Ovo je priča o bezdušnosti. O napukloj harmonici
na grudima malenog Roma i besu žene, svele u bezličju. Ovo je
slovo o preglasnom ćutanju ljudi.
Krmeljao je grad. Svijen u jutru ni malo vrednom spomena imena
il broja. Prozaično dokon. Malo ko je i primetio garavog svirca
skrivenog za harmonikom i kačketom. Sedeo je na poslednjem stepeniku,
kod pretposlednjih vrata. Rukodržač je bio preveliki izazov za
malenu šaku. Putnici su gunđali. Džaba. Autobus je zastajao gde
god bi vozač procenio da bi mogla biti stanica. Osećao se neki
nemir. Gust i lepljiv. Kao miris duvanskog dima i puding od vanile.
Činilo se, više za svoju dušu, razvlačio je mališan napred-nazad,
svoj tovar sa grudi. Nešto nalik muzici bojilo je jutro.
- Otkad sam se rodio, sreće nisam imao - pevajući svoju priču,
umarao je tamnoputi mališa sterilnu novobeogradsku svakodnevnicu.
Bat koraka, pa zatim zveket sitnine što se sjurila sa nečijeg
dlana, dobujući po kačketu bačenom na pod.
Verujući da svojom pojavom ne pripada "svetini" međ
kojom se igrom slučaja našla. Nervozno je sa svog "prestola",
pod kojim je stajao samouki bard, ustajala i sedala sredovečna
gospođa. Blokovska aristokratija. Sva uštirkana i bitna. Anarhično
mirisna.
- Zahtevam da me neko zaštiti. Izbacite napolje ovu vreću g…..-
pukla je u trenu. Tražila je princeza međ "svetinom"
zaštitnika. Princa.
Videvši da međ novobeogradskim ranoraniocima, viteza naći neće,
razuzda dama svoje noblesne manire, pa zagrabi ka preplašenom
detetu.
Korak ili dva. Koliko da plen nema kud.
Besnela je oluja po malenim obrazima. Kućili se pod očima gromovi.
Kačketić je leteo za autobusom. Sitninu iz njega valjali su i
raznosili automobili u prolazu. Harmonika je sa asfalta molećivo
dozivala malenog svirca.
Autobus, pun lutaka umrlih pogleda, otplovio je dalje.
Neprikosnovena carica vladala je njime.
Ćutanje sužnja, vrištalo je upomoć.
M. Medenica
