Moj četvorogodišnji unuk Aleksa kad je u gostima spava sa dedom. Svako jutro pretrči kod bake u krevet da se mazi. Jednog jutra reče dedi:"Idi deda i legni baki na stomak da rodi bebu da nas ima više". Deda ga je upitao otkud zna da se tako prave bebe , rekao je da je video na televiziji. Prvo smo se slatko nasmejali a onda konstatovali da Aleksa više vodi računa o natalitetu nego država i premijer Živković.

Kao dete i izbeglica iz Makedonije gladovala sam. U osnovnoj školi u koju se išlo od 8 do 16 časova za ručak smo ja i moja sestra nosile komad žute proje. Za vreme ručka zbog stida od ostalih đaka sakrile bi se u poljski WC da "ručamo" čak i zimi dok naš dobri učitelj Damljan Jocić jednog dana raspitujući se za nas dve nije ušao u WC. Sakrile smo komad proje iza leđa, a on nas je pomilovao po glavi i otvorio đačku kuhinju u kojoj su kuvale majke siromašnih đaka. Bilo je to za nas slavlje ali smo se nekako osećali izopšteni i manje vredni od druge gorobiljske dece, jer je Gorobilje i za vreme rata važilo za imućno selo.

Posle šest razreda gimnazije krenula sam u Srednju medicinsku školu u Kragujevac a knjige i odelo ponela u džaku vešto ga krijući ispod klupe u ćiri. Moja dobra direktorka Marinka Raslapčević (kakvih više ni jedna škola nije imala) uplašila se da ne napustim školu pošto sam bila odličan učenik pa je poslala dve starije učenice da me dočekaju, ponesu stvari i da izaberem sobu. Učenice su odmah uzele moj džak, nasmejale se i prišle kod direktorke da joj odagnaju strah a ja sam taj džak nosila na leđima sve tri godine kao golootočani kamen. Mislim da ga i sada nosim.

Čitavog života nešto sam vanredno studirala (prvo na Višoj školi za socijalne radnike a zatim na Pravnom fakultetu u Beogradu) i sve to o svom trošku.

Moj muž i ja uplaćivali smo za stambenu izgradnju sedamdeset godina radnog staža a napravili smo sebi skroman stan. Mi ostarili a kuća ista kao mi, u kupatilu pločice otpadaju, crepovi su na kući popucali, daske na terasi satrule i kako amortizacija kuće raste, tako raste porez, pa moja prijateljica koja je dobila stan od preduzeća plaća porez 280,00 dinara a ja prošle godine 360 a ove 580 iako sam za svaku ciglu platila porez kad sam kuću gradila.

Normalno je da sam uz stambeno plaćala i socijalno osiguranje. Pošto sam težak srčani bolesnik lekove uglavnom kupujem bez obzira da li ih ima na recept a to rade svi penzioneri, jer nemaju snage da čekaju u redovima a nekako nas popreko gledaju i zdravstveni radnici kao da kažu šta hoće ovi egeduri kad nam umiru deca kao da su penzioneri krvi za masovno nestajanje dece bilo od bolesti, saobraćajnih nesreća ili sekti. Pošto povremeno uzimam i drogu (bensedin), koliko da ne poludim od brige za svojim unucima, Vlada je naredila da se i nama penzionerima taj lek strogo izdaje na recept i vrši tajnu i nevidljivu eutanaziju na nama penzionerima.

Druže Živkoviću, znate li da samo mi penzioneri plaćamo redovno svoje građanske obaveze i da izdržavamo državu. Kad nam dojadi ovakav ponižavajući život mi nikoga ne ubijamo nego se ubijamo iako bi trebalo jer se jasno vide i dželati i žrtve.

Sve što smo stekli za pedeset godina vi ste upropastili i rasprodali. Državu ste ponizili i uništili da ni deca u osnovnoj školi ne uče njene granice. Privredu ste preneli u inostranstvo a radnike odnosno našu decu i unuke lišili hleba pa i nad njima vršite tajnu eutaniziju terajući bake i deke da se odreknu polovine penzije kao da oni celu penziju ne troše na unuke i decu (bar ovi koji nemaju imovinu na selu). Zar vi više volite moje unuke kojih ima pet nego ja. Da su me deca poslušala ne bi ih ni toliko bilo jer njihova budućnost zavisi isključivo od Boga, jer nas je Evropa izdala.

I dok vi mirno gledate kako nečiji unuci ubijaju nečije bake i deke zbog penzija i zbog toga vas nije stid, a vaš sabrat Mihailović najavljuje nove atentate umesto da ćuti i da ih sprečava, nas penzionera je svakim danom sve manje. Mi ne zastajemo kraj umrlica svojih ispisnika nego kraj umrlica mladih i nasmejanih momaka i devojaka umrlih, izginulih u saobraćajnim nesrećama i gledamo kako se jedna po jedna (skoro svakodnevno) kuća u Srbiji zatvara.

Pomišljala sam i ja na samoubistvo. Crkva kaže da je to greh, jer Bog je dao život čoveku da živi ali posle vaše izjave sigurna sam da će smrt penzionera otići na vašu dušu. Vi sigurno ne razmišljate o svojoj penziji jer ćete dok ste na vlasti obezbediti i svoje praunuke. Neka vam je sa srećom oteto mada kažu oteto - prokleto.

VOJKA MILUTINOVIĆ,
UŽICE

Verujem da će biti zanimljivo mnogim ljudima da se podsete, odnosno obaveste kako izgleda famozni ukaz predsednika Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, U. broj 392. od 8. marta 1947. godine kojim je odlučeno da se oduzme državljanstvo FNRJ i konfiskuje "celokupna imovina" desetorma članova kraljevske porodice Karađorđević, a koji su "sada svi u inostranstvu", čija je fotokopija u prilogu.

Ukaz je tipičan komunistički izraz nemorala, mržnje i siledžijstva, vlasti, a u čemu se to sastoji, mogao bih obrazložiti. No, to ostavljam donosiocima Ukaza i njihovim sledbenicima.

Dakle, jednim metkom - ubijena su dva zeca. Oduzeto državljanstvo i oduzeta "celokupna imovina" i to onima koji su "sada svi u inostranstvu". Oduzeta imovina jeste "kraljevska", ali je ona kao kap vode u moru u odnosu na onu imovinu koju su srpski "oslobodioci", kad su sa puškom u ruci stupili na životnu i političku scenu Srbije krajem završetka Drugog svetskog rata - oteli i opljačkali od građana Srbije, a i po propisima "reko komesar".

Ono što je odlučeno Ukazom i to najvišeg zakonodavnog organa, ne može se menjati ničijom niti ikakvom uredbom, jer uredba je mnogo nižeg ranga u pravu u propisima.

Znači, treba doneti zakon o vraćanju i državljanstva, i imovine, i svih materijalnih i političkih prava oduzetih iz političkih i ideoloških povoda i razloga. Jedan zakon bi bio dovoljan i za kraljevsku imovinu i za imovinu "sirotinje raje po Srbiji". Tim činom i zakonom mi bismo pokušali da ispravimo i ublažimo nepravde koje su učinjene u ime komunističke ideologije, od koje nije ostao ni kamen na kamenu.

Znači, ja sam za to: Bogu božije, Caru carevo, a meni što ostane. (Ovo nije crnjak. Ovako mi je bilo za vreme Tita Broza, ovako mi je bilo za vreme crveno-crne koalicije (Slobo-Šešo-Mira), a ovako mi je i sada pod DOS-om.).
S poštovanjem i zahvalnošću,

MILOVAN RADISAVLJEVIĆ-GARAŠANIN,
ŽARKOVO

Čitajući moj list "Glas javnosti" od 26. jula 2003. godine ostala sam bez teksta. Čestitam. Čestitam, stručnjaku g. Dinkiću na hrabrosti da nama sitnim dušama doslovce iznese prljavštine koje se dešavaju u Vladi.

Sada se na primeru privatizacije Cementare "Novi Popovac" vidi kako to naša Vlada pošteno radi. Neka sada gromoglasni ministar Batić pokrene točak pravde. Nemojmo se samo busati. Mislim da će časni ministri polako napuštati brod (koji uveliko tone). Ostavka g. Tomice Milosavljevića je častan čin. Odgovor je iz DS odmah iznet nespremnošću ministra da se suoči sa reformama zdravstva. Pa zdravstvo nam je užas. Kod mene u Pančevu, sem sanitetskog materijala i hrane, pacijent mora da donese jastuk, ćebe i čaršaf. Ja verujem da g. Milosavljević sigurno ne želi da takvu politiku sprovodi, čestitam mu na časnom postupku.

Takođe, oduševila me ostavka časnog akademika Nikole Miloševića i mislim da će svi časni ljudi, koji su demokratski orijentisani, krenuti njihovim putem. Ovo što se desilo sa Cementarom i Vladinim ljudima u vezi toga još više je potkrepilo težnju da ovo ne bi smeli da dozvolimo da radite.

Postavljate samo svoje ljude iz DS na ključna mesta. Moj grad je crna eko-tačka na planeti, to gospođu Mihajlov ne interesuje. Pančevo joj služi samo za promociju. Za naš grad prstom nije mrdnula. Naša gradonačelnica Borislava Kruška trebala bi da bude na mestu Mihajlove, jer je više uradila za naš grad nego ona. Ali gđa Kruška je član DSS. To je golemi problem. A što se tiče gđe Udovički, spektakularno je dala izjavu da je zadovoljna svojim radom kao ministar energetike, jer je uspela da cenu električne energije svede na evropski nivo.

Pa čestitam joj. Ako kao guverner bude požurila da se pokaže, nule nam pridoda, ugasili smo ga. Ali to nećemo čekati. Pridružićemo se sindikatima na proteste. Pokazali ste se. Amateri za one prethodne.

Predlažem gospodi ministrima, ama baš svima, a i poslanicima, obiđite, bar jednu narodnu kuhinju. Ja mislim da bi vas i to ostavilo ravnodušnim.

Još jednom pozdrav časnim ljudima, gospodi Dinkiću, Labusu, Tomiću, Milosavljeviću i cenjenom akademiku Nikoli Miloševiću.
To je demokratija i demokratski postupak.
Hvala im.

JELENA SAVIĆEVIĆ,
PANČEVO

Po treći put se ispunjava Proročanstvo (molim, ne stavljajte navodnike i ostavite veliko slovo) JUMP-a (Jugoslovenskog udruženja za medicinsko pravo) izrečeno na dosadašanjim tribinama: da će svaki onaj ministar zdravlja - bez obzira na veru, nacionalnost, pol, rasu, ili stranačku pripadnost - koji, barem, ne pokuša da u Srbiji uvede medicinsko pravo i približi je civilizovanom svetu, biti smenjen ili prinuđen da podnese ostavku, ali da će razlozi, za smenu ili ostavku, uvek biti prividno neki drugi.
Ko je sledeći?

PROF. DR BRANA DIMITRIJEVIĆ,
ČLAN PREDSEDNIŠTVA JUMP-A,
BEOGRAD

Mora se priznati da je g. Turlakov pun originalnih ideja. Šteta, što ti njegovi napisi kipte od mržnje i netolerancije. Ovoga puta prema "Arbanasima" i prema onima koji su, tokom minulog vremena, pokušavali da reše pitanje suživota sa njima. A taj je problem, zaista, teško rešiv - iz mnoštva razloga. Navešću, nasumice, samo nekoliko:

- Vekovna težnja nekih centara moći da se skoro dvomilionskoj šiptarskoj populaciji ne prizna etnička samobitnost, što je dovelo do (utopističke) težnje za stvaranjem Velike Albanije;
- Nepostojanje promena u anahronom rodovsko-plemenskom ustrojstvu te populacije, zbog čega nije mogao korpus kosmetskih Albanaca da bude uklopljen u bilo koji režim Jugoslavije;
- Nepismenost i neprosvećenost masa;
- Sklonost ka kontrabandi i mafijaškom delovanju, umesto savremenom privređivanju;
- Nepostojanje samoniklih (nego nametnutih) državotvornih institucija; i, konačno,
- verski razlozi (u koje se upliću i sasvim nereligijski motivi).

Već je i ovo nabrajanje dovoljan dokaz o složenosti kosovskog problema, - kako za Srbiju, tako i za tzv. međunarodnu zajednicu, ali i same kosmetske Albance. Podelom - koju predlaže g. Turlakov - ne bi se rešili osnovni problemi, već bi se još više usložnjavali. Kosmet nije ostrvo kao Kipar; međuzavisnost njegove teritorije s ostatkom Balkana veoma je osetljiva.

Kosmetu treba dati status republike - ali, na američki način, i uz međunarodnu garanciju da se, najmanje tri godine, neće pokretati pitanje izdvajanja. Time bi se smirilo ovo žarište balkanske nestabilnosti.

Zašto to predlažem?
Pokazalo se da zajednica dveju republika - jedne velike i jedne male - nema realne budućnosti, kao što nije funkcionisala ni u prošlosti. Tako bi trebalo i Vojvodini dati status republike, a Sandžaku autonomne pokrajine. I, kao što rekoh; po uzoru na SAD, u kojoj svaka republika ima izvesne atribute državnosti, ali u međunarodnim relacijama tu zajednicu predstavlja savezna administracija. (Sličan je primer i u Nemačkoj). Duboko sam uveren da bi međunarodni faktori sa zadovoljstvom prihvatili takvu državu, kao stožer balkanske integracije.

Naravno, ta i takva demokratska zajednica republika, morala bi svoj Ustav prilagoditi postojećoj realnosti - unutrašnjoj i međunarodnoj. Kao siromašna zemlja, ne bismo mogli izdržavati šest skupština: četiri republičke, jednu pokrajinsku i saveznu. Ova potonja bila bi dvodomna: Senat (dom republika) i Veće naroda. Svi funkcioneri birali bi se na neposrednim izborima. U Senat bi ušli predsednici republika i senatori (27 lica): po šestoro iz svake republike i troje iz pokrajine, dok bi "kongres" imao 187 članova: po 40 iz svake republike (bez obzira na veličinu) i 27 iz Sandžaka.

Na saveznu administraciju bi se prenele nadležnosti iz odbrane, spoljnih poslova, finansija (računajući tu i Centralnu banku) i privrede. Šef administracije bio bi predsednik države, dok bi republičke "vlade" sačinjavali: predsednik i senatori, zaduženi za one resore koji ostaju kao ingerencija republika (pravda, prosveta, kultura, lokalne snage javne bezbednosti, itd). Agencije državne bezbednosti, kao i federalne snage javne bezbednosti predstavljale bi savezne institucije.

Takvo ustrojstvo omogućilo bi relativno široka prava republika, koje bi mogle da imaju i sopstvene zastave, ali bi država imala jedinstvenu zastavu i himnu, i grb, naravno. Sudstvo bi moralo da bude apsolutno nezavisno, zbog čega bi bilo neophodno formiranje saveznog Vrhovnog suda, kao i Ustavnog, s pravom da budu poslednja instanca pravnog sistema. Službeni jezik (i vojnog komandovanja) bio bi srpski, s tim da u državi može postojati višejezičnost u lokalnoj praksi.

Predsednik države imao bi pravo da proglasi ratno stanje, ali bi pravo komandovanja pripadalo Vrhovnom štabu raznih rodova vojske. Redovni izbori za sve organe vlasti održavali bi se svake četvrte godine. Pojam "doživotne funkcije" u demokratskom društvu ne može postojati; svako ima pravo samo na dva mandata. Takođe, treba uvesti kao sasvim normalan i institut ostavke na funkcije.

Ponavljam, uveren sam da bi ovakvo ustrojstvo naše države ukinulo, ili barem znatno umanjilo, postojeće tenzije i omogućilo da zemlja krene u prosperitet.

STEVAN BABIĆ,
NOVI SAD

Prošle su tri godine od vladavine najgore i najnesposobnije vlasti u Srbiji. Petog oktobra narod se digao da kaže "stop" tiraniji Slobodana Miloševića, ne sanjajući da će dobiti još goreg i većeg apsolutistu na vlasti u vidu VLADE SRBIJE jer poslanici u parlamentu sa svim svojim prepucavanjima, svađanjama, izmišljanjem i premišljanjem ne rade ništa drugo nego kao dekor služe Vladi.

Nema razlike između onih prethodnih i ovih sada. Samo što su se oni prethodni držali izmišljanjem ratova a ovi sada novcem i donacijama agresorskih sila koji im čak i uslovljavaju kako će i gde trošiti, što za donacije nije strašno ali za kredite i te kako. Sadašnja vlast, ako nije prodala, prodaće sve živo da bi što duže opstala. Pa i vrapci znaju da je za pravu državu, jedino važan dobar Ustav i dobri Zakoni a mi nemamo ni jedno.

Porez i Hag

Vlada Srbije je milion puta ponovila reč "Reforme" kao da samu sebe hoće da ubedi a zatim i narod da se neke reforme sprovode u zemlji. Poznato je da jedine reforme koje su sprovedene to je "Danak u krvi" tj. poreski sistem i prodaja Hagu ovo malo preostalih Srba za jeftine pare. Bilo bi mnogo bolje, ako ih već prodaju, da ih prodaju pa da Srbija ima od toga koristi a ne pojedinci. Tako se izručuju, kao da nikad nije bilo NATO bombardovanja i kao da nisu, u tom bombardovanju, jedino Srbi ginuli.

Poslednji cinizam koji ova Vlada treba da uradi je da se izvini Šiptarima za sve ono što su uradili i pre i posle bombardovanja.

Gospodo ministri!

Zna ceo srpski narod, (pogotovo seljak) da nema oživljavanja i reformi bez ulaganja u dve najveće i najvažnije grane privrede a to su: poljoprivreda i turizam. Ne može se bolesniku na samrti (privredi) uzimati krv.

Proći će i ovo

Ceo DOS (DS, DSS i G 17Plus) pokazale su svoje (ne) znanje i (ne) umeće u milionima evra za ove tri godine, pa je najbolje da što hitnije raspišete izbore, uzmete svoje pare koje ste zaradili i odete što pre odakle ste i većina došli.

Podnela je Srbija mnogo zuluma pa će podneti i ovaj koji se zove DOS. Kad tad doćiće u Srbiju prava vlast, ona koja je pre svega uvek gledala srpski nacionalni interes i pomagala narod (materijalno) u najtežim trenucima po Srbiju. Ona koja je i 90-te godine stala na čelo Srbije i krenula u borbu za demokratiju, protiv tiranije i u zaštitu srpskog življa, ma gde on bio.

Odavno je srpski narod shvatio da DS i G 17 plus nisu stranke koje gledaju interese srpskog naroda, to su jedine stranke koje idu po svoje mišljenje što u Vašington, što u Nemačku.
Sve što sam napisala je mišljenje većine ljudi iz naroda a ne plaćenih marketingških studija.
S poštovanjem.

DANICA MITKOVIĆ,
BEOGRAD

Gospodine Živkoviću, prilikom preuzimanja neke novčane doznake u zemunskoj filijali Sosiete Ženeral, u Glavnoj ulici broj 44, 29. jula ove godine, naoružano lice iz te banke, sa ogromnim pištoljem zadenutim za pojas, dajući mi formular da ga ispunim, zahtevalo je od mene da to učinim latinicom.

Da od Zorana Krstanovića, nekadanjeg suosnivača DS i nekada člana GO stranke kojoj ste sada Vi faktički na čelu, usred Beograda, naoružano lice traži (naredi) da mora da piše latinicom, pitanje je kojim se mora pozabaviti vaša vlada, da zaustavi moje suze nad onim što nam se događa.

Među plačem, gledanim po njegovoj dubini, kažu da je najjači onaj nad samim sobom; pa plač za izgubljenim detetom; pa plač za roditeljima; ali i plač nad zlom sudbinom otadžbine spada u red gorkih tužbalica kao izraz duševne i moralne patnje čoveka.

Pametne službenice Sosiete Ženeral su primile moj formular napisan našim narodnim i državnim pismom, pa ga prepisale. Ali, pošto mi je naoružani čovek tražio da ga ispunim latinicom, postavlja se jedno pitanje koje bi moralo da zanima našu državu, isto kao što bi trebalo smesta da je zainteresuje i to što mi se tamo dogodilo, jer se zbog pisanja ćirilicom pre svega nekih 60 godina na tom istom mestu u Zemunu gubila glava, bez posledica po ubicu.

Zvao sam policiju i tražio da dođe patrola jer je naoružano lice od mene tražilo da ispunim formular latinicom. Kao da u Zemunu, u ulici Glavnoj broj 44, teče 1943, a ne 2003. godina. I onda sam čuo sa broja 92, ono u šta ni sada ne verujem, da je vaša policija tačno onakva kako o njoj novine pišu, stranci misle, svet šapuće, a dušmani Srbije viču na sav glas.

Tako sam dotakao pitanje koje se odnosi na vašu ličnu odgovornost za ono što mi se desilo, a posebno, na odgovornost vašeg ministra policije za koga ne verujem da može da me zaštiti ako čovek ima u vidu koliko je latiničnih režima služio.

Ženska osoba sa policijskog telefona 92 je na pristojan način pokušala u razgovoru sa mnom da nađe motiv za slanje patrole u tu stranu banku u kojoj naoružan čovek deli formulare i zahteva da se piše latinicom.

A onda je, na sramotu mene, vas, ministra policije i ni sam ne znam koliko Srba i ostalih, uzeo telefon neki muški glas i počeo sa mnom da polemiše o tome zbog čega je značajno to što su zahtevali od mene da ispunim formular u Sosiete Ženeral latinicom.

Molim vas da svojim policajcima zabranite da pokušavaju da budu pametniji od građana, i da ubeđuju građane da više znaju od njih. Jer, između policijskog sveznanja i sveopšteg policijskog batinanja, razdaljina je mala.

Pa sam shvatio da vaš policajac sa telefona 92, koji mora da bude obrazovan policajac, iako ne mora da bude obrazovan čovek, nije dobio nikakvo uputstvo o tome da latinica ne postoji. Još manje je, po mom iskustvu, dobio uputstva iz predmeta "vaspitanje policajca kao državnog službenika" pri opštenju sa građanima, jer mi je, u svojoj ljubavi prema stranom državnom pismu, tresnuo slušalicu. Verujem da je pobesneo kad je došao do zaključka da ga se ne bojim što je pretpostavljam nešto najgore što može da snađe jednog balkanskog policajca.

On to ne mora da zna, ali to mora da zna i ministarstvo i da svojim službenicima dostavi informaciju i o takvim stvarima.
Ono što se ovde zove latinicom to je hrvatsko državno pismo zaštićeno ustavom, zakonima i drugim propisima te nezavisne države. Toliko zaštićeno da je tamo ćirilica zabranjena i da se sa nje prevodi na ono što u Srbiji vladajući krugovi nazivaju latinicom, a što je u toj zemlji njeno zakonom zaštićeno pismo protiv čega niko pametan nema ništa protiv.

To hrvatsko državno pismo nije zakonsko sredstvo opštenja u Srbiji, ali teror nad ćirilicom ga diže na to prestolje. Ja sam se u to uverio u Sosiete Ženeral u Zemunu.

Pomislio sam na sve moje sunarodnike istrebljene u Zemunu čija imena nigde nisu zapisana, niti ih je do sada iko prebrojao, a neki od njih su ubijeni i zbog ćirilice. I prođe mi ispred očiju avet istrebljenja našeg pisma kog su uvek tamanili pre nego što su se okomili na Srbe.

Nije sa završilo na tome. Pokušao sam telefonom da zovem tužioca Četvrtog opštinskog suda nadležnog za Zemun i Novi Beograd, s molbom da me primi, čuje i da podnesem prijavu. Nije bilo moguće.
Telefon 988 se ne javlja, elektronski ženski glas kaže da su "svi operateri zauzeti".

To je jedini način da dođete do nekog telefonskog broja. U Beogradu, pokraj Evrope, kao do pre petnaestak godina u Istočnoj Evropi, nema telefonskog imenika.

Gospodine Živkoviću, vi govorite o Evropi i o ulasku u Evropsku Uniju za koji, koliko vidim iz novina, vaši najavljuju da će se dogoditi za jedno 6 godina, a neki za još manje vremena. Iako duboko sumnjam u to i znam da ne može biti, jer pre toga treba da uđu sve katoličke zemlje, a potom i one pravoslavne koje su na putu unijaćenja, u koje Srbija ne spada, poslušajte savet pa naterajte vaše da objave telefonski imenik. Bez njega niko vas tamo ne prima, a s njim, i još na "latinici", možda.

ZORAN KRSTANOVIĆ,
NOVI BEOGRAD