Početkom septembra 1963. godine samohrana majka
Radojka Sekulić iz bajinobaštanskog sela Ćeranići poslala je sina
jedinca na školovanje u tadašnje Titovo Užice. Tako je plavokosi
štrkljasti Svetlan postao đak učiteljske škole "Želimir Željo
Đurić". Tih godina bio je to veliki finansijski izazov i
za imućnije seljake, a pogotovo za siromašnu Radojku.
Kad se jesen počne primicati kraju i dođe vreme klanja poseka,
ova hrabra i nepokolebljiva seljanka proda varošanima iz Bajine
Bašte svinju koju je hranila za posek, pa sve pare pošalje svome
školarcu, da plati stan i hranu. Istim putem odu jagnjad, rakija,
jaja... Ona zadovoljna kad ima hleba, pasulja, i krompira...
O Vidovdanu stiže u selo njeno čedo sa svedočanstvom o završenom
prvom razredu učiteljske škole. Pozove komšije na "divka"
kafu, pusti pokoju suzu, jer za dva-tri dana momčić opet odlazi
od kuće.
- Udružio sam se sa majstorima zidarima, nosio im celog letnjeg
raspusta kamen, ciglu, malter, na gradilištima oko Valjeva i Uba
- kaže Učo, koga danas tako zovu ne samo đaci, već i porodica.
- Tako sam dolazio do para da kupim knjige, odeću, obuću... jer
majka nije mogla namaći za sve. Da mi oca Milisava ne ubi hrast
prilikom sečenja, kada sam zakoračio u dvanaestu godinu, čini
mi se da bi sve bilo drugačije. Ali šta ćeš, valjda sudbina takva.
Sa diplomom učitelja ode na odsluženje vojnog roka. Po povratku
navrati u OŠ "Stevan Joksimović" u Rogačici, gde je
stekao osnovno obrazovanje. Dojučerašnjeg svog đaka lepo primili
i uz to ponudili mu posao u zabitom i besputnom selu Pašina Ravan,
ispod planine Povlen. I tako poče s jeseni 1972. godine učiteljska
karijera Svetlana Sekulića.
Posle višesatnog pešačenja i pređenih skoro trideset kilometara,
stiže u selo, ne sluteći da će i danas biti tu. Pronađe školskog
poslužitelja Vitomira Vasića koji ga odvede do škole, tačnije
do stare kuće. Mladi učitelj odmah započeo akciju da sagradi pravu
školsku zgradu, pa pedesetak učenika posle dve godine konačno
dobilo koliko-toliko pristojne uslove za rad.
Okupi Učo svoje seljane u dugim zimskim noćima, pa im priča kako
bi se lepo živelo i ovde, samo da ima struje. Ideja polako sazrevala,
pa 1980. godine zasvetli prva sijalica. Stigoše radio-aparati,
televizori, pegle, po koji električni šporet i mašina za pranje...
Tri godine pre toga, vojska sagradi put od Valjeva do Rogačice,
i to asfaltni. Kolovozna traka prođe baš posred Pašine Ravni.
Tako ovo selo najzad dobi izlaz u svet.
I dalje ne miruje Učo. Vodio akcije oko seoskih puteva i vodovoda.
U školskom dvorištu napravio mini bazen, pa sada svaki učenik
u seoskoj školi ima gde da nauči da pliva. Onda reše da grade
crkvu. Mislili Pašinoravanci dugo koga da izaberu za predsednika
građevinskog odbora. Na kraju zaključili da će najbolje biti da
na to mesto postave baš Uču. Tako i bi. Kao i prethodnu, i ovu
akciju uspešno priveli kraju. Na stotinak metara od škole niče
crkva Svetog Petra i Pavla.
Kad dođe dan osvećenja, stiže izaslanik patrijarha Pavla, gospodin
Stefan, žički episkop, i uruči Uči orden "Svetog Save",
kojim ga "za njegov posebno uložen trud na izgradnji i opremanju
hrama Svetih apostola Petra i Pavla na Pašinoj Ravni" odlikovao
Sveti arhijerejski Sinod SPC-a.
Uča je jedini zaposlen u sedmočlanoj porodici, koja i dalje živi
u školskom stančiću od tridesetak kvadrata. Majka Radojka odavno
nije među živima.
- Učo nam je sila. Meni je izučio troje dece - priča Svetozar
Prokić, za stolom, u ćošku kafane na Pašinoj Ravni.
- I meni je učio dvoje dece - dodaje vlasnik kafane Milorad Vasić
- a uskoro će i unuku.
- Da smo ga tražili lučem, što kaže narod, ne bi ovakvog učitelja
našli - konstatuje i ujedno naručje novu turu pića nekadašnji
njegov đak Mirko Vasić.
Ni posle trideset godina ovaj prosvetar se nije umorio. Skoro
učitelj zamolio bivše đake na radu u Švajcarskoj da sakupe novac
za asfaltiranje puta od škole do crkve. Do sada prikupili oko
100.000 dinara.
M. ANDRIĆ
