Da bi se pokrenula naša privreda mora prvo da se objasni - kako je uništena. Od 1945. godine, pa do sadašnjeg vremena, smenjivale su se partije na vlasti, ali im nikada nije bilo jasno: ako propadne privreda-propada i partija na vlasti, a to su doživeli i SKJ i SPS jer nisu shvatili da su privredu uništili veliki državni nameti, i rasponi u ličnim dohocima, koji su zbog umanjenog dohotka bili sve veći na štetu srednjih i nižih kvalifikacija.

Ova dva faktora ugušila su u privredi svaki motiv za boljim radom, jer nije postojala mogućnost za veće zarade. Propast privrede počeo je od Ustava, jer ovaj osnovni zakon ni jednim svojim članom nije zaštitio privredu od državne pljačke. Kada to nije učinio Ustav, ta obaveza nije postojala ni za jedan zakon za privredu da se ograniči država u zahvatanju dohotka privrede.

Ekonomistima režima ne smetaju veliki nameti privredi, pa se ne bune. Sindikat u privredi ne štiti dohodak privrede od sve većih dažbina, već se bavi nabavkom zimnice i svinjskih polutki.

Zahvatanja iz dohotka privrede iz godine u godinu se povećavaju, privreda slabi, štrajkovi su sve češći, najproduktivniji kadar napušta privredu, i direktori ne reaguju na takvo stanje jer ih postavlja partija na vlasti, ali kroz sve veće raspone štite svoj lični dohodak, pa ima primera da je bilo raspona i 20:1. Međutim, svi navedeni, jasni signali nisu uticali da neko nešto preduzme na vlasti i smanji namete privredi. Da bi spasio privredu, guverner Avramović predlaže japanski odnos države prema privredi, čija je suština: ostvaren profit u privredi deli se podjednako na tri dela, po 33. posto: državi, zaposlenim u firmama, i firmama za poslovanje i razvoj.

Kod ovakve raspodele sva tri korisnika profita prinuđeni su da rade za uspešnost privrede, jer im samo tako njihovih 33 posto mogu doneti veću dobit. Dok država od naše propale privrede uzima do 70 odsto od dohotka, u Japanu privredi ostaje 66 odsto profita.

Međutim, guvernerov predlog naši "eksperti" nisu prihvatili, ali nisu ni rekli - šta ne valja japanskom modelu, pa se drama privrede nastavila: sada se prodaju društvena preduzeća, a ima slučajeva da ih kupuju i bivši direktori, a kod prodaje učestvuju i bivši sindikalni funkcioneri (!).

Ove diletante za privredu niko dosad nije prozvao, ali je jasno da su njihovo neznanje skupo platile niže i srednje kvalifikacije, penzioneri i svi koji zavise od privrede.

Dragomir Đorović
Obrenovac

Svakodnevno, prolazim pravcem iz Sremske i Maršala Birijuzova, prema Zelenom Vencu, kada se vraćam sa posla (stanujem u M. Kraljevića ulici) i svedok sam, kao i mnogi naši sugrađani, ružne, svakodnevne pojave u ul. Sremskoj i M. Birijuzovoj, a naročito ispred prodajnog prostora prodavnice obuće Boreli u M. Birijuzovoj br. 3, gde se ulični preprodavci koncentrišu jedan do drugog, sa svojim pokretnim tezgama formirajući verovatno jedinstvenu buvlju pijacu u centru grada i u Evropi, zloupotrebljavajući i uzurpirajući javnu površinu i prostor građana.

Ko plaća porez

Koliko sam imao prilike da uočim, za ovih nekoliko godina, reč je o stalnoj grupi preprodavaca, koji po nekoliko puta u toku dana iznose svoju robu (uglavnom je to donji veš) izbacujući ga na svoje tezge ostvarujući promet, sigurno bez plaćanja poreza ili nekih sličnih dažbina. Takođe je vidljivo da preprodavci imaju svoje stalne čuvare-obezbeđenje koji uvek paze na dolazak komunalnih inspektora, koji se izgleda mnogo i ne trude da regulišu jednom za stalno ovaj neviđeni haos u centru grada.

Dokle ovako? U osnovi, nemam ništa protiv ljudi sa strane, ali se pitam zašto ne idu u svoja mesta i ispred svojih kuća ili stanova ne preprodaju sličnu robu kojom se bave u centru Beograda ili nekim sličnim poslom? Dolaze u Beograd iz drugih mesta, ali ne da bi dali svoj doprinos našem gradu već da bi na jedan drzak i protivzakonit način eksploatisali i uzurpirali naš centar grada.

Nekada bilo Borovo

Veliki doprinos ovom trgovačkom haosu i neredu doprinosi Borelijeva prodavnica obuće? Više puta sam se zapitao, zar je moguće da prodavnica Boreli, koja se nalazi na jednom ovako atraktivnom mestu u Beogradu u M. Birijuzovoj br. 3, postane "vlasništvo" prostora grupe preprodavaca koji na tezgama nude gaće, čarape, majice i ostalo donje rublje. Ruglo i sramota za centar grada.

Zar je moguće da reklamni i prodajni prostor ispred ovakve jedne ekskluzivne prodavnice, u ekstra zoni postane centar okupljanja švercera i preprodavaca na tezgama a da ljudi iz Borelija ne reaguju... ukoliko ta prodavnica uopšte i pripada ovoj firmi iz Sombora?

Sudeći po sadašnjoj i ranijoj situaciji, cenim da rukovodstvo Borelija iz Sombora pa ni njegovim radnicima koji su zaposleni na ovako jednoj delikatnoj lokaciji, nije mnogo stalo do renomea te radnje, pa bi se mogao izvući zaključak da je to prostor koji im i ne pripada, jer kao starosedelac u ovom delu grada znam da je u toj radnji nekada bila fabrika obuće Borovo iz Borova do 1990. g. Ali "Borovo" nije isto što i "Boreli"?

Iz gore navedenih razloga, predložio bih nadležnim organima opštine Stari grad ili grada Beograda, da preispitaju pravni osnov i legalnost korišćenja te radnje od strane Borelija pa da taj prostor prepuste onome ko bi imao ambiciju i želju da adaptira enterijer u jedan savremeni prodajni centar koji bi obogatio ovaj kraj oko Zelenog Venca. Sigurno je da bi takvih investitora bilo jako puno s obzirom na izuzetnu frekventnost navedene lokacije.
Vaš stalni čitalac,

Milišin Antonijević, dipl.građ.ing.
Beograd

Poštovani, zapitajmo se zajedno, kakav je politički ali i psihološki profil tužioca, policije i sudija koji su zatvorili i osudili bibliotekara zbog pisanja protiv vlasti? Kakva je istinska priroda političkih stranaka koje dobronamernog građanina, samo zbog političke kritike na Internetu, (mal)tretiraju kao opasnog neprijatelja Republike i njenih građana?

Valjda se sloboda govora meri i stepenom tolerancije prema nepopularnim iskazima i stavovima, uključujući i one uvredljive za vlast?! Anahroni i politički inspirisani proces koji valjevsko tužilaštvo vodi protiv mene nije samo slučaj jednog čoveka kojeg osiona vlast progoni zbog pisanja kontroverznim stilom, već je i univerzalni slučaj odbrane ugroženog prava na kritiku vlasti i slobodu govora.
Kao po članu 133.

Zbog oštre i satirične kritike D(O)S-ovske vlasti, ali i lokalne policije i tužilaštva, dakle zbog teksta publikovanog na Web sajtu "Valjevski pederi on-line" (http:-valjevo editthispage com) u aprilu 2003. sustigao me je policijsko-sudski progon i odmazda srpske države: nezakonito me je uhapsila valjevska "demokratska" policija, 19 dana protivpravno čuvala u "demokratskom" pritvoru, "demokratski" tužilac formalno optužio za KRIVIČNO DELO po članu 98, "Povreda ugleda Republike Srbije..." a suštinski za "demokratski" verbalni delikt "slučajno" zaostao iz Miloševićevog nedemokratskog KZRS.

Sudija Opštinskog suda u Valjevu osudio me je presudom K.br. 184-03 na 500 evra novčane kazne, na sumu koja je blizu polugodišnjih prihoda jednog bibliotekara. I na takvu presudu tužilac se, naravno, ovih dana žalio. Traži zatvor! A zbog sadržaja moje žalbe Okružnom sudu u Valjevu otvoreno mi je zaprećeno novim hapšenjem i novim suđenjem.

O krajnje sumnjivoj pravnoj (ne)jednakosti građana pred valjevskim ali i srpskim sudovima svedoči ovaj primer: nigde u Srbiji ne smatra se uvredom Republike tvrdnja da je aktuelni predsednik vlade "vlasnik drugorazredne inteligencije" (NIN, maj 2003.) dok se u Valjevu krivičnim delom proglašava moja tvrdnja da je on "intelektualna uvreda za svog prethodnika".

U kakvo je stanje D(O)S doveo valjevsko i srpsko sudstvo svedoči rečenica iz presude kojom sudija opravdava krivično delo koje je nadamnom izvršila policija (protivustavno i neovlašćeno otvaranje privatne pošte) kao "potrebu krivičnog postupka". To dokazuje da je tek D(O)S uspeo da ostvari Titovu neispunjenu želju iz davne 1972: "Sudije ne bi trebale da se drže zakona ko pijan plota!"

Suđenjem je afirmisan čist pravni nonsens: pre pomenute presude Opštinskog suda u Valjevu nije se smatralo mogućim da umrlo lice može biti član vlade ili premijer, pa kao takvo nije ni moglo imati pravnu zaštitu po službenoj dužnosti. Sada je ima. Sve je moguće u Valjevu, gradu koji se - zahvaljujući aktuelnom ministru srpske policije - prvi dosetio da Slobodana Miloševića proglasi počasnim građaninom, pa je moguće i to da u 21. veku opštinsko javno tužilaštvo vredno neguje kult mrtvih i stara se o zagrobnom životu u institucijama Republike Srbije.

Moje lično iskustvo sa srpskim vlastima tokom poslednjih meseci pokazuje da kao nikada ranije u srpskoj istoriji, brutalno kršenje građanskih i ljudskih prava neskriveno se inspiriše sa najviših mesta, posebno iz ministarstva pravde, kulture i unutrašnjih poslova; u toku su pokušaji bezobzirnog policijskog i pravnog nasilja nad odabranim političkim neistomišljenicima, uz postepeno ukidanje sudske i medijske nezavisnosti. Uveren sam da je to samo uvod i taktička priprema jedne znatno temeljnije diktature i terora nad građanima Srbije.

Rezerva

Detaljnije i argumentovanije o svemu tome možete pročitati u elektronskoj verziji (PDF dokument, 260KB, za čitanje je potreban Acrobat Reader) moje žalbe na presudu Opštinskog suda u Valjevu, koju možete preuzeti klikom na ovaj link: (http://static, userland.com/gems/valjevo/Zalbanapresudu.pdf). Zbog sadržaja ove žalbe zaprećeno mi je novim hapšenjem i novim suđenjem.

Takođe,sa drugog mesta na Webu (http://mperic.netfirms.com/mppdfs. html) možete preuzeti ostala pojedinačna dokumenta ili ZIP arhivu sa kompletom PDF (skeniranih) pravnih dokumenata u vezi procesa protiv mene, nastalih u periodu između 5. aprila i 18. juna 2003. Ako bude problema, postoje i alternativni, rezervni serveri sa istim dokumentima kojima možete pristupiti sa pominjanih URL adresa.

Ispiranje mozga

Molim vas da ovu poruku, iako poslatu na oko 250 email adresa, prosledite onima koji su iskreno zainteresovani za sprečavanje ugrožavanja građanskih i ljudskih prava u Srbiji, kao i onima koji bi mogli uticati na normalnije i civilizacijski primerenije ponašanje aktuelnih srpskih vlasti, posebno ministara kulture, policije i pravosuđa.

Iz mog nedavnog zatvorskog iskustva proizilazi nesumnjiv utisak da je upravo vanredno stanje - sa svojom selektivnom "borbom protiv kriminala", zloupotrebom policije i pravosuđa, kao i sa pokušajima sistematskog medijskog ispiranja mozga - do kraja razotkrilo golotinju i ovog cara: današnja Srbija je zemlja kojom caruju Nepravda i Prevara, uz pomoć Obmane i Nasilja. Zavidim onima koji ovo još nisu iskusili.

Mile Perić
Valjevo

U poslednje vreme, "Glas" je posvetio značajnu pažnju inicijativi SAD, upućenu brojnim Vladama, pa i našoj, u vezi MKS-a. Rekao bih s pravom. Tako smo doznali da postoje ozbiljne dileme u strukturama vlasti, koja bi najradije da ovaj vruć krompir prebaci u tuđe ruke.
A, da li uopšte postoji mesta za dilemu?

Intervju sa dr Srđom Trifunovićem je primer odgovornog promišljanja i kazivanja jednog srpskog intelektualca. Ne milujući administraciju SAD, ne štedeći je u mnogim njenim aspektima, on ubedljivo pokazuje i dokazuje zašto se treba i mora potpisati takav sporazum.

Loša procena

Ako već mogu zamisliti čitaoce koji govore o "silovanju" Amerike sa aspekta moralne dileme, ima li prava politika da bude išta drugo nego pragmatična i primerena vremenu življenja i delovanja? Zar taj postupak SAD nije tek nastavak kontinuiteta politike najveće sile ovog vremena? Zašto bi se on mogao podvesti pod nešto epohalno novo i moralno neodgovorno, a što mnogi podvode pod ucenu ili ultimatum?

Stavljati stav Saveta Evrope kao protivtežu ovoj američkoj inicijativi je po meni loša procena naše diplomatije. Zar Evropa nije uvek prednjačila u slepom provođenju američkih zahteva, čak i onda kada su oni sa sobom nosili razaranja, ljudske i materijalne žrtve? Nismo li tu ljubav Evrope iskusili toliko puta do sada? Zar vodeće evropske države nisu prednjačile u razbijanju Druge Jugoslavije?

Kao maćeha

Novinarka "Glasa" Ljiljana Staletović napisa pre nekoliko dana kako treba biti mudar i doneti odluku koja neće uvrediti ni jednu stranu. "Ne lipši magarče do zelene trave". Koga bismo mi zapravo uvredili priznajući faktičko stanje? Zar mi nismo autonomni i nezavisni u svojim odlukama? Zar se Evropa prema nama ne odnosi kao maćeha? Bilo bi dobro da se prisetimo reči brojnih srpskih duhovnika, državnika, intelektualaca, koji su što šta rekli o toj civilizovanoj i demokratskoj Evropi sa aspekta srpskih postradanja.

Uzmimo samo poslednji skandal sa hapšenjem, ili šta već, Hašima Tačija u Budimpešti, za čije su oslobađanje intervenisali Nemac Štajner i francuska diplomatija. Siguran sam i još po neko. Onaj koji je nama solio izgleda da je i tu dodao po koje zrnce svog uticaja. Zašto bi se Evropa uopšte brinula da li će naša država potpisati sporazum sa Amerikom, ako ona niti je poštovala, niti poštuje i jedan pravni sistem koji ona sama proceni da joj nije u interesu?

Potpisivanjem ovog sporazuma kupujemo kartu za ravnopravne odnose sa najjačom silom sveta. Bilo bi pametnije da ministar spoljnih poslova potpiše takav akt, no što odugovlačenjem misli da čini kakav epohalan diplomatski korak od nacionalnog interesa. Bilo bi dobro da za promenu i mi jednom budemo racionalni ne trošeći energiju tamo gde je besmisleno da se troši. Jer mi jesmo u Evropi, a bićemo respektabilni onda kada počnemo manje da "pišamo uz vetar" a više da radimo. I ko je uostalom dao ekskluzivno pravo bogatoj Evropi da samo ona može da sklapa sporazume sa Amerikom?

Zlatomir Lazić
Jagodina