GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Č I NJ E N I C E

Istina o stradanju
Jevreja na Kosmetu

Šta je istorijski tačno o odnosima Jevreja i Albanaca tokom Drugog svetskog rata

Kao autor knjige "Jevreji Kosova i Metohije" Izdavači "Nova knjiga! i "Pan publik" iz Beograda, 1988. godine, na osnovu dokumenata reagujem:

Gospodin Davinić upozorava na izjavu bivšeg kongresmena Džozefa Diagardia, inače predsednika albansko-američke građanske lige da je "naveo kao istorijsku činjenicu da su Albanci u Drugom svetskom ratu spasili veliki broj Jevreja od nacista i da su Albanija i Kosovo jedina mesta u Evropi koja su tokom Drugog svetskog rata imala veći broj Jevreja nego pre početka rata".

Na Kosovu i Metohiji pred Drugi svetski rat živelo je 551 Jevreja od kojih je većina bili u Prištini, a manji broj u Kosovskoj Mitrovici. Obe ove skupine su Sefardi. Uglavnom su se bavili trgovinom i zanatstvom, tako da je u Prištini bilo 70 zanatskih i trgovačkih radnji, a u Kosovskoj Mitrovici 40. U Prištini je krajem 19. veka izgrađena sinagoga koja se nalazila na mestu gde se sada nalazi zgrada nove pošte.

Pljačka dućana

Zahvaljujući Kraljevini SHS, 1919. godine, osniva se Savez jevrejskih veroispovednih opština Jugoslavije u čiji sastav ulaze opštine iz Prištine i Kosovske Mitrovice. Evo kako su Albanci na Kosovu i Metohiji spasavali Jevreje. Kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije u okupiranoj Kosovskoj Mitrovici predsednik fašističke opštine bio je Džafer Deva, agent nemačkog Abvera od 1936. godine.

On 20. maja 1941. godine izdaje naredbu o oduzimanju jevrejskih imanja i radnji. U jevrejskim radnjama su postavljeni komesari albanskog komiteta. U pljački Jevreja učestvovali su: Ramiz Malić, Osman Ibrahimi, kao šef komesarijata za jevrejsku imovinu, i po njegovom nalogu je hram demoliran, a knjige i dokumenta iz arhive su spaljeni. Nemci i albanski fašisti hapse 88 Jevreja koji su sprovedeni na Sajmište u Beogradu, gde su ih Nemci likvidirali. Pri hapšenju jedna Romkinja spasila je četvorogodišnju Stelu Levi, koja sada radi u Hebronu kao negovateljica.

Sudbina prištinskih Jevreja je ista. Maja i juna 1942. godine na predlog Albanskog komiteta sve muškarce od 15 do 60 godina hapse i konfiniraju ih u logore: Šijaku, Beratu, Kavaju i Kroju. Žene i deca ostaju u Prištini, kojima ukazuju pomoć onoliko koliko su mogli Srbi, posebno u hrani.

Po kapitulaciji Italije i reokupaciji Kosova i Metohije od strane Nemaca, po zlu poznata šiptarska 21. divizija Skenderbeg 14. maja 1944. godine hapsi sve Jevreje koji su se zatekli u Prištini. Njih su oterali u logor Bergen Belzen odakle se vratio mali broj.

Evo sadržaja jednog dokumenata: "Za sve zločine, koji su tokom okupacije izvršeni nad Jevrejima Kosmeta, kriv je fašistički albanski komitet. Članovi ovog komiteta bili su inicijatori prve i druge internacije sa Kosmeta". A krivci su: Miljuš Kosova, predsednik pomenutog komiteta, Džemalj beg Ismail Kanli, šef policije u Prištini, Rašid Mehmed Ali, predsednik opštine, kao i članovi komiteta: Rifat Šukri Ramadan, Mahmud Šaban, Jahja šeh Asan i drugi".

Neznanje Diogardia

Što Diogardi tvrdi da je u Albaniji i na Kosovu u toku Drugog svetskog rata bilo najviše Jevreja činjenica je da su Jevreji Aškenazi, bežeći pred nacistima iz evropskih zemalja, odlazili u italijansku okupacionu zonu jer su Italijani prema njima bili tolerantniji kao i Albanci u Albaniji, a ne i ovi sa Kosova i Metohije.

U toku Drugog svetskog rata sa Kosmeta je stradalo 210 Jevreja od 551 koliko ih je bilo. To je ta pomoć Albanaca sa Kosmeta Jevrejima. Jedan mali broj se vratio u Prištinu, a mnoge jevrejske kuće i radnje u Prištini su prištinski Albanci uzurpirali.

Posle 1948. godine u Kosovskoj Mitrovici ostao je samo Žak Rubenović, a u Prištini Haim Adižes, tako da danas na Kosovu i Metohiji nema nijedan Jevrejin. Većina ih se odselila u Izrael, a manji broj je u Srbiji, najviše u Beogradu.

Mr Pavle Dželatović Ivanov
Beograd


N E D O U M I C A

Podela ili gubitak?

"Samoubilačko ponašanje", "Glas javnosti", 17. avgust 2003. godine

U tekstu "Samoubilačko ponašanje" prepoznajem najmanje dve nesreće: neznanje i aroganciju koja je u upravnoj srazmeri sa neznanjem. Primeri navedeni u korist teze da zagovornicima autonomija i čak otcepljenja ne treba dozvoliti da izraze svoje stavove pogrešni su koliko u nemeri toliko i u njihovoj ilustrativnosti. U nameri, jer zabrana izražavanja suprotnih mišljenja predstavlja grubo kršenje jednog od osnovnih ljudskih prava.

U ilustrativnosti, jer: Mađari u Rumuniji (koji inače žive u samom centru Rumunije, a ne u pograničnim oblastima, kako je najčešće slučaj sa manjinama) odavno traže autonomiju i određen kompleks kolektivnih prava. U vreme diktature Čaušeskua to pravo im je osporavano ili bez obrazloženja, ili uz nebulozna ali arogantna obrazloženja prepuna ideoloških detinjarija.

U novoj Rumuniji zahtev Mađara za autonomijom osporava se tezom koja se može braniti, naime, da u jednoj demokratskoj državi - kolektivna prava nisu potrebna, budući da su svi građani jednaki pred zakonom, a da se kulturne posebnosti mogu izražavati i negovati i bez političke autonomije.

Primer Turske i Kurda je na samoj granici dobrog ukusa: jedan od osnovnih razloga što Turska još nije pristupila Evropskoj Uniji jeste upravo problem ljudskih prava, a u njegovom okviru i nerešeno pitanje kurdske manjine. Evropska javnost još pamti užasan progon Kurda 1919. godine, koji mnogi nazivaju i genocidom.

Što se, pak, tiče Tamila i Šri Lanke, siguran sam da se autor teksta "Samoubilačko ponašanje" ne bi ni malo dobro osećao kad bi neko drugi evropsku zemlju Srbiju poredio sa Šri Lankom u bilo kom drugom kontekstu.

A ko zagovara podelu Kosova?

Postoji jedna knjiga koju je pre dosta godina napisao prof. Branko Krstić: "Kosovo između etničkog i istorijskog prava". U toj knjizi autor sugeriše "teritorijalnu redefiniciju Kosova" kao način da se spase još što se spasti može. Nemam dokaza, ali po korišćenoj terminologiji imam utisak da je g. Čović dobro proučio tu knjigu, koja je inače dosta loše prošla i kod Srba i kod Albanaca, a što bi mogao biti indikator da je - dobra.

Kako sada stvari stoje, samo onaj ko ne želi ne vidi da je Kosovo i formalno sve manje srpsko. Verujem da, ako ih uopšte ima, Srbi koji ne žele da Kosovo ostane u Srbiji predstavljaju zanemarljivu manjinu. Ali oni koji znaju da se Kosovo ne može povratiti ratom, represijom, zabranama izražavanja mišljenja nisu ni izdajnici ni "loši Srbi", što god to značilo, već racionalni ljudi koji znaju da je politika umetnost mogućeg.

Ako se podelom Kosova može zadržati u Srbiji makar i jedan deo Kosova, to je onda mnogo bolje od potpunog gubitka Kosova, a taj gubitak je na najboljem putu da se ostvari u, istorijski gledano, vrlo kratkom vremenu. O odgovornosti za taj gubitak može se razgovarati drugom prilikom, ali se mora priznati da ta odgovornost ne pripada samo zagovornicima otcepljenja, već i onima koji sa srpske strane nisu umeli da političkim i ekonomskim sredstvima obeshrabruje s jedne strane albanski nacionalizam, a s druge lakoću sa kojom su mnogi Srbi, i pre pritiska, pretnji i zločina, žurili da odu u Beograd, ili bar Kruševac, Kraljevo, Kragujevac...

Pojmovi pravde, pravičnosti, istorijskih i etničkih prava nisu konstante, već se menjaju, evoluiraju u zavisnosti od istorijskih okolnsoti. Ko bi rekao, pre samo tridesetak godina, da će se neke velike sile kao Nemačka, Francuska ili Velika Britanija, danas svesno odricati sve većeg dela sopstvenog suvereniteta u korist jedne veće, šire i etnički i kulturno šarolikije zajednice koja se zove Evropska Unija?

Ako do juče neprikosnovne nacionalne države danas bez zazora prihvataju budućnost Evrope regiona, na šta mi to trošimo skoro već sasvim iscrpljenu energiju, uveravajući i sebe i svet da želimo da postanemo deo te i takve Evrope?

Antisrpski šovinizam je neprihvatljiv i za svaku osudu, jednako kao i svaki šovinizam. Ako neko nije u stanju da spozna moralnu nakaradnost šovinizma, neka se zamisli nad praktičnim aspektom tog stava koji ni jednom narodu, dugoročno, nije doneo dobra.

Vladimir Pavlović, prevodilac
Beograd


R A Z J A Š NJ E NJ E

Kako se piše Hristovo ime

Poštovana Redakcijo, već nekoliko puta primetio sam da u Glasu javnosti Vaši novinari i saradnici pišući o imenu Gospoda Isusa Hrista, pogrešno pišu ime Hristovo. Ispod reprodukcije lika Hristovog napišu Isus Hrist. Mi pravoslavni pišemo Isus Hristos, a ne Hrist, što je svojstveno samo kod rimokatolika i nekih protestanata.

Molim Vas da ovo imate u vidu i uputite Vaše novinare i recenzente lista na pravilno imenovanje Gospoda Isusa Hrista. Priznaćete da ne ide uz tekst o pravoslavnom Svetom vladici Nikolaju, ispod reprodukcije pravoslavne ikone Hrista napišete Hrist i time zbunjujete naše vernike.

Uz ovu dobronamernu primedbu, poštuje Vas

Protejerej Stavrofor Mirko Tišma
Novi Sad


D V OL I Č N O S T

Lasno je govoriti . . .

Sasvim je umesna zamerka Demokratske stranke Srbije Narodnoj skupštini Srbije i Skupštini Srbije i Crne Gore što nisu održale vanredne sednice povodom najnovijih svireposti šiptarskih zlikovaca u Metohiji i osudile nebrigu KFOR-a za stradanja srpskog naroda na okupiranoj teritoriji Kosmeta. Poslanici su na raspustu i "pleme moje snom mrtvijem spava" (mada bi, verovatno, sve bilo isto i da nisu u jeku godišnji odmori).

S druge strane, običnom čoveku, koji nije član ni jedne stranke, pa tako ni DSS, nije jasno zbog čega gospoda Koštunica, Maršićanin i Mihailov nisu sama ništa preduzela da okupe naše ljude i izraze ogorčenje zbog onoga što se već više od četiri godine neprekidno dešava na Kosmetu?

Da li im je neko možda zabranio da organizuju proteste građana u Beogradu, Podgorici, Novom Sadu, Nikšiću, Kragujevcu, Nišu, Leskovcu i drugim gradovima Srbije i Crne Gore, na putevima i mostovima?

Pomenuta gospoda poznata su našoj javnosti po čestim i opravdanim primedbama na rad Vlade Srbije i Narodne skupštine i korisnim predlozima, ali i po tome što sama ne vole da zasuku rukave i urade nešto korisno za opšte dobro. Za takve važi poslovica koju je srpski narod odavno smislio, a Vuk Karadžić zabeležio: "Lasno je govoriti, al' je teško tvoriti".

Vojislav M. Stanojčić
Beograd


P O H V A L A

Čestitka g. Medenici

Poštovana Redakcijo, Vaše Internet izdanje je već par godina deo moje svakodnevice i nešto sa čime mi počinje dan. Vrlo često pomislim, obratiću Vam se, a onda zaboravim i ostane kao 'drugi put'. Danas reših da zaista to i učinim. Sve iz jednog razloga: da pohvalim jednog od Vaših autora kao osobu koja me svakoga dana oduševljava svojim tekstovima.

Verujem da nisam jedina koja Vam upućuje najiskrenije reči hvale o autoru M. Medenici (ne znam čak ni puno ime samo početno slovo). Ne znam da li je autor svestan koliko ljudi zaista uživa u onome što pročita. Ali verujte, samo ja oko sebe znam mnogo takvih. U svakom slučaju, svaka čast i samo napred!

Hvala i sve najbolje!

Nataša Bišić
Beograd