U Vašem cenjenom listu broju 30. jula u rubrici " Glas čitalaca" objavljen je tekst "Osuda bez suda" sa potpisom Moma Dimić, pisac, Beograd. Budući da ne poznajem lično ni jednog drugog beogradskog književnika sa istim imenom i prezimenom, a kako bi se pomenuti tekst mogao pripisati i meni, osećam dužnost da Vas blagovremeno obavestim da:

- nisam čitalac Vašeg cenjenog lista
- da nikada ne pišem pisma redakcijama listova ili drugih medija
- da se nikada nisam bavio političkim izjavama "poznatog" pisca Mirka Kovača, ponajmanje njegovim navodnim osudama savremenih srpskih boraca za slobodu srpskog naroda Radovana Karadžića i Ratka Mladića
- da nikada ne poučavam svoje kolege pisce, čak i kad se ne slažem s njihovim stavovima o kredibilitetu antisrpskog Haškog suda
- da svoje stavove izražavam u svojim knjigama, javnim istupima i intervjuima koje ne naplaćujem,
- da ovo pismo pišem isključivo iz osećanja poštovanja prema Vašim čitaocima i njihovom osećanju za istinu
- da bih sprečio zloupotrebu svih onih koji žele da posvađaju srpske pisce i njihove čitaoce.

Moma Dimić, književnik
Beograd

Ako "prošetamo" po radio stanicama koje hvatamo na svojim radio aparatima naićićemo na - veselu tugu. U devedeset odsto slučajeva slušamo ili lošu zabavnu muziku ili muziku "tankog" kvaliteta, u kojoj je doboš dominantni instrument, narodnu muziku i novokomponovane pesme a tek nešto malo ponegde, uglavnom na RTS, i klasičnu muziku.

Naravno, u pitanju je uslovljenost muzike i reklama. Što je veća slušanost radio stanice, utoliko je i više reklama. A veća slušanost podrazumeva, pretežno, narodnjake za starije generacije i zabavnu muziku za mlade. Stanica koja bi emitovala više klasične muzike ne bi mogla da računa na reklame.

Kako slušalac koji voli određeni žanr muzike - a da to nije novokomponovana narodna muzika, ili loša zabavna muzika - da se snađe u tom haosu jednolične muzike? Nerešiv problem?

Radio stanice, kako privatne tako i "državne", naravno, imaju punu slobodu uređivanja svojih programa prema komercijalnim kriterijumima i interesu. Ali, za razliku od privatnih radio stanica "državne" radio stanice (RTS), koje dobijaju dotacije iz državnog budžeta, mogu da poboljšaju mogućnost nalaženja željene muzike. Na primer, da se "specijalizuju" za određenu muziku u određeno vreme dana. Za narodnjake i "tanku" zabavnu muziku, "državne" stanice ne moraju da se "specijalizuju" jer takve muzike ima na pretek na privatnim radio stanicama.

TV gledaoci su navikli i znaju u koje vreme i na kojoj TV stanici mogu da gledaju: vesti, serije, film, sportske događaje, programe iz kulture, suđenje u Hagu, putopise, verski program, itd. Ali, u muzici takvog jasnog programa uglavnom nema.

Zamislimo da slušalac u određeno vreme dana kaže sebi: "E, sad bih hteo da slušam operu ili klasičnu muziku. To ću naći na toj i toj radio stanici." Kakva bi radost bila za tog slušaoca ako bi pritiskom na dugme našao željeni program!

Apsolutna sloboda u sastavljanju muzičkih programa na našim radio stanicama zasnovana na principima tržišta je ipak neka vrsta "slušnog terora", bar za jedan deo populacije koja sluša muziku na radiju. Savet u stilu: "Pa, ako vam se se neka muzika ne sviđa ne morate da je slušate, promenite stanicu", nije naročito inteligentan svet. Kao i apsolutna tržišna sloboda u privredi, i muzici takva sloboda izaziva haos umesto uživanje.

Da li se odgovorni za ovu problematiku dovoljno bave ovim problemom? Možda bi stručnjaci za muzičke programe na radio stanicama ipak mogli da nešto učine kako bi se slušaocima pomoglo.
Vredelo bi pokušati iako je problem izuzetno komplikovan.

Čedomir Cvetković
Beograd

U broju 1781. lista "Glas javnosti", objavljenog u ponedeljak 28. jula, na osmoj strani je objavljen tekst pod naslovom "Od Sejšela do Jevrejske". U tekstu su objavljeni neistiniti podaci o kupoprodaji kuće koja se nalazi u Ul. Tolstojevoj br. 7. Na osnovu odredbi čl. 47 Zakona o javnom informisanju ("Sl. glasnik RS" br. 43), molimo Vas da, odmah bez odlaganja i naknade, a u skladu sa odredbama čl. 56 i 57 istog zakona, koje Vam nalažu da u istom delu glasila, u istom izdanju, na istoj stranici, sa istom opremom, pod istim naslovom a uz oznaku "ispravka", objavite ovaj tekst koji tvrdi da je deo informacija koji je u citiranom tekstu objavljen, neistinit.

1. Netačno je da je vlasnik kuće u Ul. Tolstojeva br. 70 u Beogradu ikada bio pok. general Jovo Popović.
2. Netačno je da je kuća dobijena posle Drugog svetskog rata od OZNE i da je ikada bila nacionalizovana i oduzeta bivšim vlasnicima.
3. Netačno je da je kupac kuće Zoran Janjušević pa da mu je kuću prodao, u ime naslednika Popovićeve žene, njihov sin Miško Popović.
4. Posebno je netačno da žena pok. Jove Popovića nije živa.
5. Netačno je da je kuća prodata za iznos od 1,2 miliona evra.

Imajući u vidu da navedene činjenice u potpunosti, dakle značajno, govore o neistinitosti dela teksta na koji se ispravka odnosi, molimo Vas da postupite u skladu sa citiranim odredbama zakona. Sa pozdravom,

Miroslav Popović i Leposava Popović
Beograd

Već nekoliko meseci na Konjarniku je neko vanredno stanje. Protesti, svađe, pa i sukobi između (do sada) mirnih građana i neke stambene mafije.

Naime, u julu 1994. godine (znači pre devet godina), donet je Zakon o prestanku važenja Zakona o nadziđivanju zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove. Istim Zakonom je propisano da se u slučajevima gde je doneto prvostepeno rešenje o pravu na nadziđivanje, postupak okonča po dotadašnjim propisima.

Potencijalni investitori imali su pravo da u roku od šest meseci podnesu zahtev za odobrenje izvođenja radova. Taj rok je prokluzivan i njegovim propustom investitor gubi pravo na dobijanje odobrenja za izvođenje radova. Čak, ako je investitoru izdato odobrenje za gradnju u zakonskom roku, a on nije započeo radove ili nije završio u roku od šest meseci, gubi pravo na nadziđivanje ili pretvaranje zajedničkih prostorija u stanove.

Očigledno je (i za laika) da su ovi rokovi prošli pre devet godina (pre više od sto meseci), jer je Zakon o prestanku važenja Zakona o nadziđivanju zgrada stupio na snagu 12. jula 1994. godine.

Prosto je neverovatno da jedna beogradska opština danas određuje investitora i daje odobrenje za gradnju. Postavlja se pitanje da li u opštini Zvezdara, u nadležnoj službi, postoji neki pravnik ili su u pitanju nečiji lični interesi, kada i nakon toliko vremena daju nezakonita odobrenja. Prema nekim informacijama, čak više pravno i nepostoje neke stambene zadruge koje dobijaju odobrenje, pa se sumnja da je u igri neka građevinska mafija.

Ne ulazeći u opravdanost nekih regulacionih planova, o nadgradnji i izboru investitora isključivo mogu odlučivati vlasnici stanova, odnosno zgrada. Ako se i vrši nadogradnja, vlasnici na osnovu prikupljenih ponuda biraju investitora i određuju uslove za odobrenje nagogradnje i rokove za završetak radova. I po ustavu, stan je nepovrediv i niko nema pravo da bez dozvole vlasnika upada u stanove i privatne zgrade.

Čudno je da ovih dana dolaze veće grupe policajaca i pokušavaju da uvedu mafiju u zgrade, umesto da brane pravo vlasnika. Istina, ovi mladi policajci koji izađu na teren, nisu krivi i dosta su korektni prema protestima vlasnika. Greše njihovi naredbodavci.

Mr Nikola Radulović
Beograd