GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


PISMO

O ambasadoru Perišiću, s poštovanjem

Ministru inostranih poslova Srbije i Crne Gore gospodinu Goranu Svilanoviću

Poštovani gospodine ministre, pišemo Vam povodom iznenadne smrti ambasadora Srbije i Crne Gore u Kanadi, gospodina Miodraga Perišića, želeći da izrazimo našu iskrenu žalost zbog ogromnog gubitka koji je time nastao. Država Srbija i Crna Gora je izgubila izvanrednog predstavnika, a mi, njeni građani u dijaspori, izgubili smo velikog prijatelja, neumornog organizatora i inicijatora novih i trajnih veza sa maticom.

Izuzetna ličnost

Posebno želimo da istaknemo neke od zasluga ambasadora Perišića i njegove supruge Žanete i da ukažemo na značaj kontinuiteta i potrebu da sledeći ambasador nastavi započeto delo ambasadora Perišića.

Miodraga Perišića su neki od nas imali čast da upoznaju još 1990, kada je prvi put došao u posetu Kanadi. Shvatili smo brzo da je on izuzetna ličnost, intelektualac, mislilac, dobro obavešten o međunarodnoj situaciji, a u isto vreme vrlo neposredan, jednostavan, pun prisnosti i topline.

Sledeći put je Miodrag Perišić došao u Kanadu 2001. godine kao ambasador, prvi predstavnik Jugoslavije nakon demokratskih promena 2000. godine. Bilo nam je jako drago kada smo čuli da je postavljen za ambasadora, nadajući se da ćemo u njemu imati ne samo dobrog predstavnika otadžbine, već i čoveka koji će biti zainteresovan za živote, probleme i potrebe nas iseljenika. NJegova uloga u Kanadi je imala posebnu težinu radi obnavljanja mnogobrojnih prekinutih političkih, ekonomskih, kulturnih i drugih kontakata sa kanadskom državom.

Miodrag Perišić je sa velikim entuzijazmom prišao učvršćivanju odnosa sa dijasporom. Svojim aktivnim angažovanjem uspešno je predstavljao našu otadžbinu u diplomatskim krugovima, uneo svežinu i poštovanje. On i njegova supruga Žaneta su, podržani malobrojnim i vrednim timom iz ambasade, sa ogromnim entuzijazmom učestvovali u svim događajima dijaspore, a sami bili organizatori niza značajnih manifestacija, izložbi slika, pozorišnih gostovanja, koncerata, književnih večeri, folklora, da pomenemo samo neke. Želeli su da kroz te manifestacije diplomate u Otavi i Kanađani širom Kanade upoznaju tradiciju i kulturu naroda Srbije i Crne Gore, a da mi, iseljenici, i naša deca, nikad ne zaboravimo svoje korene.

Znanje i energija

Sve te inicijative su bile vrlo dobro prihvaćene i posećene. One su uspešno uklanjale decenijsku izolaciju koju su ovde doživljavali naši diplomati i ceo naš narod, i učinile da jugoslovenska ambasada postane centar javnog i kulturnog života. Ovome su, svakako, doprinele i političke promene u našoj zemlji, ali moramo istaći da su veliku i presudnu ulogu odigrali ambasador Perišić i njegova supruga Žaneta, ulažući ogromnu energiju i znanje u adekvatno predstavljanje zemlje, njenih naroda i njihove kulturne baštine. Zbog toga će im naši ljudi u Kanadi biti zauvek zahvalni.

Poštovani gospodine ministre, želeli bismo da veliki trud i uspeh pokojnog ambasadora Perišića i njegove supruge ne bude uzaludan, te stoga očekujemo da sledeći ambasador ovde nastavi da gradi dobre odnose naše otadžbine, Kanade i naše brojne dijaspore na temeljima koje je postavio ambasador Miodrag Perišić. Kanadski uticaj na svetska zbivanja kroz G8 grupu, Ujedinjene nacije i ostale međunarodne i bilateralne institucije je veoma značajan. Zato, naše očekivanje nije samo potreba kanadske dijaspore, već i realna i značajna potreba naše otadžbine - Srbije i Crne Gore.
S poštovanjem,

GRUPA KANADSKIH SRBA, AZBUČNIM REDOM:
1. PROF. ĐORĐE AJDUKOVIĆ (MONTREAL), 2. NIK ĐOKIĆ (KALGARI), 3. GLUMAC SLOBODAN (TORONTO), 4. MILORAD KOVAČEVIĆ (OTAVA), 5. NATAŠA MILOVANOVIĆ (VANKUVER), 6. BORIS MLAĐEN (TORONTO), 7. NIKOLA PAŠIĆ (TORONTO), 8. MIODRAG PERIŠIĆ (OTAVA), 9. BRANISLAV POPOVIĆ (KALGARI), 10. BRANISLAV SELIĆ (OTAVA), 11. PREDRAG VLADIKOVIĆ (VANKUVER), 12. PEĐA ZORIĆ (VANKUVER); BEOGRAD


PROTEST

Suva i siva planina

Poštovana gospodo, reportaža vašeg kolege je na mestu i stvara kod čitaoca divljenje prema tako vrednim i upornim gorštacima.
Međutim, vaš kolega je propustio da navede, ili je obmanjen, da sve suvoplaninske krečane rade na principu sagorevanja automobilskih guma koje svakodnevno u kamionima stižu do krečana, a i u dvorišta seljaka u tim okolnim selima, što je vidljivo golim okom i mora da se prođe pored njih na putu do krečana. Da li je to vaš novinar video? Da li je bio radoznao i pitao: šta će vam tolike gume?

Kada krečana radi, Suva planina, (koja je valjda pod zaštitom naših ekologa?) postaje siva planina od sumpornog dima koji izbija iz krečana puno radno vreme, i subotom čak.
Proverite kod seljaka, ili još bolje, kod vikendaša opštine Gadžin Han, jer "domaći" neće "da se zamere na komisije".

Molim vas proširite reportažu i udovoljite ovom drugom segmentu kupaca, koji žive ili vikenduju na Suvoj planini, ili prosto vole prirodu i zdrav život.
Inače, razne komisije iz Niša su dolazile, zbog zabrinutosti za prirodnu sredinu, ali su uglavnom ćutale. Zašto? Koliko je tu para u igri? Srdačan pozdrav,

Vesna Simonović, vaš čitalac


POGLED

Zakasnela pravda teža od nepravde

Javljam se povodom poziva redakcije "Glas" da damo svedočenje o stradanjima nevinih ljudi posle rata, od 1944. godine pa nadalje. Svake godine, obično u januaru, pokreće se pitanje rehabilitacije političkih osuđenika. I ove godine isto.

Opet se ponavlja prevelika briga samo za rehabilitovanje informbiroovaca - a, onako usput, i nekih "ostalih". I ja sam jedan od onih "ostalih". Samo što su ovi "ostali" bili preko tri miliona, a informbiroovaca desetak hiljada. U to vreme, mi smo bili vrlo mladi ljudi od 18 do 25 godina, a sada preko 70 (ako su svi živi). Nikako da se skine taj sramni žig "narodnog neprijatelja", u stvari nevino osuđenih. Po izlasku s robije, bili smo izolovani od društva, što je najteža kazna, genocida, jer je čovek socijalno biće. Sva vrata su nam bila zatvorena, nismo imali mogućnosti da produžimo školovanje, da se zaposlimo i dobijemo stan, da osnujemo porodicu, da stvorimo potomke.

Dok su tri miliona, mahom muškaraca, bili na robiji, mnoge devojke koje su stasale za udaju su se poudavale, uglavnom za partijce-komuniste koji su bili puni para, imali rekvirirane stanove, dobra zaposlenja, veze u svim segmentima društva. Bivše zatvorenike čekali su samo problemi i nov vid maltretiranja. Zato su mnogi i napuštali zemlju, jer nisu videli nikakvu perspektivu za normalan život. Mi, "ostali", upravo smo stradali baš od budućih informbiroovaca koji su, kad su završili "posao", i sami stradali kao žrtve svog sopstvenog sistema.

Nisu se koristili iskustvom iz Sovjetskog Saveza. Ustvari, informbirovci su nagrađeni nekoliko puta za svoj "rad". Prvi put, odmah posle rata, svi su bili na visokim položajima i bili su bogato nagrađeni. Drugi put su se rahabilitovali po izlasku iz partiskog zatvora, omogućeno im je da se doškoluju, pa su postali privatni "advokati", otvarali su male privatne radionice, neki su se ponovo zaposlili sa velikom platom, a sada velikom penzijom. Priča se da im je plaćen svaki minut proveden u zatvoru. Svi su dobro situirani, imaju velike stanove, deca završila fakultete, a mnogi sada žive na Zapadu.

Sve bivše komunističke države rešile su pitanje rehabilitacije bivših političkih osuđenika i žrtava komunnističkog terora, samo Srbija nije, a najveći teror je upravo bio u Srbiji.
Česi su, na primer, deboljševizaciju rešili na taj način što su komunističku ideologiju proglasili reakcionalnom jer koči napredak, a komunističku partiju proglasili zločinačkom organizacijom koja je prisiljavala ljude da rade ono što ne žele i ne misle. Neosnovane optužbe su najteže optužbe, a zakasnela pravda je teža od nepravde.

VOJISLAV ĐORĐEVIĆ,
BEOGRAD


ZAPAŽANJE

Opšta izdaja

Hapšenjem Veselina Šljivančanina neće biti okončan lov na srpske rodoljube. Na spisku Haškog tribunala ima još Srba, a među njima je i Ratko Mladić. Ljudi koji su branili slobodu svog naroda moraju od američkih poslušnika da se skrivaju. Zar politika može da bude tolika kurva, pa da izokrene sve vrednosti.

Da vladaju oni koji nemaju obraza, a da se istinski ljudi skrivaju. Moral, čast, poštenje, vrlina, sve mora da se sakrije jer, kako rekoše neki u SANU, ne sme se više govoriti istina, tj. ne sme se više biti pošten, častan, plemenit, mora se biti đubre da bismo dobili pare i da se ne bismo zamerili moćnoj aždaji. Dosmanlije su na strani okupatora srpskih zemalja i dalje se nadaju da će im Zapad doneti sreću i blagostanje, pa makar i preko poniznosti i pljuvanja po sebi.

Tako predsednik SCG Svetozar Marović kaže: "Moramo jednom zasvagda da završimo sa tim pitanjem oko Mladića". Kada bi se to završavanje sastojalo u tome da kažemo da je Ratko Mladić naš heroj, oslobodilac, da našim ulicama, trgovima, školama, damo njegovo ime i da ga ne damo u Hag, bilo bi ljudski i dostojanstveno, ali šef države poziva da se rodoljub šalje u antisrpski Haški tribunal.

Ali, kad još to podržavaju mnogi drugi kao Goran Svilanović, Nataša Kandić, Stipe Mesić, i brojni drugi, onda pošto mu padne mrak na oči, čovek ipak zaželi da kaže istinu i da se na neki način bori za nju. Ovakvog licemerstva i izdaje ne pamtim da je ikad na ovim prostorima bilo.

ILIJA LONČAR,
NOVI KARLOVCI