Ogromne sume koje će mnoge firme morati da daju
na kupovinu originalnog softvera zadale su glavobolju vlasnicima
i direktorima mnogih firmi koje su se u poslednjih desetak godina
iz potrebe oslanjale na računare kao neizostavnu alatku za obavljanje
svakodnevnih poslova.
Iznenađenje je za mnoge bilo takov da su se često čuli komentari
tipa "Kako, pa to smo godinama presnimavali od XY-Softa za
smešne pare, i uostalom ko je taj Bil Gejts?" Alternativa,
koju su mnogi "rukovodioci" prihvatili kao ruku spasa
zove se Linuks.
"Onaj Linuks je besplatan za razliku od tih tvojih Vindouza"
reče neko, pa njega i instaliraj. Rečeno, učinjeno. Ali ne i bez
posledica. Da se ne lažemo, iako je Linux zaista OS koji je vredan
za svaku pohvalu, i koji u suštini može da posluži u svim poslovima
za koje koristimo Windonjs, teško da će mnogi računarski polupismeni
ljudi prihvatiti toliko nagle i radikalne promene.
Noćna mora počinje kada u kompaniji koja se ne bavi IT poslom,
(Čitaj, u kojoj uglavnom rade ljudi koji nisu familijarni sa računarima
u toj meri da čak ne znaju ni da unesu username i passnjord prilikom
logovanja) računarski nepismeni službenici podignu uzbunu zbog
novog, njima totalno nepoznatog radnog okruženja. Da, tu su ikone
nekog KDE ili GNOME okruženja, ali gde je onaj Eksel i Vord, a
i gde je "ono pisamce za imejl?" Nekoliko administratora
počinje, uz mnogo negodovanja prsutnih, da objašnjava kako je
već na oglasnoj tabli danima istaknuto uputstvo za novo okruženje,
ali posle nekoliko minuta entuzijazam pada u vodu kada pomenuti
shvate da ih auditorijum gleda belo.
Ljudi koji za deset godina raznih Majkrosoft vordova i drugih
office programa nisu naučili dalje od "klika na ikonu W"
i kuckanja teksta ili kreiranja siromašnih (basic) tabelica odnose
pobedu. Posao administratora je ujedno i helpdesk (u Srbiji naravno)
ali nije i posao učitelja. Gubljenje dragocenog vremena na podučavanje
odbija se od rada na mreži, zaštiti, kontroli mogućih grešaka
na sistemu... Svakodnevni helpdesk prerasta u glavobolju a rešavanje
osnovnih problema i brljotina ide na račun ozbiljnog posla.
U Srbiji su se godinama koristili Bilijevi sistemi, pa su mnogi
koji nesvesno na njuma zarađuju za hleb nasušni postali zavisni.
Nada u bolje sutra postoji. Uostalom, ni Vuk Karadžić nije uspeo
da opismeni Miloša Obrenovića, a u Srbiji danas osnovci ipak znaju
da čitaju i pišu... I da kuckaju pomalo.
Ivan Điković
