[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Petak, 22. 8. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Kako je naš reporter u najnesrećnijem psu na svetu prepoznao maskotu crnogorskog turizma

Rekvijem za Arisa

Ispuštao je neke neartikulisane, očajničke vapaje, ali niko ga, izgleda, već odavno nije slušao. Oko kućice se mogla naći poneka oglodana, suva koska, ili parče presušenog hleba. Voda u kofi ličila je na baruštinu

Aris je bi prvi lik na koga sam naišao svrativši na Žabljak u povratku s mora. A možda i poslednji, jer posle sam od muke prestao da ih registrujem. Njegova nesrećna sudbina ispunila me s toliko mučnine i tuge da sam počeo da gledam crno i ono što je možda belo. Zato nije isključeno da ću u ovom tekstu o nekoga da se ogrešim, ali svaki taj "neko" može da se odbrani na isti način. Aris ne može.

Sreo sam ga na parkingu ispred hotela "Planinka", gde valjda izigrava neku vrstu čuvara, kako sopće i prži se na vrelom suncu, ispred prostrane kućice čija premala vratanca su bila "okićena" dronjcima njegove ofucane odeće - dlake, koja je ostajala na ramovima pri svakom pokušaju izlaska ili ulaska. Iz usta mu je curila bela pena.

Oči su mu bile krmeljive, a pogled mutan, očajnički. Ispuštao je neke neartikulisane, očajničke vapaje, ali niko ga, izgleda, već odavno nije slušao. Oko kućice se mogla naći poneka oglodana, suva koska, ili parče presušenog hleba. Voda u kofi ličila je na baruštinu. Niko je, očigledno, danima nije promenio. Da sam bio na njegovom mestu, ujeo bih prvog čoveka koji bi mi se približio.

Ali, ne Aris. Jedva se pridigao na noge, slabašno mlatarajući repom, gledajući me molećivo svojim krmeljivim očima, kao da hoće da kaže"Ubij me, izbavi me iz ovih muka!"

Ne znam zašto sam u ovom nesrećnom, ostarelom bernardincu, prepoznao maskotu crnogorskog turizma. Jeste da u Herceg Novom i po šest sati nije bilo vode, ali mi to nije smetalo. Nisam "imao primjedaba" ni na cene - takve su kakve su - pa čak ni na usluge i (ne)ljubaznost osoblja. Činilo mi se da je izjava onog turističkog radnika što reče da je knjiga žalbi gostiju deblja od Njegoševih sabranih dela - preterana. Oprostio sam im i što niko neće da drži pivo od 0.50, nego forsiraju 0.33, jer ko će, čoče, da se bakće s ambalažu. Ali, na Arisovoj sudbini sve se slomilo.

"Ima li ovde društvo za zaštitu životinja?" - pitao sam ženu na recepciji. Od njenog pogleda sledila mi se kičmena srž. Uzeo sam Arisovu kofu, odneo u kuhinju, oprao i napunio čistom vodom. U kratkim intervalima popio je najmanje tri litra, pa onda prilegao s olakšanjem. Taj ritual se ponavljao pet dana, dva puta dnevno. Gledali su me kao ludaka, verovatno s pravom.

"Dosipamo mi njemu svaki dan vodu", reče mi čovek u kuhinji. "Dosipate? U onu baruštinu?" Ko će da prlja ruke perući kofu. Danima sam tražio upravnika hotela da apelujem na njegovu humanost, ali se nikako nismo potrefili. "Sad je bio tu", redovno bih dobijao odgovor. "A što vam treba?" - pitao je na kraju recepcionar kome sam, verovatno, već bio dojadio. "Da popričamo o turizmu i poslovanju", rekoh. "A, to idete kod direktora Ski-centra, on vam je za to nadležan", kaže čovek. Međutim, ne nađoh ni direktora.

Onda odem u prvu kafanu i krenem da alapačim s lokalnim svetom i - sve saznam. Ako nije tačno, prozvani neka demantuju. Direktor, veli, Milov čovek, nabacio novu ženu i preselio se u Podgoricu. "Ovdje dođe samo da pokupi pare". Usput, kažu, kao privatno lice zakupio je koncesiju na sve ski-liftove na Žabljaku na dvadeset godina. Ne verujem. "Samo ti napiši", uveravaju me meštani, "pa neka te demantuje".

Onda krenem da tražim prospekte po "turističkim punktovima". Nigde prospekta, a ni živog čoveka. Na vratima samo ispisani kontakt telefoni, pa ko voli nek' izvoli. Na izlogu jedne ustanove, s unutrašnje strane, zapeo mi za oko plakat kojim se reklamiraju "Dani planinskog cvijeća". Moram da ga imam! Ali, ustanova ne radi. Upućuju me u Dom kulture. Oni su, veli, organizovali manifestaciju i sigurno ga imaju. Opet se nismo potrefili - jednom, dva put, tri put. Četvrti put nalazim ljude, ali nemaju ni oni. Međutim, dobri ljudi zdušno se dadoše na posao, izokretaše sve telefone na Žabljaku i - dođoh do plakata. Ipak nije sve tako crno.

Gledajući posle sa Savinog kuka na Žabljak, Crno jezero i gorske oči na durmitorskom platou, pomislio sam kako na svetu ne postoji lepši predeo koji može da se obuhvati jednim pogledom. Sliku mi je mutila samo pomisao na Arisa i njegovu nesrećnu sudbinu i sve što ljudska ruka, nemar i aljkavost mogu da pokvare. Pri odlasku, hteo sam da ga odvežem. Ako već okončava svoje poslednje dane na mukama, da makar ne skonča u lancima. Uzalud. Lanac je bio prikovan za kućicu, a tako zapetljan oko vrata da nije bilo pomoći.

Bio sam siguran da ga više nikad neću videti, čak i ako se vratim na Žabljak. Jer, kako odoleti svoj onoj lepoti što je božija ruka stvorila, a ljudska nije stigla da pokvari? Bojim se, samo, da će mi pri svakom budućem povratku pokvariti raspoloženje pomisao na tužne Arisove oči, koje će me uvek iznova progoniti iz dubina durmitorskih jezera.

Vjekoslav Radović


vesti po rubrikama

^ljudi i događaji

15:12h

Kako je naš reporter u najnesrećnijem psu na svetu prepoznao maskotu crnogorskog turizma

15:44h

Reporter "Glasa" proverio kako se može letovati za 2.000 dinara u prikolici

16:08h

Porodica Đinđić iz Podujeva: Od veleposednika postali nadničari

16:35h

U Moskvi životinje zarađuju po ulicama za svoje gazde

17:06h

Biolog Spas Sotirov upozorava na "invaziju" neobične biljke "ambrozia"

 
 


     


FastCounter by LinkExchange