Ne mogu da verujem da se u ovoj našoj zemlji Srbiji i dalje mirno spava i da građani ne primećuju da se na Kosovu i Metohiji ubijaju naša deca. Ne mogu da verujem da smo samo tako mirno prihvatili da nestanemo i da čekamo vlastiti kraj skrštenih ruku.

Dok nas televizije zatrpavaju vestima o zločinu i izjavama političara, niko neće da kaže da je napadnuta Srbija jer su napali na našu decu, a samim time i na budućnost ove države. Mislim da se ne treba zavaravati da je Kosovo i Metohija daleko i da se to nas ništa ne tiče. Činilo se da je tako daleko i Hrvatska i BiH i da su to samo problemi Srba koji žive na tim prostorima.

Trpeli smo Miloševića deset godina, a za to vreme ubijali su našu decu i Evropa i Amerika. Zar smo zaboravili bebe u Banjaluci koje su umirale bez kiseonika, zar zaboravismo petoricu dečaka u kaficu u Peći? Ako smo zaboravili, da li smo to i oprostili jer nas stalno pozivaju na praštanje? Da li je praštanje vrlina ili je postala slabost i gubitak dostojanstva? Da li smo postali slijepi, gluvi i ne vidimo ni ne čujemo da je nama Srbima isto kakvu god vlast imali, jer nas jednako može gaziti ko hoće, a mi izgubismo i posljednji trag ponosa i čekamo kao jagnjad da se vukovi namire naše krvi.

Kako možemo mirno slušati pozive da svi Srbi na Kosovu i Metohiji izađu na ulice i protestvuju, a šta je sa Srbima u Beogradu i ostalim delovima ove zemlje? Hoćemo li čekati da Grci izađu na ulice i protestvuju što Šiptari ubijaju našu decu? Da li je Beograd SVET? Ako jeste treba to i da pokaže i da izađemo na ulicu i pokažemo onim hrabrim ljudima na Kosovu i Metohiji da ih vidimo i čujemo i da smo uz njih. Trebalo bi da nas na ulicama bude više nego 5. oktobra, jer sada se brani Srbija i naš opstanak, kao i pravo naše dece na život. Treba li da, ne daj bože, tragedija i ubistva postanu praksa i svakodnevnica i u Beogradu, Subotici, Nišu, Novom Sadu i da prihvatimo da su to ''pojedinačni incidenti''?

Bojim se da je Srbija zaspala i da spava dok joj glavu polako seku, a hoće li se probuditi prije nego što bude kasno ovaj puta zavisi samo od nas. Strah me je da smo već mnogo okasnili i zato kažem: Srbijo, probudi se!

Đuro Grubješić
Lučani

Ispred sebe držim tekst iz 1905. godine, koji kaže: Šiptar ubio Srbina u centru Peći, dalje kaže izveštaj da su došli žandarmi na uviđaj napravili izveštaj i kud koji mili moji... Tako je vidimo bilo gotovo pre sto godina, tako je danas, a tako će biti očito i sutra, jer život Srba kako na Kosovu i Metohiji, tako i na celoj teritoriji Srbije nikada nije bio na ceni, staviše najjeftiniji je u Evropi i Balkanu.

Pisac ovih redova ima u posedu đačku knjižicu, iz osnovne škole "Ramiz Sadiku" u Peći, koja datira iz 66, 67, 68, 69, i u kojoj lepo piše: Ocene iz predmeta, srpskohrvatski (dobar 3), šiptarski (odličan 5). Dakle, gospodo, imamo dokaz da je tamo srpsko življe učilo šiptarski jezik, a ne nikakav albanski, to što su kasnije srpski komunisti, zajedno sa ostalom bratijom iz KPJ doneli ustav iz 1974. gde se jedna manjina na teritoriji Srbije pokrštava u novi naziv Albanci, to je politička odluka, a ne stvar činjenica i istorijskog utemeljenja. Taj glogov kolac u srpsku državnost te godine su svi oćutali sem prof. Mihajla Đurića, i vrlo retkih pojedinaca...

Od čuvene 81. godine, pa do dan-danas Kosovom se manipuliše, trguje, prave političke karijere, dakle, svašta se radi da se taj prostor politički zagadi, iskomplikuje, dovede do apsurda, i na kraju izgubi. Ima nas običnih građana koji se u problem Kosova i Metohije bolje razumemo nego sam Rugova lično, da ne govorim o srpskim političarima koji sve do jednoga malo znaju, ali vole da o njemu pričaju više nego L'leba da jedu!

Strategiju i razgovore o Kosovu i Metohiji treba da vode isključivo ljudi, i pojedinci, koji poznaju šipratski jezik, kulturu, mentalitet, običaje te manjine, a ne salonski, nabeđeni, ideološki obojeni, priučeni, i samoživi srpski političari, koji često ne mogu ni sami sebi ni svojoj prodici da pomognu, a kamoli da mogu pomoći jednoj gromadi od problema kakva je slučaj kosovometohijski...

Iako smo kao država propustili idealne godine za dogovor o statusu Kosova, sada smo u daleko nepovoljnijem položaju, samo zato što nas dole gotovo nema. I pored toga mislim da se taj probleme može rešiti, ali, kao što rekoh, na te razgovore ne trebaju da vode iskompromitovani političari, već znalci, bez obzira na to što nisu profesionalni političari, već samo obični državljani i građani Republike Srbije, a lako je državi ovlastiti te ljude da u ime države pregovaraju.

Problem je drugi, što Srbija nema strategiju, ama baš za nijedan problem, to je zato što već dugo nemamo političare od kalibra i karijere, već isključivo pojedince i grupacije koji misle od danas do sutra, a sutra je za njih već dan za koji nisu očekivali da će svanuti...

Milutin Mlađenović
Beograd

Poštovani predsedniče, zgranut sam Vašim predlogom Americi da srpski vojnici (kao dobrovoljci) idu u Irak.

Dugo nisam mogao da poverujem u tu vest, a kada se ispostavilo da je ipak tačna, zabolela me je do suza. Zar da deca slobodarske Srbije pomažu okupatoru u porobljenoj državi? Ne. Tako nešto mogao je da smisli samo neko ko ne poštuje svoj narod i njegovu istoriju. Žalosno je da Vas niko nije na vreme sprečio da javno obrukate Srbe i srpstvo, a još je žalosnije to što Vas je, kako čujem, naknadno podržala i Vaša vlada. Jedini za koga sam čvrsto uveren da Vas nikada u tome neće podržati je narod. Zašto? Zato što narod ne može da izda sebe. Zato što ne može tek tako da se naruga precima.

Zato što u prirodi srpskog čoveka nije da se junači nad nejači. Poštovani predsedniče, sve ste Vi to stavili pod noge. Ne znam kojom ste se logikom rukovodili, ali znam da nema te matematike i ekonomske koristi koja bi opravdala Vaš naum. Izdaja se ne može opravdati. Za mene koji već decenijama živim u belom svetu i čiji su dedovi dali živote u Prvom svetskom ratu (jedan na Drini, dvojica na Mojkovcu, za četvrtog se ne zna gde je kosti ostavio a peti od rana umire u Sarajevu, samo se šesti vratio doma) to što ste učinili je izdaja.

Zbog toga Vas molim da odmah podnesete ostavku i izvinete se srpskom narodu. Bilo bi to, po mom mišljenju, dostojanstven način da sa sebe sperete bar deo velike sramote.

Kako ne biste i dalje svoj narod izazivali na krvoproliće, dajte mu slobodu da izabere svoje predstavnike i svoje lidere. Nemojte se brukati pred celim svetom!

Naćifor Aničić
Johanesburg

Tekst gospodina Turlakova "Istorija zločina" je primer studioznog promišljanja kosovskometohijske drame. Tu su sve stvari postavljene na pravo mesto, a data je i prava mera svemu i vima koji su imali ili imaju uticaja u tragičnim zbivanjima koja prate srpsko-albanske odnose. Problem je sagledan u istorijskoj perspektivi, čime je istaknuta njegova prava priroda. Sem analize situacije, gospodin Turlakov predlaže i rešenje koje se sastoji u podeli Kosova. Ova podela bi se ostvarila kroz pregovore sa Šiptarima.

Međutim, kroz pomenuti tekst se provlači par nelogičnih, ili, bolje rečeno, par nedorečenih detalja. Iz teksta se ne vidi ko u ovom trenutku ima mandate da pregovara u naše ime, jer ako je aktuelna vlast nekompetentna i moralno problematična (šećerna afera, pranje novca...), ona taj mandat nema. Jedna od njenih predizbornih parola bila je: "Rešićemo problem Kosova". Rezultat njihovih aktivnosti je takav da ćemo se, ako oni nastave da ga rešavaju, rešiti problema Kosova na taj način što ćemo ga, korak po korak, predati Šiptarima. Reakcija naše vlasti na hapšenje Tačija u Mađarskoj je jasan pokazatelj njenog autoriteta u odnosima sa tzv. međunarodnom zajednicom.

Ovog trenutka niko nema mandat da o problemu, a pre svega, o konačnom statusu Kosova i Metohije, pregovara sa bilo kim. Mandat za pregovore o budućem statusu Pokrajine može se dobiti samo na izborima, jer bi nas političke partije kroz predizborne aktivnosti upoznale sa svojim idejama, pa bi mi, opredelivši se za neke od njih, dali legitimitet budućim pregovaračima, a oni bi imali obavezu da se bore za, na ovaj način, odobrenu našu politiku prema Kosovu i Metohiji.

Druga nejasnoća, u, inače, veoma jasnom tekstu gospodina Turlakova, je u tome što nije navedena argumentacija kojom bi trebalo da se služe naši pregovarači, a koja bi bila podržana od tzv. međunarodne zajednice. Otežavajuća okolnost za naš pregovarački tim je u tome što će se ti budući, neminovni pregovori sa Arbanasima voditi pod senkom srpske krivice za stanje na Kosovu i Metohiji.

U takvoj atmosferi naše šanse da se izborimo za povoljno rešenje su minimalne. Zbog toga se, pre bilo kakvih pregovora sa Šiptarima, mora krenuti u razbijanje lažima (medijskim manipulacijama) nametnute slike o minulim ratovima, pa i o onom vođenom na Kosovu i Metohiji. To se može i mora uraditi dokumentovanjem prava istine o rasturanju Jugoslavije.

Ova istina se plasirati kroz svetske medije. Za taj posao moraju se angažovati vrhunski profesionalci i za to se ne smeju štedeti pare, jer je u igri ogroman ulog. Dakle, osnova naše pregovaračke pozicije mora biti istina o minulim ratovima, a ljudi koji stanu iza te istine mogu biti naši pregovarači. Najveću prepreku probijanju takve istine čini veoma jak lobi haških profitera. To su ljudi koji svoju egzistenciju zasnivaju na aktivnostima koje naš narod guraju u veliku nesreću.

Budimir Mrdović
Aranđelovac

Svako jutro pogledam pre posla "pokupim" e-mail i pogledam dnevne vesti web izdanja "Glasa javnosti". Navika koju imam nekoliko godina. Ponekad ne rade ali retko. Danas mi je krivo zbog obaveštenja koje se dobija na sajtu. Hoćemo li jednom shvatiti da smo svi uvek gubitnici i da na Balkanu ne možemo da se rodimo i umremo u istoj zemlji ako imamo normalno dug život.

U svakom slučaju Vam želim uspeha svima i poslodavcima i zaposlenima samo ga ne mogu sagledati bez Vašeg proizvoda "Glasa". I jedni i drugi ste ubeđeni da ste u pravu samo "Glasa" nema. Pozdrav svima

Prof. Goran Nikolić, direktor medicinskog imidž centra,
Klinički centar univerziteta Crne Gore
Podgorica

Na ovaj napis me je podstakao konkretan, istiniti primer. Jedan moj prijatelj, poznavalac retkih jezika, osnovao je u jednom srpskom gradu prvu i jedinu školu za učenje u nas manje pozantog stranog jezika. Držao je časove bespaltno a uz presudnu matrijalnu i drugu podršku Skupštine opštine tog grada i ambasade te zemlje, organizovao je dva puta boravak svojih učenika u toj dalekoj zemlji. Za učenike sve besplatno: i put i boravak.

Stari profesor je sanjao da iza sebe ostavi bar desetak mladih ljudi koji će naučiti taj kod nas redak težak jezik. I šta se dogodilo? Njegovi učenici su na čudno nonšalantan način ispoljili nepažnju i nezahvalnost prema starom profesoru, nipodaštavajući njegov nesebični trud.

Očigledno da u našem društvu još nisu stvoreni svi neophodni uslovi za odrastanje masovno lepo vaspitanih mladih ljudi. (Eh, ti blagosloveni divni i ne tako retki izuzeci!) Pedagozi, psiholozi i sociolozi bi odmah naveli brojne uzroke takvog stanja, pri čemu bi krivicu neravnomerno prebacivali na škole, roditelje, drutšvene uslove i slično. Ali, takve akademske rasprave, samo po sebi, ne mogu da menjaju stanje.

Mnogi roditelji su danas na vetrometini svakodnevne borbe za goli ekonomski opstanak i nemaju vremena da se posvete dovoljno, i na pravi način, vaspitanju svoje dece. Pod uslovom da su za to i sami "kvalifikovani". U školama se mnogo uči, samo ne i lepo vaspitanje. Zna se i zašto.

Napomena: ovde nije reč o bon-tonu niti o paroli "Lepo je biti fin", što jeste privlačna osobina čoveka. Ali, to je ipak samo spoljnji dekor. Vaspitanje je suštinski neodvojivo od karaktera čoveka, od njegovog odnosa prema ljudima i društvu.

Ovim napisom ne upućujem apel nikome: ni roditeljima, ni mladima, ni onima koji više nisu mladi, ni školama, ni političarima... Samo želim da javno konstatujem jedno tužno stanje, kao lament na suviše retke trenutke kada kažemo: "Kako je taj čovek lepo vaspitan".

Čedomir Cvetković
Obrenovac