, ostaju nam samo dva izlaza: tuđice ili žargon.

Od ta dva zla koje je manje? Svoje mišljenje zadržavam za sebe. Ali ipak primećujem da oni kojima smetaju strani pristojni izrazi nemaju ništa protiv prave poplave šatrovačkih bljuvotina u odnosu na koje pojmovi iz "Rečnika žargona" Dragoslava Andrića izgledaju kao upristojena nevina dečica.

A došlo se dotle da pisci više sleng (eto, opet ja) ne koriste samo da bi realnije prikazali dijaloge svojih junaka, nego ga upotrebljavaju i kao svoje sredstvo izražavanja, u autorskom delu teksta. Pa to onda znači da je u pravu Karl Sanderbeg, kako ga citira Andrić u svojem rečniku kada kaže: "Žargon je jezik koji je zasukao rukave i prionuo na posao."

Suočimo se s tim, pošto ni žargon nije srpski jezik.

Marko Smukov, Beograd