U organizaciji Saveza boraca Opštine Zvezdara i Književnog kluba "Branko Ćopić" na istorijski Vidovdan u okviru jednodnevnog izleta obišli smo deo Fruške Gore - Iriškog venca: Vrdnik, Irig i manastir Novo Hopovo kao i Obedsku baru. Zaista su organizatori učinili sve da nam bude prijatno i lepo. I u tome su uspeli. Družili smo se iskreno i prijateljski kao da se svi međusobno znamo, iako smo bili različitog sastava, doba starosti i političkih opredeljenja.

Korektni ljudski odnosi bili su nam za sve vreme najvažniji. Posebno treba istaći kazivanja pojedinih članova književnog kluba svog stvaralaštva, svojih radova. Jednom rečju, bilo je (kako kaže naš narod: "kratko, ali slatko"). I tako smo se srdačno rastali s nadom i željom da se ponovo skoro vidimo i družimo.

Pretpostavljam da manje-više znamo da je Vrdnik mesto - varoš sa svojom istorijskom prošlošću. Nalazi se u Sremu u podnožju Fruške Gore, nekadašnjeg rudarskog središta, a sada prijatnog izletišta sa prirodnim lečilištem - rekreacionim centrom, banjom i termalnom vodom, manastirom Nova Ravanica u kome su nekada bile prenete i smeštene mošti kneza Lazara.

U neposrednoj blizini ovog divnog mesta nalazi se Vrdnička kula - ostaci srednjovekovnog grada. Sve ovo na prvi pogled daje sliku - utisak vrlo prijatnog ambijenta da poželiš ponovo da se vratiš. No, ima nešto što nije za pohvalu, dičenje, već za lošu konstataciju i zamerku merodavnim organima.

Naime, u samom mestu Vrdnika, u neposrednoj blizini manastira - ove srpske svetinje, lociran je spomenik jedne od prvih srpskih pesnikinja Milice Stojadinović Srpkinje, podignut još 1912. godine, nesuđene crnogorske vladarke, odnosno, po predanju velike simpatije crnogorskog vladike genijalnog Njegoša, tvorca - autora svetskog remek dela Gorskog Vijenca, koji, može se komotno reći, osvetljava dane - vreme prošlosti, a ukazuje na puteve budućnosti! Smatram, kao i ostali posetioci da nema nikakvog opravdanja da se nije mogao postaviti putokaz ka spomeniku ove omiljene i cenjene "Vrdničke vile", kako su je prozvali, da se nije mogla uraditi jedna obična prilazna staza, kao i to da se spomenik, bar minimum održava?!) Naime, prostor- livada oko spomenika je (skoro) pokošena, dok je deo oko samog spomenika zarastao u korovu.

Spomenik je potpuno zapušten, slova se jedva primećuju, ograda dotrajala i neofarbana!! Mislim da delim mišljenje i osudu i ostalih posetilaca da to ova srpska poetesa, autorka romantičarskih stihova i lirskog dnevnika "U Fruškoj Gori" nije zaslužila. Pa, neka ovakvo stanje spomenika služi na čast merodavnim organima. I još nešto.

Ne mogu se Vrdničani podičiti ni komunalnim stanjem grada - varoši, uređenjem zelenih površina, parkova, staza. No, nadam se da će se preispitati oni koji su dužni da vode računa o ovim problemima i preduzeti mere da se moja dobronamerna negativna zapažanja - otklone i Vrdničani "privuku" - pridobiju što veći broj posetilaca - turista. To je, naravno, u njihovom interesu.

Nije dovoljno što im je priroda podarila ovakav prijatan i divan ambijent. Treba ga stalno negovati, oplemenjivati, sa malo dobre volje, umešnosti i minimum mogućnosti. A činjenica je da se sve može samo kada se hoće.

Novak Pekov Dragović,
Đulići Andrijevica

Pitanje naplate ratne štete regulisano je međunarodnim pravnim aktima. To je i jedan vid opomene da se agresija ne ponovi. Istina, ma koliko da je ratna šteta velika i nadoknađena, njome se ne može nadoknaditi i zalečiti rane koje izaziva agresija, a posebno onima kojima je ugašeno ognjište...

Pitamo Zorana Dragišića, asistenta civilne odbrane, koji "smatra da bi povlačenje tužbe protiv NATO agresije bio put sveopšteg praštanja radi mira i stabilnosti u regionu". To praštanje nema nikakve veze sa mirom. To potvrđuje prošlost. Uzmimo za primer agresiju koju je izvršila Austro-ugarska u kojoj je učestvovala i Hrvatska. Hrvatskoj je oproštena ratna šteta prijemom u novoformiranu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Ista ta Hrvatska kasnije u toj državi izvrši genocid u úú svetskom ratu u Jasenovcu, Jami Jadovno i mnogim drugim stratištima duž Hrvatske. Hrvatska je bila jedna od čelnika razbijanja Jugoslavije i izvršila zločine u Medačkom džepu i drugim stratištima, ubijala vojnike u kasarnama koji su odlsuživali vojnu obavezu u JNA, bombardovali kolone izbeglica za vreme "Oluje" i, povrh svega, traže ratnu štetu...

U redu. No, mora se znati šta je uzrok, a šta je posledica. Ni mi ne bežimo od odgovornosti. Ispostavimo račune ko kome šta duguje. Izmirimo račune i uspostavimo trajan mir i saradnju.

Bilo bi greh ne reći ništa o izbeglicama i njihovom povratku na svoja ognjišta. Hrvatska namerno odugovlači njihov povratak, jer računaju na opadanje nataliteta (skoro je sveden na nulu). Ono malo mladeži je već podosta rastureno po belom svetu, stariji izumiru, a oni što bi se vratili ne smeju, jer im se izmišlja nekakva krivica, pa dok dokažu nevinost "ode koža na batinu". Naša vlada, namerno ili ne, upada u grešku nastojeći na tome ko hoće da se vrati neka se vrati, a ko neće neka ostane i neka se integrišu u sredinu u kojoj se nalaze. Hrvati kažu: Svi Hrvati moraju se vratiti na svoja ognjišta. Muslimani takođe, pa još naseljavaju mudžahedine belosvetske protuve koji su bili učesnici agresije.

Izjava ministra za pravdu Vladana Batića o povlačenju tužbe za ratnu štetu, koju je načinio NATO, glasi: Imamo dokaze protiv BiH koji će iznenaditi i domaću i svetsku javnost". Pa zar te dokaze treba držati zapretane?! I on naseda ili svesno podržava ucenu - nameštaljku.

I mišljenje saveznog poslanika Prica ne može se prihvatiti, jer smatra mudrim potezom naših vlasti zato što uslovljava oproštaj ratne štete, odustajanjem od tužbe NATO pakta za agresiju, pod uslovom da tužbe povuku Hrvatska i BiH. A, u stvari, igra oko Hrvatske i BiH je lukavo smišljena kako bi se NATO pakt oslobodio plaćanja ratne štete.

Svi počinioci ratne štete moraju je izmiriti da bi se sprala ljaga da ne bi opterećivala potomke. I tako sa prečišćenim računima izgradićemo mnogo čvršći mir na ovim prostorima, nego bremenom "oproštaja" ratne štete.

Radivoje Timotijević Miga,
pedagog, Lađevci

Lako je uočljivo kako ta dama samo žestoko napada velika zla koja nam je donela Miloševićeva era, a nikako i nikada, još većeg zlotvora srpskog naroda Josipa Broza, koji se 1914. čak i tukao protiv Srbije. Nikad ne spomenu:

- zloglasnu Udbu i Oznu: teror, tiraniju, torturu, nasilje, represiju, beskrajno ugnjetavanje, lomove ljudi i opustošenje ličnosti, uništenu duhovnost naroda,
- građane Srbije koje su komunistički "oslobodioci" pobili bez suda, samo u Beogradu oko 25 hiljada, a u svakom gradu Srbije po nekoliko hiljada i to najviđenijih, najpoštenijih i najuglednijih domaćina, - oduzimanje privatne imovine putem ubistava bez suda. Imovine otete od građana Beograda i Srbije i u kojima sad žive ili je eksploatišu komunističke ubice i njihovi potomci,

- zločini i pljačke Titovih komunističkih tirana građana koji nisu kao oni živeli od otetog i opljačkanog, nego od svoga rada i nasleđa svojih predaka,
- montirane sudske procese i na stotine hiljada utamničenih,
- zabranjen povratak Srba na Kosmet,
- rušenje naših spomenika, crkava, naših svetaca, heroja, ratnika koji posejaše krv i kosti Srbijom, izgona srpske istorije, koja je morala početi od 1941. godine.

- žrtve Sremskog fronta od oko 30.000 neobučenih golobradih omladinaca iz Srbije, koje su komunisti izveli u frontalnu borbu pred mitraljeze, da se reše budućih neprijatelja,
- konfiskovanje imovine, oduzimanje zemlje, "dobrovoljno", batinama teranje seljaka u zadruge,
- specijalne vozove, salon-kola, feudalističke posede, lov na nisku i visoku divljač, privilegije kakve ni fedualci nisu imali,
- odlazak i paktiranje Velebita, Đilasa, Koče Popovića i Peke Dapčevića 1943. godine u Zagreb na podvorenje ustašama, za zajedničku borbu protiv srpskih rodoljuba.

- "Mi ćemo iskoristiti svaku podvalu i svako lukavstvo, svaku nezakonitu metodu ili manevar, a zatim i svako falsifikovanje gole istine, sve što godi nama i našim tezama. Komunistička diktatura znači, ni manje ni više, nego punu i neograničenu vlast koja se oslanja na silu, apsolutnu vlast bez ikakvih granica, bez ikakvih pravila i bez ikakvih zakonskih okvira" (Lenjin).
- Teške zločine i stradanja onih ljudi koji su se protivili nastanku komunizma, najcrnjoj ideologiji zla i zlikovačkoj tvorevini zasnovanoj na lažnoj Narodnooslobodilačkoj borbi, kojoj je jedina svrha i namera bila osvajanje i dolazak na vlast.

Dakle, normalno je da sve to ne spomene neko ko je odrastao u porodici i navikao da gleda kako mu roditelji otimaju i žive u tuđim kućama i uživaju u blagodetima i neviđenim privilegijama onoga što nisu stekli svojim radom i normalno je da se zalaže i kaže: "Da se ne sme da izbriše komunistički period i jedno veliko ime kao što je Josip Broz Tito, kao što je i normalno da se bori, kao odgojeni ateista i bezbožnik, protiv uvođenja verske nastave u naše škole.
A pogotovo je normalno, ako je otac bio Brozov general - pukovnik Veljko Kovačević.

Petar N. Živković, Beograd

Ovogodišnje 11. bijenale naivne i marginalne umetnosti u Jagodini imalo je i jednu propratnu, spontanu manifestaciju. Bilo je to i jedno Bijenale osmeha: iskrenih, vedrih, naivnih.

Osmeh je u našem narodu redak, iako ne košta ništa, a puno znači. Najčešće viđamo falš službeni, nemaran prijateljski ili nadmen poslovni osmeh, pa se čovek prosto iznenadi i zbuni kada vidi da se svi oko njega smeše.

Bilo je pravo zadovoljstvo i sreća naći se na otvaranju ove izložbe i gledati ta ljubazna, nasmejana lica, počev od domaćina, osoblja Muzeja, do izlagača i posetilaca.

Čovek ne mora da bude stručan da bi procenio vrednost izloženih radova: oni jednostavno plene svojim naslikanim pričama i zrače naivnom lepotom. Iz ove kuće je svako morao izaći ozračen lepotom i ozaren osmehom.

Ako osmeh i kultura uslovljavaju jedno drugo, budimo nasmejaniji.

Sima Ćosin,
Novi Sad

S velikom sam tugom pročitao pismo u vašem listu naše uvažene operske umetnice gđe Jadranke Jovanović. Zastala mi je za trenutak pamet od neverovanja - zar je moguće da se organizator tako jadno i prosto bedno oglušio o umetnici, koju valjda ceo svet više uvažava i poštuje nego mi, budući Evropejci, i to na sva zvona. Ali sa mentalnim znakom goleme doze primitivizma i nekulture.

Novac, nažalost, sve može, ali jedno ne može niti sme da poništi a to je dostojanstvo umetnika da ih skrajne od očiju kultivisane javnosti. Duhovni jad i beda je, nažalost, vladalac naših malih života kad moramo da upremo prstom ojađeni na mnoge nepravde nekulturu i primitivizam svake vrste. Ovo je više od sramote, danas obraz teško može da pocrveni a i da može, mi ga sve manje imamo.

Stojim i sama grozno postiđena iza svake iskreno i bolno izgovorene reči gđe Jovanović. Probudimo se iz prostakluka, uljudimo se dok je još vremena i zemana, u protivnom pretvorićemo se u insekte koji se najlakše gaze i još lakše gnječe.

Miša Mijušković, Vrbas

Poštovane kolege, 2. juna 2003. godine na kućnu adresu stiglo mi je rešenje da sam "usled ekonomskih, organizacionih i tehnoloških promena u RTS-u", ja, Sonja Kamenković, novinar-urednik, proglašena tehnološkim viškom. Ništa čudno u ovom trenutku i procesu tranzicije. Ono što je čudno je to da je već sutradan, 3. juna, sa spiska neraspoređenih radnika na posao vraćena sekretarica dopisništva, a da sam rešenje o otkazu, umesto nje, dobila ja.

Da čudo bude još veće, vraćena sekretarica raspoređena je na moje radno mesto - novinar-saradnik - predviđeno novom sistematizacijom u RTS-u i P. J. "Ovo je Srbija". Takođe, u najmanju ruku, čudno je i sve ono što se dešavalo pre i posle 2. juna 2003. godine, i čime se sve odgovorni urednik P. J. "Ovo je Srbija" gospodin Miloš Tanasković "poslužio" kako bi što uverljivije obrazložio moj iznenadni otkaz!

Iz TV centra Zaječar, u decembru 2002. godine, na spisku neraspoređenih radnika u RTS-u našlo se četvoro mojih kolega - novinar, montažer, snimatelj i sekretarica dopisništva. Svi oni (kao i ostali neraspoređeni radnici ove medijske kuće) u 2003. godini koristili su plaćeno odsustvo, godišnji odmor, imali priliku da se izjasne o socijalnom programu. Moje ime ni u jednom trenutku nije bilo na listi neraspoređenih radnika. To znači da nikada nisam bila obaveštena da ću dobiti otkaz (baš kao ni moj neposredni rukovodilac), nisam imala mogućnost da se izjasnim o socijalnom programu, a posebno to što konačno ni moje radno mesto nije ugašeno.

Prva reakcija na iznenadne događaje koji su se desili u dopisništvu u Zaječaru, ali i meni lično, potekla je upravo od mog neposrednog rukovodioca, gospođe Slavice Đorđević, urednika TV centra u Zaječaru. U pismu kojem se gđa Đorđević obratila generalnom direktoru RTS-a Aleksandru Crkvenjakovu u svoje ime, ali i većine naših kolega, ukazuje na "grubu grešku, a možda, čak, i manipulaciju pri raspoređivanju radnika na radna mesta predviđena novom sistematizacijom", a koja se dogodila upravo u Zaječaru. Tim povodom, gospođa Đorđević moli Crkvenjakova da zakaže susret na kojem bi se ova greška što pre ispravila. Odgovora nije bilo.

Odgovor na pitanje "Zašto sam dobila otkaz?", postavila sam i lično Milošu Tanaskoviću, prilikom našeg susreta protekle nedelje u Beogradu. Kao odgovor, dobila sam "packu" tipa: "Da bi ja kao mlada osoba trebala da imam više razumevanja za svoju koleginicu jer njen biološki časovnik mnogo brže kuca nego moj. Da ću ja, ako Bog da, da živim bar još trideset godina i da kao mlada osoba imam više šansi da se snađem u životu, a samim tim nađem i novo zaposlenje, a za razliku od koleginice koja ima 50, 60, a možda i 70 godina".

Takođe, Tanasković mi je rekao i to da prilikom našeg susreta u Zaječaru 2000. godine (kada sam sa svojom bebom od svega nekoliko meseci na poziv urednika došla da upoznam svog novog šefa iz Beograda) dotičnom gospodinu "nisam" rekla dobar dan, da je moja koleginica, sekretarica Slađana Đorđević, tri dana plakala u Beogradu da je vrate na posao jer je u "izuzetno teškoj socijalnoj situaciji", dva sina, 19 i 28 godina, radno sposobni i muž, takođe, radno sposoban, svi na evidenciji Zavoda za tržište rada i žive od njene plate, da sam 2000. godine koristila trudničko bolovanje duže nego što je trebalo (pa, da li sam ja Georgina!) i da sam za vreme bolovanja radila, prema njegovim informacijama, u nekom kafiću.

Da me o otkazu, još od 10. aprila kada je navodno to i "javno" saopšteno, nije obavestila gđa Slavica Đorđević, urednica dopisništva u Zaječaru, jer mi je "komšinica i intimna prijateljica, pa joj je bilo žao da mi predoči istinu". Međutim, ono što Miloš Tanasković ne može da objasni je to zašto onda poput ostalih "neraspoređenih kolega i ja nisam koristila neplaćeno, godišnji odmor i imala mogućnost da se izjasnim o socijalnom programu" i ko ga je tako "dobro" obavestio o svim detaljima iz mog privatnog života??? Nakon svih ovih neistina koje su isključivo usmeno i pred svedocima izrečene, Milošu Tanskoviću to nije bilo dovoljno, već je iste i trajno zabeležio.

U intervjuu datom Radio televiziji Zaječar, 15. juna 2003. godine, Tanasković potvrđuje sve moje prethodne navode, ali se i dopunjuje tvrdeći da je jedan od razloga za otkaz i moj učinak u radu u 2002. godini koji je, kako kaže, "nikakav, i tom prilikom iznosi podatke koji nisu tačni".

U pismenoj izjavi, od 10. juna 2003. godine, gospodinu Radetu Veljanovskom, predsedniku Komisije za žalbe i prigovore RTS-a, a prosleđenoj sindikatima RTS-a, gospodin Tanasković iznosi niz "hvalospeva" o koleginici, sekretarici Slađani Đorđević, koje će, takođe, morati da dokazuje.

Sve ovo jasno ukazuje na njegove zle namere prema meni, dobre prema njoj, a pošto mi je štetu već naneo, sve jasno ukazuje i na klasičnu zloupotrebu službenog položaja. I da ovo pismo, poštovane kolege, završim pitanjem kojim sam ga i počela!
Zašto sam dobila otkaz u RTS-u?

Zato što imam samo 30 godina, što sam se trudila da svoj posao radim profesionalno, kako najbolje znam i umem, zato što sam postala majka, možda zato što nisam cinkarila svoje kolege, iznosila neistine o njima, dovoljno često zvala svog velikog šefa u Beograd i hranila njegov ego, bila član neke partije ili bar desna ruka bivšem uredniku koji je bio sinonim politički obojenog novinara i neobjektivnog novinarstva, a kojeg bi bivša opozicija, a sadašnja pozicija trebala dobro da se seća i prepozna njegove učenike i poslušnike (i danas povezane sa njim), a koji su se preko noći namazali novim bojama demokratije, a i dalje koriste staru, dobro proverenu metodu - "Cilj opravdava svako sredstvo"!

Sonja Kamenković, Zaječar

U "Politici" od 16. juna ove godine u rubrici "Među nama" izašao je članak Dragoljuba Zbiljića iz Novog Sada sa naslovom: "Građanska ili nacionalna država", sa podnaslovom da nema države na svetu koja je stvorena kao "građanska".

U potpunosti se slažem sa napisanim, a i ja smatram da ova država treba da bude država srpskog naroda i nacionalnih manjina koje žive u ovoj državi.

Na radiju, televiziji i štampi, povremeno se javno (ili iz "potaje") čuju mišljenja o nazivu države u budućem ustavu i koliko sam mogao zapaziti veći broj današnjih političara smatra da država treba da bude država građana, ili naroda i građana. To znači, kako napisa D. Zbiljić: "Svačija i ničija", a takav je i bio odnos dela "građana" (te države) prema Srbima 1870. i neke godine, u Prvom i Drugom svetskom ratu, pa i u zadnjim godinama prošlog veka.

Još u sredini druge polovine 2001. godine, neki "eksperti" (kako ih nazva list "Politika", u liku Lidije Flajner, Sonje Biserko, a kasnije i Kasa, Ljajić i sl. (ovaj poslednji traži još i neki region po nazivu "Sandžak", iako je takva regija, tj. naziv izbrisan iz naziva u Srbiji), zdušno se zalažu za Srbiju kao državu građana. Navedenima su se pridružili i veći deo današnjih političara, savetnika političara i predsednika - šefova raznih "nevladinih agencija".

Srpski političari, sadašnji, a i pređašnji, ili nisu dobro proučili (ili nikako, pogotovu "mlađani") studiju nemačkog pravnika i mislioca - Karla Šmita. Njegova studija nosi naslov: "Pojam političkog". Prevedena je na srpski 1995. i objavljena u 102. broju časopisa "Treći program Radio Beograda". Ta studija posebno je osvetlila neka načela, kao:

- U svetu ekonomije vlada načelo razlikovanja: korisno, štetno,
- Osobenost suštine političkog, u načelu razlikovanja: prijatelj - neprijatelj,
- Osnovno načelo etike nalaže razlikovanje: dobro - zlo,
- Načelo estetike razlikuje: lepo - ružno

Pridržavanjem ovih načela servilnost i snishodljivost naših političara bi bila u mnogo manjoj meri prisutna u razgovorima i kontaktima sa stranim političarima. Nije na odmet pročitati i shvatiti "Načertanije" Garašaninovo, podsetite se izreke M. Danojlića: "Kiseonik slobode - uvek je pretežniji od smrada potčinjenosti", ili S. Sremca: "Srbin kada hoće da bude objektivan, staje na stranu svog neprijatelja, tj. čoveka koji njemu (Srbinu) ni inače ni misli dobro, ili Zmaj-Jove: "Hulje dobro zbore, al' nitkovski rade", ili V. Karadžića (u "Ženidbi Dušanovoj"): "Latini su stare varalice".

Ostajem pri tome da ova država treba da se zove Država Srpskog naroda i nacionalnih manjina......kako predloži D. Zbiljić, jer, kako jednom reče profesor, dr D. Nedeljković: "Uz sve poroke i mane, slobode i dostojanstva za sve, ipak je najviše u Srbiji, uprkos drskim pričama o fašizmu i boljševizmu. Kome ovo nije jasno, s njegovima pamćenjem nešto nije u redu, jer je podložan sklerozi - moralnoj i intelektualnoj".

Trebalo bi dati mogućnost stubovima srpstva, - SANU, SPC, VSiCG, UKS (ne društvu književnika) da iznesu svoje mišljenje o nazivu države Srba i da ne bude "Ustav napisan za jedan vikend u Mošinoj vili na Fruškoj gori".

Pavle Urošević, Beograd