Od prošle subote Milić Barjaktarević, bivši radnik "Zastava Automobila", spava nedaleko od Spomen-muzeja "21. oktobar". Ne zbog simbolike i poređenja sa stradanjima Kragujevčana pre pedeset godina. Jednostavno, Milić i njegova supruga LJiljana više nisu mogli da plaćaju kiriju i konačište su našli pod prolistalim stablom, nadomak grada. Na prvi pogled daleko, a ipak dovoljno blizu da i iz "pačje" perspektive vide obližnje stambene blokove i svetla koja u noćnim satima dopiru iz kragujevačkih stanova.

Miliću se, kad sve sabere, čini da je ostavljen na cedilu. Od 1968. godine radio je u Fabrici automobila, u Mehaničkoj obradi. Godine brzo prošle, sabrale se decenije i jedino što je želeo bilo je da mu njegova fabrika dodeli stan.

- Izgradio je ceo soliter, a ni garsonjeru da dobije - kaže Ljiljana, sakupljajući kamenje da bi rasterala pse lutalice koji ih jedino i uporno svih ovih dana obilaze.

Milić kaže da je svega bilo u njegovom životu. Sudio se sa fabrikom, pa dobijao, učio školu, a oni mu je nisu priznavali, pisao pesme za pevače koji su znali da ih pevaju i zarade lepe pare. Jedna od najlepših je i sada: "Skini prsten s desne ruke", a peva je Šaban Šaulić.

Sad brižljivo čuva ušteđevinu od stotinu dinara i kaže - on i njegova Ljiljana nekako će da se provuku narednih dana. A Ljiljana ga moli - Mićo, zaljubi se opet, pa da uzmemo koji dinar.

Zbog stana, Milić je štrajkovao glađu i pred zgradom Centralnog komiteta pre šest godina. Milošević bio na vlasti. Ali, ne beše nikakve koristi od toga.

- Kad je u "Zastavi" bilo ono čuveno izjašnjavanje za prvu, drugu ili treću opciju, pre dve godine, ja ne potpisah ništa, kažem: A šta sa stanom, 67. sam po redu. Posle mi rekoše da moram na neplaćeno, jer se nisam izjasnio. Sad me savetuju da se strpim, mora da zaseda Savet za stratešku konsolidaciju da mi isplate otpremninu. Ceo Savet - za mene jednog. A za pesmu, treba inspiracija - kaže Milić.

B. Kuljanin