[an error occurred while processing this directive]  

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 4. 8. 2003.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


GUARDIAN

Novinar londonskog "Gardijana" piše o svojoj poseti Beogradu

Eho iz podzemlja

Podesio sam da se moja poseta Beogradu poklopi sa festivalom "Eho", prvim velikim međunarodnim muzičkim festivalom koji pamte njegovi stanovnici. Beograđanima ne treba izgovor za zabavu, jer su skloni da uklone sve prepreke koje bi im stajale na tom putu

BEOGRAD - Oporavak turizma koji je zahvatio delove bivše Jugoslavije - od banja i planina Slovenije do idilične obale Hrvatske - uporno zaobilazi Srbiju.
Na prvi pogled nije teško zaključiti zašto Srbija nije prvi izbor o kome razmišljaju turisti koji žele da provedu odmor na Balkanu.

Glavni grad Beograd, gde sam proveo naporan, ali izuzetno ugodan vikend, prebogat je istorijom. Ima dve reke koje prolaze kroz njega, ali mu nedostaje živopisni šarm Ljubljane ili atraktivne ulice Zagreba sa kafićima.

Sa sedmog sprata hotela "Interkontinental" na Novom Beogradu - ogromna piramida od stakla i čelika sa sobama u kojima dominiraju crna i zlatna boja i koje podsećaju na sobe za ispitivanje u policijskoj stanici - pruža se sumoran pogled.
Arhitektura koja okružuje hotel kao da je ostala ukopana u sovjetsko doba. Ona je istovremeno fascinantna, ružna i oličje kiča, a pustoš koju su ostavile NATO bombe 1999. godine još uvek je vidljiva.
Dakle, ako nemate morbidne fascinacije bombardovanim zgradama ili naklonost ka ogromnim socijalističkim stambenim blokovima, mogućnosti za razgledanje ovog dela grada su ograničene.

Međutim, istorijsko jezgro grada može da se pohvali pravim blagom; od turske tvrđave koja dominira kalemegdanskim parkom do crkvi i starih zdanja u centru grada koje su podigli srpski vladari u devetnaestom veku.
Ovde ima puno toga što će zadovoljiti turiste koji žele kulturnim događajima da obogate svoj boravak u gradu, uključujući muzeje i pozorišta, a ja se nadam da ću se vratiti u Beograd da ga detaljno istražim. Ovaj vikend, međutim, bio je ograničen na ono što Beograđani najbolje rade: piće i ples. Ovde je, kako su me upozorili po dolasku u Beograd, svaki dan petak - ljudi ne misle ni o čemu drugom, osim kako da se noću zabavljaju i da onda pravo iz klubova odu ujutru na posao.

Ovo može da zvuči neverovatno hedonistički ljudima koji dolaze iz zemlje gde se skoro sve zatvara u 11 sati, ali beogradski barovi i klubovi koji rade celu noć i jeftino piće pružaju neslućene mogućnosti.
Podesio sam da se moja poseta Beogradu poklopi sa festivalom "Eho", prvim velikim međunarodnim muzičkim festivalom koji pamte njegovi stanovnici. Beograđanima ne treba izgovor za zabavu i skloni su da uklone sve prepreke koje bi im stajale na putu.

Petodnevni događaj na otvorenom sa brojnim učesnicima - od bendova kao što su Morčiba i Sonik jut do disk-džokeja Karla Krega i Džastina Robertsona - odigravao se na Lidu, popularnoj plaži na nenaseljenom ostrvu koje se nalazi na ušću Save i Dunava. Stigao sam u Beograd u petak uveče i uskoro se našao sa svojim prijateljima iz Londona koji su, takođe, bili u gradu zbog festivala. Krenuli smo na Lido u 10 uveče.

To je bila naša prva greška, stigli smo suviše rano. Blatnjavi teren ispod četiri muzičke pozornice bio je praktično prazan i nije bilo gotovo nikog ko je slušao muziku koju su puštali disk-džokeji. Oko ponoći, međutim, stiglo je na hiljade Beograđana od kojih su se mnogi zagrejali u gradskim kafićima ili na privatnim žurkama.

Uspeo sam da ostanem na nogama do pet ujutru kada sam se iskrao iz mase koja je još uvek stajala ispred popularne pozornice London ekspres. Ostrvo je povezano sa kopnom pontonskim mostom, ali sam imao sreće da nađem mesto na poslednjem čamcu u kojem je bilo osoblje festivala.
Kada su zvuci regea, tehna i diska bledeli u daljini, Sunce je počelo da se pomalja iznad grad stvarajući neku vrstu blaženog prizora koju retko ko doživi kada se vraća kući noćnim autobusom.

Sledeće večeri smo uspeli da ubedimo Veru, disk-džokeja na jednoj beogradskoj radio stanici, koja je radila na festivalu, da pođemo sa njom na rođendansku zabavu jednog njenog prijatelja.
Ispostavio se da je njen prijatelj visoki vladin službenik i da ima divnu drvenu kuću na obali Save.

Uprkos činjenici da smo se pojavili praznih ruku, domaćin nas je ljubazno pozdravio što je uostalom tipično za Beograđane: srdačno nas je zagrlio i snabdeo nas hranom i pićem i insistirao da igramo bez pauze.
Oko tri sata ujutru nevoljno nam je dozvolio da odemo ("ali tek smo počeli", rekao je on) šaljući nas nazad u noć sa tri velika poljupca u obraz (srpski ekvivalent za rukovanje), izlivima prijateljstva i zagrljajima. Onda smo se vratili na festival po još plesa, pića i još jednu vožnju čamcem do obale.

Nedelju, našu treću i poslednju noć u gradu, proveli smo sa Goranom, mojim prijateljem iz studentskih dana, koji je insistirao na tome da nam pokaže pravi Beograd.
On je, kako ćemo kasnije otkriti, skriven u sporednim ulicama i prolazima kao da se ljudi još uvek plaše da će doći tajna policija i uništiti zabavu. Štagod da je pravi razlog, on svakako doprinosi uzbuđenju.

Posle popodnevnog pića na terasi restorana ispod bombardovanog Generalštaba, Goran nas je odveo u jedan od svojih omiljenih restorana, skriven u mirnoj stambenoj četvrti starog grada.
Posle kraće vožnje, zaustavili smo se ispred nečega što je ličilo na zadnji ulaz nečijeg vrta - velika drvena kapija u visokom zidu koji je povezivao dve kuće.

Kapija se otvorila ka popločanom dvorištu i lepoj kuću u seoskom stilu koja je pretvorena u jedan od najboljih i najpopularnijih restorana u Beogradu, "Kod Dače", u kojem se služe srpska nacionalna jela Beograđanima i stranim diplomatama i biznismenima koji imaju sreću da ih upute na ovo mesto. Za deset funti po osobi dobili smo savršen obrok.
Počeli smo sa ukusnom jakom kajsijevačom koja se služi uz hleb, sir sa ukusom paprike i suvim šljivama, nastavili smo s mesom sa roštilja i sve to zalili vinom iz Slovenije. Sada sam bio sit i spreman za krevet, ali Goran je imao druge planove.

Pola sata kasnije, vratili smo se u centar grada gde nas je Goran vodio kroz usku ulicu neprijatnog mirisa ka ulazu u oronulu stambenu zgradu.
Popeli smo se stepeništem išvrljanim grafitima i zaustavili ispred vrata jednog stana. Kada su se vrata otvorila, nekoliko lepo obučenih mladih Beograđana je izašlo, mahnulo u znak pozdrava dvojici krupnih izbacivača koji su nas potom pustili unutra.

Goran je uživao u našem zapanjenom pogledu kada smo iz mračnog hodnika ušli u plišani salon "Ben Akibe" malog, ali otmenog lokala u kojem se služe kokteli mladim, atraktivnim Beograđanima.
"Ben Akiba", kao i restoran koji smo upravo napustili, nekada je bio nečiji dom. Uz pomoć izolacionog materijala da bi se susedi zaštitili od prilične buke, stan je transformisan u kosmopolitski bar.

Radovi lokalnih umetnika vise na zidovima i svuda su police pune knjiga, očigledno deo genijalne šeme za izbegavanje poreza jer je vlasnik prijavio ovo mesto kao književni klub. Kada nas je upoznao sa nekoliko stalnih gostiju Goran nas je častio koktelom "božja munja", zastrašujućom mešavinom apsinta i šampanjca.

Potom smo otišli na obližnju Akademiju, nekada poznato stecište pankera gde su mnogi disk-džokeji sa festivala "Eho" bili primorani da se presele zbog kiše koja je padala.
Svaka od brojnih prostorija je bila ispunjena znojavim telima i bar jedan od igrača (Englez) se srušio zbog vrućine. Morao sam da se vratim u hotel da bih odspavao par sati, ostavljajući Beograđane da se zabavljaju.

Džordž Rajt


vesti po rubrikama

^globus

17:10h

Novinar londonskog "Gardijana" piše o svojoj poseti Beogradu

 



     


FastCounter by LinkExchange