GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


PROTEST

Ustavni arheolozi

Šta se događa sa arheološkim nalazištima na Svetosavskom platou?

Između hramova Svetog Save, Narodne biblioteke i spomenika Karađorđu izvode se već mesec dana radovi na preoblikovanju tla. To je onaj deo Vračara na kome je spaljen Sveti Sava. Očekivano, ispod spomenika Karađorđu vide se ostaci uništenog arheološkog nalazišta - tu ima ulomaka praistorijske grnčarije, delova nekih peći, a vidi se i deo kostura.

Opet se uništava arheološko nalazište, ono koje uživa takozvanu "prethodnu zaštitu"; to je već uobičajeno, iako je protivzakonito. Radnici vredno rade na moćnim mašinama, pod nadzorom svojih inženjera, da ostvare zamisli arhitekata. Izgled brega na kome je spaljen Sveti Sava, nije prigodan savremenom dobu ni novom hramu po nečijoj zamisli, i zato ga treba preoblikovati. Mašine su uklonile vrh brega; zemlja je verovatno izbačena na neku deponiju.

Da li su investitori dobili saglasnost za svoje radove od Zavoda da zaštitu spomenika kulture grada Beograda i da li su njihovi stručnjaci izvršili nadzor? Da li su izvođači radova prijavili da su naišli na arheološko nalazište, u skladu sa zakonom? Ako ih neko osudi, moraće da plate kaznu od 1000 do 10.000 dinara! Da li su stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji se nalazi u blizini, primetili nešto? Da li je Muzej grada Beograda preduzeo nešto?

To nije bilo koje mesto, već Vračar, mesto gde je spaljen Sveti Sava. Istoričar Jovan Rajić zapisao je pre više od 200 godina: "mesto ono na kome je sveto Savino telo spaljeno,... Beograđani su, iz strahopoštovanja svoga prema svom svetitelju, do varadinskog rata, i od 1716. ograđeno imali. Ali pošto se u ta vremena desio rat Nemaca sa Turcima to je ono mesto opustelo ostalo". Sveti Sava nije slučajno spaljen na tom mestu, danas u našoj prestonici. Ono je od ranije moralo imati neku ulogu u društvenom životu Srba, posebno Beograđana, koji su tu negde živeli . Da li ostatak uništenog arheološkog nalazišta (koga je sačuvao spomenik Karađorđu!) pripada naselju tog vremena, da li je tu grob nekoga koga su Turci tada posekli?

Svedoci kažu da se ispred starog hrama Svetog Save, gde su sada izgrađeni betonski temelji, video u iskopu ostatak lomače stavljen od ugljenisanog drveta i pepela, tu oko 5 metara, debljine oko 25 santimetara. Da li su to bili ostaci lomače na kojoj je spaljen Sveti Sava? Među ugljevljem možda je bilo klinova i delova istopljenog metala kojim je bio ukrašen kovčeg; možda je bilo čestica moštiju Svetog Save? Sada počivaju na nekoj deponiji, umesto da su arheolozi obavili svoj posao, utvrdili činjenice i možda spasli svedočanstva o činu koji se tada odigrao, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji Srba.

Sada se može postaviti pitanje da li je Sveti Sava spaljen na Vračaru, u našoj prestonici? Da li je uopšte spaljen, ili je to kaluđerska izmišljotina? Zar tako treba raditi u 21. veku? Prestonice Evrope imaju svoja znamenita istorijska meta, koja pokazuju svojim gostima. Zar Beograd kulturi Evrope treba da nudi samo pločnike, parkova, beton i mitove? Šta će biti sa ruševinama Narodne biblioteke?

DR ĐORĐE JANKOVIĆ,
BEOGRAD


ZAPAŽANJE

Zaboravni poslanici

Dužnost opozicije nije samo da glasa protiv

Prošla su vremena kada smo navijali za svoj tim i kada gubi. Tada smo objektivno ili subjektivno opravdali poraz "prljavom" igrom protivnika. A to smo činili jer smo ga iskreno voleli. Sada, navijači traže konkretne rezultate.

A na političkoj sceni Srbije nešto slično se događa. Izjave političara služe samo za dnevnu upotrebu. Nema jasne strategije: šta za dnevnu upotrebu. Nema jasne strategije: što pojedine partije žele i mogu ostvariti. I na koji način. Nije dovoljno samo da o tome trube, kada glasači znaju da se malo toga ostvari. Potrebno je da bude vidljivo ostvarenje svega onog što nam partije nude. A to manjka i u vlasti, i u opoziciji.

Nedavno su se gložili oko toga da li je "stariji" Ustav Srbije ili Izborni zakon. Da li smo mi birali poslanike ili pojedine partije?
Svakako da ustav ima prednost. Ali, Ustavni sud trebalo je da ospori valjanost Izbornog zakona još pre održavanja izbora.

A poslanici se ponašaju kao da su samo izaslanici partije kojoj pripadaju, a ne i narodni. Svaki govor u Skupštini koristi se za promociju stranke, zaboravlja se da su glasači sazreli, da više to i ne slušaju, već traže konkretne rezultate delovanja pojedinih partija.

Kada se ima u vidu da postoji opozicija i u vlasti, onda je naša politička scena još tužnija. Kao takva, ona proizvodi samo "kočničare".

Pa, šta da se radi? Logika nalaže da prvo treba uraditi novi ustav. To treba poveriti stručnim ljudima, a ne da svaka nova vlast menja ustav. Zatim, sve zakone prilagoditi novom ustavu.

Dužnost opozicije nije samo da glasa protiv, već i da poboljša ono što vlast nije uspela. Time će pridobiti više glasača, nego ustaljenom, sažvakanom metodom.

Kada kažete da je Kosovo u Srbiji i da će tako ostati, morate objasniti narodu na koji način će se to postići. A narod zna da za ostvarenje tog cilja treba uložiti mnogo energije, znanja, pameti, pridobijanja moćnih koji su zainteresovani za to.

Kako ostvariti multietničko Kosovo, kad su rane skorašnjih ratova još sveže i opominjujuće? One ostaju nezaceljene sve dok postoje oni koji su te rane i proizveli.
Multietičnost se može prihvatiti kao ideja, koja će, možda, zaživeti u nekoj dalekoj budućnosti. Kada neće biti važno u kojoj religiji živimo. Tada će granice samo formalno postajati, ili ih neće ni biti.

MILIVOJE BRALOVIĆ,
UŽICE


UPOZORENJE

Ni prebijene pare za knjige

"Kolariću, Paniću", "Glas javnosti", 5. jul 2003. godine

Imajući u vidu poznate odlike našeg "Glasa javnosti: istinito i pravilno informisanje, težnju ka miru i toleranciji među ljudima, a polazeći od izvanrednog teksta Milentija Pešakovića "Kolariću, Paniću" (5. jul, str. 15) i sličnih, ranije objavljenih o predstojećoj proslavi 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka, rešili smo da i mi dopišemo započetu hroniku.

Naš kraljevski književni klub "Karađorđević", sa svojim međunarodnim konkursom "Karađorđe i Karađorđevići" (za poeziju, prozu, muziku, likovnu umetnost i dečije stvaralaštvo) upravo tome doprinosi više od 12 godina, iako naši mediji (izuzev "Glasa") prećutkuju evidentne uspehe Kluba, pa se o nama više piše u inostranim listovima i časopisima!

Pošto takav klub i konkurs nisu postojali ni kada su Karađorđevići bili na vrhuncu moći, već prvi konkurs, objavljen na Preobraženje Gospodnje 19. avgusta 1992. godinr, naišao je na izuzetno interesovanje i odmah postao - međunarodni (posle oglasa objavljenih u jednom našem listu "na jedvite jade" i sa "slučajnim" štamparskim greškama).

Slavodobitnicima ú konkursa povelje je potpisala princeza Radmila Karađorđević (upokojila se o Đurđevdanu 1993.), pa je od úú konkursa dužnost počasnog predsednika preuzeo Kraljević Tomislav, čiji je potpis trajno uštampan na našim poveljama. Eto, tako je naš Klub prvi počeo proslavu 200-godišnjice...

Pošto se svake godine javi na konkurs oko 300 pesnika, oko 200 proznih pisaca i nešto manje muzičkih i likovnih umetnika i dece, u našoj arhivi je odavno sakupljeno pravo umetničko blago. S obzirom na to da do današnjeg dana nismo dobili nijednu paru, nijedan cent, već smo vrlo skupe aktivnosti finansirali od svojih skromnih plata i penzija - S verom u Boga, za kralja i otadžbinu - uspeli smo da objavimo samo 12 knjiga u ediciji "Temelji" i tri knjige o Hilandaru. Avaj, među nama danas nema jednog Jeremije Živanovića, koji bi u svom "Vencu" sigurno mnogo više štampao. A vredelo bi! Slike, skulpture, muzičke kompozicije, takođe vapiju za objavljivanjem.

Obraćali smo se pismeno nadležnima za jednu prostoriju u kojoj bi bile smeštene Galerija i Biblioteka "Karađorđević", na ponos i diku Srpstva, ali se nisu odazvali ni telefonom. Da li treba da čekamo tristagodišnjicu? Kako nemamo odgovor na ovo pitanje, mi i dalje strpljivo radimo, ponosni na više od hiljadu 700 članova Kluba i činjenicu da su Povelje "Karađorđević" dospele na sve kontinente, a prošle godine je Počasnu povelju (dodeljuje se za izuzetni doprinos srpskoj kulturnoj baštini) dobio jedan japanski pisac. Zašto? Ne samo o njemu, nego i o svim slavodobitnicima mogli bi se napisati romani, a za to nema dovoljno prostora u našem "Glasu".

Ostaje nam jedino da i ovogodišnju (vrlo skupu) završnu svečanost (po tradiciji o Sv. Petki) pripremimo savesno, kako bismo, uz stalni blagoslov sa Hilandara, dostojno reprezentovali svoju Otadžbinu. Kako? Zahvaljujući nekim dobrim ljudima, a pre svih horu Hrama Sv. Save, ansamblu "Renesans" i drugima, kao i članovima šest žirija koji besplatno obavljaju odgovornu dužnost godinama. Tako, udruženi neizmernom hrišćanskom ljubavlju, mi ćemo to i ostvariti.

ZA KKK "KARAĐORĐEVIĆ", PREDSEDNIK MIROSLAV K. KOSTIĆ,
BEOGRAD