Do Sretenja 2004. godine, dana obeležavanja 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka, ostalo je svega nekoliko meseci.
Pre nekoliko dana, formiran je odbor na nivou Vlade Republike Srbije za obeležavanje ovog značajnog jubileja srpskog naroda. To je dobro. Loše je, što još nema ni okvirnog programa za proslavu jubileja. Loše je i to, što još uvek nije utvrđeno centralno mesto za održavanje svečanosti vezanih za 200-godišnjicu ustanka (?) i pored činjenice što 199 godina pominjemo samo Orašac i Karićevića jarugu, kao mesto podizanja Prvog srpskog ustanka.

Poznato je kod nas Srba, da svaka novodošavša vlast menja i sebi prilagođava deo istorije. Tako i ova dosovsko-demokratska vlast, pokušava da dokaže da su Srbi u proteklih 200 godina bili u zabludi po pitanju mesta podizanja Ustanka? Šta će im to, kada od toga nemaju nikakve koristi? I pored svega ostajemo u uverenju, da je pred nama jubilej SRPSKOG USTANKA (a ne lokalna, opštinska buna ?)

Vlada Srbije je sada okupirana važnijim poslovima, a poslove proslava 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka, otaljavaće, verovatno, početkom 2004. godine.

Nemac, Leopold Ranke, pre stotinupedeset godina je pisao i veličao Srpski ustanak, nazvavši ga Srpskom revolucijom. Tako ovaj značajni događaj srpske istorije vidi većina progresivnog sveta izvan Srbije. Šta smo mi, Srbi, uradili kako bismo "opravdali" ovakvo mišljenje? Veoma malo.

Istorijski (memorijalni - kako bismo želeli da ga nazivamo) kompleks - ORAŠAC do danas, ni približno nije uređen i priveden nameni, prema značaju, koji mu po istorijskom događaju pripada.

Obrenovići nisu imali interesa da uređuju i izgrađuju Orašac. Ni Karađorđevići nisu učinili mnogo. Podigli su lepu školu posvećenu Prvom srpskom ustanku. Kralj Aleksandar I Karađorđević, dao je nešto para za tu školu i prisustvovao je (1933. god.) osveštavanju škole. Na sreću svih nas, ta škola predstavlja ukras Orašca i cele Šumadije. Karađorđevići nisu u Orašcu podigli spomenik rodonačelniku svoje dinastije - voždu Karađorđu.

Još nema spomenika Karađorđu u Orašcu. Apsurdno, u svakom slučaju.
Kako uređivati kompleks, kada za to ne postoje usvojena urbanistička akta koja treba da regulišu postupak, način i obim tog uređivanja. Još uvek nije usvojen prostorni plan Orašca (ranije nazvan PŠIN), regulacioni plan , DUP - nazovimo te planove prema želji ili nahođenju, važno je da tih planova nema.

Ranije stidljivo, sada sve slobodnije i vidnije "niču" razni građevinski objekti u "zaštićenoj" zoni (zoni zabranjenoj za individualnu gradnju) u centru Orašca.

Znamenita Marićevića jaruga, mesto Sabora i Zakletve ustanika, pominjana je i po malo "doterivana" u dane godišnjica - jubileja. Na stogodišnjicu Ustanka, nije bilo velikog slavlja, jer su Karađorđevići (povratno) tek stupali na vlast.

Stopedesetgodišnjicu Ustanka (1954. godine), komunisti su dostojno obeležili. Čudno za ondašnje političke prilike? Opštinska vlast Aranđelovaca, (srez Oraški), ne tražeći pristanak vlasnika, uzela je desetak ari privatnog poseda porodice Marićević i u jaruzi je urađen manji plato, podignut zid sa česmom i postavljeno je obeležje: "Na ovom mestu..." itd. Posle toga, jaruga ponovo zarasta u korov.

Stosedamdesetpeta godišnjica ustanka, opet u cilju novih političkih događanja: bratimljenja sa opštinama iz Slovenije, obeležena je i proslavljena na nivou opštine Aranđelovac. Za taj događaj, jaruga je očišćena i na zid pored česme postavljena je ploča sa profil-likom Vožda Karađorđa (70 h 100 sm.)

Opet nastaje period bujanja korova u Marićevića jaruzi. U proteklih deset godina, sredstvima iz dobrovoljnih priloga srpskog naroda, sredstvima opštine Aranđelovac i delimično sredstvima putne privrede (uređenje klizišta), dobrovoljnim radom entuzijasta iz pomenutog Zadužbinskog društva, zatim opštinskog fonda "Prvi srpski ustanak" i angažovanjem Vojske Jugoslavije, Marićevića jaruga je uređena do nivoa da posetioci mogu nesmetano i bezbedno prići i boraviti u njoj.

Urađeno je dosta toga.
Postoji vodič-kustos, koji svakodnevno primi dvadesetak autobusa, uglavnom đačkih ekskurzija i ima šta da pokaže đacima u Orašcu i znamenitoj Marićevića jaruzi.
Preostalo je još nekoliko pozicija radova, pa da ovo istorijsko mesto dobije željeni, skroman - projektima predviđeni izgled. Treba postaviti rasvetu, mobilijar (klupe, žardinjere, korpe), izvršiti ozelenjavanje i zatravljivanje i postaviti ogradu sa kapijom. Potreban je i mokri čvor.

Sitna stoka: svinje, ovce, koze, koja je svakodnevno prisutna u jaruzi, ne zna za mobilijar, kandelabre, ozelenjavanje i zatravnjivanje... Nažalost, zbog nebrige i nemarnosti vlasti (prethodne i sadašnje) , preostali radovi u Marićevića jaruzi ne mogu biti okončani do predstojećeg jubileja. Razlog: neregulisani vlasnički odnosi na svega 52 ara još uvek privatnog imanja. Vlasnici ovih 52 ara su tri porodice iz Orašca. U zaštiti sopstvenih - vlasničkih interesa, sadašnji vlasnici ovog parčeta zemljišta, ne dozvoljavaju da se ovo parče jaruge (nazivamo ga "istorijska znamenitost") ogradi i obezbedi. Ispravan stav vlasnika: zaštita privatnog vlasništva.

Od početka radova u jaruzi, predstavnici Zadužbinskog društva "Prvi srpski ustanak" i zvaničnici opštinskog fonda sa istim imenom kao i Zadužbinsko društvo, obraćali su se republičkim i opštinskim zvaničnicima sa zahtevom, da se imovinsko-pravni odnosi reše. Tih pola hektara zemljišta je trebalo otkupiti i preneti u vlasništvo Republike Srbije.

Ništa neobično, republička vlast je za rešenje ovog problema nezainteresovana. Iako republička vlast jedina ima zakonsko rešenje otkupa, (izuzeća) zemljišta. Kao i mnoge druge poslove i probleme koji su vezani za Orašac, to je preuzela opština Aranđelovac. Socijalisti opštine Aranđelovačke su 1998. godine izvršili više nego pravičnu nadoknadu bivšim vlasnicima ovih desetak ari koje su im komunisti uzeli "bez pitanja".

Sadašnja, demokratska, uprava opštine Aranđelovačke, nesposobna ili nezainteresovana da ovaj problem reši ,(možda nije nebitan podatak: potpredsednik opštine aranđelovačke je odbornik orašački), odlaže ga obećanjima da će "uskoro" povoljno rešiti imovinsko-pravne odnose, i time omogućiti nesmetani završetak radova (prema projektima) u Marićevića jaruzi. Kada? Možda za neki drugi jubilej - posle proslave 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka.

Važno je istaći još jednom: u pitanju je svega 52 ara zemljišta, ranije zapuštenog potoka, sada lepo urađenog terena. Finansijska sredstva nisu u pitanju. Srpski narod je spreman da plati bilo koju cenu otkupa, u pitanju je nemar. Nemar ili ne, činjenica je, da ćemo i ovaj značajni datum srpske istorije, kao i prethodne proslave, slaviti na privatnom imanju!
Možda će ovaj članak pomoći da se nešto promeni na bolje!?

Branislav V. Nedeljković,
Aranđelovac

Po osnovu karte No-0444705, UZ50R64, dana 23.06.2003. godine sam otputovao iz Beograda za Tivat. Na osnovu te iste karte trebalo je da se iz Tivta vratim za Beograd 24.06.2003. godine u 08.30 časova.

Došao sam u propisano vreme na Aerodrom Tivat, 24.06.2003. godine i tu saznao, a da me pre toga o tome niko nije obavestio, da je let za koji imam kartu otkazan!

Na šalteru "Montenegro Airlines" sam zamolio da pokušaju da mi obezbede kartu za avion JAT u 08.10. časova. Odbili su to uz obrazloženje da je sve što mogu da učine, da mi vrate novac za kartu uz umanjenje za procenat kaznenih poena zato što vraćam kartu (za let koji je storniran). Reagovao sam na to i tražio objašnjenje zašto naplaćuju kazneni procenat, na šta se u razgovor umešao muškarac koji je rekao da je koordinator.

On se krajnje drsko obratio, obraćajući mi se sa "ti" rečima: "Ako ti nešto nije jasno ti tuži". Zatražio sam da mi se on i dve radnice koje su radile na šalteru Montenegro predstave, kažu kako se zovu. Umesto toga dobio sam uvrede da sam nevaspitan, bezobrazan, drzak, da se nedolično ponašam.

Na kraju, umesto njihovih imena i izvinjenja dobio sam uvrede. Novac za kartu mi nije vraćen. O storniranju leta nisam obavešten. Nikakav trošak što sam "u prazno" došao na Aerodrom mi nije nadoknađen. Pomenuti radnici "Montenegro" (dve radnice i koordinator) na službenim uniformama nisu imali nikakav identifikacioni znak.

Od drugih radnika na aerodromu sam saznao da se dotični gospodin - koordinator zove GORAN BOGDANOVIĆ.
Uvažena gospodo, ovakvim neprofesionalnim odnosom prema putnicima - korisnicima vaših usluga ne gradi se ugled kompanije. Putnici moraju da se poštuju, da se ceni njihovo vreme i novac, i da se o svim problemima u vezi leta blagovremeno obaveste.

Molim Vas da protiv neodgovornih radnika, u čijem ponašanju ima povreda radnih dužnosti, preduzmete odgovarajuće mere, pokrenete odgovarajući postupak i da me o preduzetom izvestite.

Podnosilac prijave mr Nemanja Jolović, advokat,
Beograd

Nije prvi put da se u javnim glasilima pojavljuje ime ministarke Marije Rašete-Vukosavljević u vezi sa stanovima koje ona poseduje. Na žalost, to nisu glasine to je tačno. Ministarka jeste kupila stan od 160 kvadrata u ulici Jevrejskoj. Tačno je da je to nov stan koji ministarka već godinu dana preuređuje: menja drvenariju, keramiku, parket i radijatore iako je sve to bilo gotovo novo.

Opravdano bi bilo pitanje koliko naša ministarka zarađuje? Deset godina smo bili svedoci toga šta je radio nenarodni režim, sada se nekima i sudi za to. Mislim da mi obični ljudi u ovom demokratskom režimu imamo bar pravo da postavimo pitanje i dobijemo odgovor - od ove Vlade koju smo izabrali rizikujući mnogo toga .

Ako novinari "Glas" imaju i malo novinarske hrabrosti, mogu sve navedeno proveriti. Mi nemamo građanske hrabrosti da se legitimišemo, jer imajući iskustvo sa prethodnim režimom bojimo se za bezbednost naših porodica.

Stanari Jevrejske ulice,
Beograd