Enki Bilal, poznati strip autor beogradskog porekla, koji živi i radi u Francuskoj, nedavno je objavio album "32. decembar", u retko viđenom tiražu od 400 hiljada primeraka. U maju, nekoliko dana pred izlazak albuma, francuski ministar kulture Žan-Žak Ajagon, uručio je Bilalu visoko državno odlikovanje "Oficir Umetnosti i Književnosti". Bilal, koji više ne glasa otkad je NATO bombardovao SRJ, mrzi odlikovanja i medalje, ali je ovo prihvatio smatrajući da bi bilo uvredljivo odbiti ga.

Čitajući "San čudovišta", prvu knjigu tvoje trilogije, imao sam utisak društveno-političkih predviđanja. U "32. decembru", drugom delu, ima se utisak ekstrapolacije današnjih događaja. U kojoj meri upotrebljavaš društveno-političke prilike za stvaranje stripa?
- Nemam nikakvu strategiju ili metodu. Trilogiju sam započeo pošavši od jednog motiva koji me je lično dotakao i koji sam želeo da razvijem. U "Snu čudovišta" bio sam vođen rasturanjem Jugoslavije, zemlje koja mi je draga. Stvarajući, stavio sam se na stranu žrtava, želeći da napravim univerzalnu ekstrapolaciju o gubitku sećanja i o razlozima postojanja dželata kao proizvoda našeg društva.

		"Besmrtan" Upravo završavaš film za koji se čulo da će izaći ove godine, ali i da će to biti tek naredne godine. Da li je zakazana premijera? - Da. Premijera mog filma "Besmrtan" predviđena je za 24. mart 2004. godine. Film je malo kasnio, ali sasvim opravdano. Do sada niko u Evropi nije radio film u kome se u tolikoj meri prepliću stvarni glumci i dekori sa virtuelnim glumcima i dekorima. Sve je vrlo složeno i dugo, te i sami infografisti neki put nisu mogli da procene koliko će nam trebati vremena. Ja skoro i ne izlazim iz studija, ali do kraja godine sve će sigurno biti završeno, a premijera će se održati kao što je i predviđeno.

Matrica je bila Jugoslavija i Sarajevo, u kome se nalazi bolnica gde su rođena tri siročeta rođena iz etničkih mešavina Balkana. Znao sam da ću radnju obraditi u tri knjige i onda sam postao svestan da radim nešto teško i zastrašujuće. Stvarao sam svet u kome je obskurantizam postao međunarodni, ono što komunizam nije uspeo. Zamislio sam obskurantističku internacionalu, mešajući sve monoteističke vere.

Pokušao sam da odem daleko u razmatranju nasilja i spektakularnom uništavanju velikih građevina, među kojima i Ajfelove kule. "32. decembar" nije mogao da ide u istom pravcu. Sačuvao sam dekor i predložio sam drugačije čitanje, fokusirano na likove i njihove lične motivacije.

Sasvim prirodno, ja kao sunđer upijam sva dešavanja oko sebe i čitam štampu - francusku, američku, englesku i srpsku. To sve, svesno i nesvesno, učestvuje u zamišljanju i stvaranju mojih pripovesti. Dakle, savremeni događaji za mene ostaju važan pokretač.

U novoj knjizi troje protagonista se nalaze udaljeni od rodne Bosne, a pozadina tvoje priče više nije geopolitika. Da li te svetska događanja nisu više nadahnjivala, ili si hteo da govoriš o ljudskim dramama?
- Imam utisak da sam "Snom čudovišta" prevazišao stvarnost, jer je ona tek kasnije sustigla moju fikciju. Ipak, mislim da je nepotrebno nadodavati sistematski. Smatram da je bilo neophodno načiniti pauzu posle prve knjige, koja se završava susretom Najka i Lejle, i odnosom Amira i Saše. Na tom mestu ostavljam još nestvoren trio. U drugom nastavku uzimam ih u ličnom životu i pokretačem događanja činim njihovu želju da se susretnu. Trilogija nije završena i ne znam kako ću da je nastavim.

Međutim, ako bih trebao da je sažmem u nekoliko reči, rekao bih da je to pripovest o tri siročeta rođena istovremeno u Sarajevu pod bombama. Trideset godina kasnije oni se susreću, pokušavaju da komuniciraju, da žive zajedno, da se vole. Tu su i obskurantisti, Vorhol, brutalna umetnost… Na neki način, "32. decembar" je prelazni deo od prve ka zadnjoj knjizi i zato je sve upravo okrenuto ka protagonistima.

Kažeš da je stvarnost sustigla tvoju fikciju i tu sigurno misliš na terorističke atentate Al Kaide i Bin Ladena od 11. septembra 2001. godine. U kojoj meri se ti događaji i tvoje priča preklapaju?
- "32. decembar" sam započeo 1998. godine u vreme izlaska "Sna čudovišta". Vrlo brzo sam napisao 45 strana scenarija i počeo da crtam. Već tada sam znao da će Varhol da priređuje hepeninge savremene umetnosti u domenu vrhunskog zla. Nešto kasnije, naredne godine, pojavio se Šarl Gaso, producent, i dao mi odrešene ruke za snimanje filma - budžet, stručnjake za kompjutersku animaciju, glumce…

		Bin Ladenova estetika Varhol je dvojnik Bin Ladena i obrnuto. Bin Laden je učinio ono što je Vorhol težio da uradi - hepening na planetarnoj skali u realnom vremenu. On nije pozvao kritičare umetnosti, ali direktan televizijski prenos učinio je da smo svi postali "kritičari". Da je Bin Laden bio umetnik, on bi savršeno uspeo svoj pokušaj. Strašno je reći, ali događanja od 11. septembra istovremeno bila su vrlo estetska. Zato se sada pitam kako neko može da razmišlja o priređivanju hepeninga savremene umetnosti? Šta će Hristo sada da umotava i pakuje? Kako prevazići užas, estetiku, Holivud, film, specijalne efekte…?

Takva ponuda se ne odbija, te sam prekinuo crtanje albuma na 26. tabli, gde se već nalazio "Potpuno beli" hepening. U scenariju, zaustavljenom na 45. strani, već je bila ideja o "kompresiji izdahnute smrti", drugog Vorholovog hepeninga. Znači, dve godine pre Al Kaidinog udara, sve je bilo napisano. Kada se to zaista desilo u Americi, ja sam uveliko radio film. Bio sam šokiran događajem, ali nisam primetio da sam ga skoro predvideo 1997. godine radeći "San čudovišta".

Nazvao me je jedan prijatelj i tek u razgovoru sa njim ispred očiju mi je prošao čitav album - i tek tada sam zaista bio šokiran. Istovremeno, događaji su me učvrstili u ideji da sam, nažalost, bio na dobrom putu u mojoj ideji o spirali zla.

Aleksandar Manić