[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 24. 8. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Starica Bosiljka Jevremović iz Zlatara decenijama živi u mraku

Bašta u lavoru

Imanje joj "pojelo" obližnje jezero. Prodala bi ovcu, kozu, dva jareta, kokošku i pile - ceo imetak - samo da zimu ne dočeka bez šporeta

Bosiljki Jevremović nikako da krene nabolje. Starica taman sabrala za zimu gomilu drva, a ono ih izletnici pokradoše. Sakupila dva, tri plasta sena za kozu i ovcu, a vikendaši i njih raznesoše. Nalegla kokošku da bi uvećala imetak, a ono se ispili samo jedno pile. Posle šest godina rodiše joj šljive, a ona se okliznu i polomi ruku.

Starica godinama živi sama u zapuštenoj kolibi, daleko od civilizacije i bez struje i vode. Ceo njen imetak su ovca, koza sa dva jarića, kokoška i pile. Ona ne zna za belu tehniku i druge aparate na struju. Radio i televizor je čula i videla kod drugih u selu. Najviše bi ipak volela da ima šporet na drva, da hleb zamesi u tepsiju i gleda kako rumeni. Ovako testo peče na dve dimljene cigle u zemlji, pod trešnjom pozadi kolibe.

Otkako polomi ruku, ni poklopac sa sača ne može da podigne. Na njenoj kući nema prozora. Soba nema patos. Njen dom i ne liči na neku kuću, već više na staru zapuštenu ostavu u kojoj je s godinama pretrpavano sve i svašta.
- Jedna muka ne ide sama. Izađoh, gore, na brdo da pokupim šljive. A one rodiše puste kao nikad dosad, prosuše se niz livadu. Ja se okliznuh na suvu travu i padoh na ruku. Kukala sam kao kukavica, ali šta pomaže da vrištim, kad sam morala u selo na bunar po vodu. Kakav doktor, Milena iz Zlatara namesti mi ruku i umota zavoj. Boli me, kleta, ali šta mogu, trpim. Pomišljam na svašta, pa ne vredi. Kako da ostavim ovcu Dulu i jariće Cicu i Micu.

Da ih koljem ne mogu, žao mi je, a i ne volim meso. Sad ništa i ne jedem. A moraću da ih prodam i da kupim džak brašna i šporet. Nego, kako ću posle sama? I da umrem, ovde ljudi ne bi imali gde da dođu - kaže i pokazuje na lom otpada koji je zakrčio sve prilaze njenoj straćari pored bruskog puta.
- Pitate me za godište. Za muku imam dosta godina, rođena sam trideset i treće - kaže.

U jezeru Ćelije oslikavaju se obronci Jastrepca i pun mesec nad Bosiljkinom kolibom. Ona gleda u vodu. Pogled se gubi tamo na sred jezera gde joj je potopljeno imanje i ceo jedan život. Pitamo je od čega živi, a ona nam pokazuje na glavicu luka, dva -tri struka crvenih paprika i paradajza zasađenih u lavoru pred kolibom. U okruženju njene kuće, zarasli u korov su orasi, breskve, trešnje, jabuke i šljive.

Bez brata i imanja
- Imala sam nekada veliko imanje. Kao devojka čuvala sam i veliko stado ovaca. Ali je moje dve kuće, štalu, bunar, voćnjake i njive, kao i drugima u Zlatarima, potopilo jezero. Komšije su, svojevremeno, od države dobili neku nadoknadu za potopljenu zemlju i imanje samo ne ja, jer nije imao o tome ko da brine. Imala sam - kaže - veću muku. Oca Stanoja ne pamtim, a i bez majke Milene sam rano ostala. Ostadoh da živim sa bratom. Škole nemam, ne znam ni da čitam ni da pišem, nisam se udavala. Do jezera je išlo nekako. Ali, kad nam potopiše imanje, sve ode niz brdo. Brat Slobodan sagradi ovu kućicu, ovde, pored puta, pa ode u Brus da zaradi parče hleba. Donesoše mi ga mrtvoga. Kad bi' znala uzrok njegovoj smrti, odmah da umrem ne bi žalila. No, jedni pričaju ovo, drugi ono, kako kome odgovara, samo da se nikad ne sazna ništa. Te, pričaju pao sa bicikla, te udario ga kamion, te odveli ga i ubili... I na groblju su ljudi pričali svašta, a ja ništa ne znam. Ni u selo odavno ne idem, morala sam sad ovo za ruku. I na silu sam popila kafu, uvališe mi. Ne pijem ja ni kafu, ništa - kaže Bosiljka.

Na sve strane stare polupane kante, kazani, flaše, gvožđurija, ogromna gomila skladišnog otpada. Niko ne bi ni pomislio da tu, sama u mraku, decenijama živi starica bez igde ikoga.
- Nemam čime da vas poslužim. Stolicu nemam da vam dam, a u kuću da vas zovem, nemam gde. Evo, pogledajte, mrak je. Sve što imam to je ovo malo ćukavče na naftu. To je moje svetlo i ceo moj život. Unutra i ne sedim, samo se, kad smirim ovcu i kozu, uvučem nekako u ćošak da legnem i preređujem po mislima. Velim: daj mi, Bože, smrt, a strah me je da izađem u noć kad unaokolo seoski psi laju, a ja na vrata ne smem da pomolim glavu.
- Donosio mi je ranije poštar dva-tri puta po hiljadu dinara. Nikada nisam saznala ko mi i odakle šalje. Možda su to Slobodanovi drugovi, radnici, ne znam. Žao mi je da oni tamo s mukom rade, odvajaju od usta a meni da šalju.

Pitamo je za pomoć, a ona kaže da joj ništa ne treba.
- Trebao mi je samo šporet, a sad, otkako ostadoh bez ruke, ni drva ne mogu na krlju da prekratim - veli.

Vreme je poodmaklo. Oglasiše se ovca i koza. Traže da se puste.
- Sad ću ja, sad ću, proklete. O muke, moje muke. Svake li me muke spopadale pa ne mogu da pričam po redu, ni bez reda. Bez veze govorim da svoje jade nekako izjadam, al kakve vajde, pa mi samoj svašta na um dođe. Eto, vidite gde i kako ja živim pa sad, idite sa srećom, a ja ću opet ukrug. I, ako ponovo svraćate, nemojte ništa da mi donosite, molim vas - reče, pa nas isprati dugim tužnim pogledom.

U njenom dvorištu osta da štrči bandera, ali žice za struju ne vode u njenu kuću, nego prema obližnjem kafiću gde se noću u tranzitu okupljaju kamiondžije.

Radojica Barjaktarević


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

16:17h

Starica Bosiljka Jevremović iz Zlatara decenijama živi u mraku

16:43h

Reporter "Glasa" planduje s baba Canom i novobeogradskim pivopijama

17:22h

Nemačka: Muž iznajmljuje ženu na šest meseci

17:50h

Slobodan Ilić iz Grošnice već 30 godina raznosi poštu Kragujevčanima

 
 


     


FastCounter by LinkExchange