GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


N E P R A V D A

Ko nam kroji ovakvu pravdu?

Očevi nacije svojoj deci nude samo prazne priče i obećanja

Kao redovan čitalac "Glasa javnosti", a posebno rubrike "Glas čitalaca", molim Vas da objavite ovo moje pismo koje može poslužiti kao nauk svim poštenim građanima koji žive od svog poštenog rada i misle dobro ovoj napaćenoj Srbiji. Svega u njoj ima, počev od kriminala, lopovluka, droge i prevara, do pljačke, nepravde i poniženja. Ali, nije nama kriva majka Srbija, već očevi nacije koji svojoj deci nude samo prazne priče i obećanja.

I ja sam jedno napaćeno dete koje je za svog života promenilo tri oca, ne znajući ni danas koji je od koga gori. Čini mi se da najgore bi sa drugim "tatom" koji mi posla oba sina u rat, jednog od 19, a drugog od 18 godina. U to vreme na putu je bilo treće dete koje sam, zbog stresova i straha za sudbinu sinova, rodila pre vremena. Po ondašnjem zakonu, porodiljsko odsustvo za treće dete trajalo je dve godine.

Pošto sam invalid sa 60 procenata telesnog oštećenja, prve godine pola materinskog dodatka sam primala od Fonda dečje zaštite, a drugi deo od Fonda PIO. Nekako u vreme kada se sinovi vratiše iz ratova po Sloveniji, Hrvatskoj i BIH, Fond PIO je prestao da mi isplaćuje svoj deo naknade, uz obrazloženje da sam na bolovanju i da nemam pravo na njegova primanja.

Obratila sam se pravnici Fonda koja je danas direktor Filijale u Čačku i bila šikanirana i izbačena iz kancelarije od gospođe koju je Sloba unapredio, a koja, nažalost, danas "odgovara" i ovim novim demokratama. Sve ovo događalo se 1992/93. godine, u periodu velike inflacije, kada su zdravi penzionisani, a bolesni preturali po kontejnerima da bi preživeli. Tada sam tužila Fond PIO i od tada su počele moje muke.

U međuvremenu i suprug i ja smo ostali bez posla, nalazimo se na birou i živimo od prihoda sa 20 ari zemlje, dečjeg dodatka od 970 dinara i naknade za telesno oštećenje od 440 dinara. Posle devet godina sud u Čačku donosi presudu u moju korist, Okružni sud potvrđuje presudu, a Vrhovni sud Srbije, na čelu sa gospodinom Milovanom Dedijerom, vraća predmet na ponovni postupak u Čačak.

Posle 10 godina mojih muka po sudovima, bez branioca, jer za taj "luksuz" nemam para, nedavno sam telefonom pozvala ministra pravde, ali njegova neljubazna sekretarica nije želela ni da me sasluša. A htela sam samo da pitam ministra Batića, gde je u ovoj zemlji pravda ? Šta bi sa onim idealima kojima smo težili 2000. godine, kada smo, rizikujući da budemo privođeni i maltretirani, klicali na trgovima i barikadama, lepili plakate i delili propagandni materijal? Ko nam to kroji ovakvu pravdu?

Tek posle svega što sam doživela i još doživljavam, shvatila sam priču svoga oca:"Mučio se vuk , dok nije oborio vola. Kada ga obori, priđe lisica, huknu i reče - jedva ga oborismo." Shvatila sam, ustvari, da svaka revolucija jede svoju decu. Nazdravlje pravdo, nazdravlje ministre pravde !

Jelisaveta Kurćubić, selo Stančići
Mrčajevci


P R E D L O G

"Slovo o istrajnosti" pored jastuka

Amerika je 1945, oslobađajući, Evropu ustvari - okupirala

Bogu hvala što mu je podario takvu duhovnost, koju prenosi na nas, kao svoje lično srpsko načertanije - o tome kako da uspešnije živimo i radimo, i istrajavamo u prostoru i okruženju - srpski knez Aleksandar (Pavlov) Karađorđević.

Rekao je kratko, jasno i poučno svakome, što bi narod rekao: od pastira i ratara, od učenika do akademika. Knez: "Želim da govorim o istrajnosti" (početak); "Germani... jer oni znaju kako se ćutke prevaljuje put od pada Berlina do pada Berlinskog zida" (sredina); i "Jer, istrajati znači pobediti" (kraj).

Što se, pak, tiče "napuštanja položaja... na primer Kosova", odnosno zauzimanje, stvar stoji tako da je svima gotovo sve znano i jasno.
- Položaj je "napušten" krajem 1918. godine ukidanjem Kraljevine Srbije i stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od nje;
- Rodoljubi Kraljevine Jugoslavije, naročito Srbi branili su, srčano i zdušno, tokom celog Drugog svetskog rata u Evropi (1939-1945) svoj život, prag i slobodu, ali su ih okupirali Hitler, Musolini, kasnije i Čerčil a sa Istoka Staljin sa Titom i hrvatskim ustašom Antom Pavelićem i zauzeli položaje, razume se, uz pomoć srpskih komunista - sve ovo;
- Amerika je 1945. godine oslobađala Evropu, ali ju je od tada i okupirala, zauzela položaje i još ih drži. (Ako nisam u pravu, spustite me na zemlju).

Odmah posle referenduma u Srbiji o rešenju terorizma na Kosovu i Metohiji (april 1998. godine), jedan čuveni srpski komunista, sada "rodoljub", isprsi se i vizionarski saopšti, otprilike: Uskoro će, oni (koji žele) ići na Kosovo i Metohiju kao na Svetu goru u Grčkoj. Eto, takvi su vladali i vladaju Srbijom i takvi su doveli okupatore u nju, ali nisu odgovarali za te zločine.

Zato, građani Srbije, predložimo, a radi istrajavanja, našim raznim i raznobojnim čelnicima (političarima, državnicima, privrednicima, intelektualcima, svim verskim zajednicama, novinarima, sveukupnom životu u Srbiji...) - da Knežev duh "Slovo o istrajnosti" - urame i da drže pored glave i jastuka (kao Sveto pismo) - tako da sa njim zaspu i probude se, jer su njegove poruke i pouke kao melem na naše mnoge ljute rane.
S poštovanjem i zahvalnošću,

Milovan Radisavljević Garašanin
Žarkovo


P I T A NJ E

Odšteta Jugoslaviji, a ne Hrvatskoj

Zašto niko kod nas ne sme ni da zucne o tom pitanju, već ga pokreću Slovenci

Jelinčič je ovih dana uzburkao srpsku javnost, tvrdnjom da je Italija predala SFRJ deo obale, a ne Hrvatskoj, na ime ratne odštete, tako da, između ostalih naslednica, i Srbija ima pravo na svoj deo obale.

Nejasno je kao prvo to što niko kod nas, od silne srpske pameti, ne sme ni da zucne o tom pitanju, već ga pokreću Slovenci zbog svog interesa, ali mašu plaštom pred srpskim očima, jer znaju da ako nešto krupno mora da se odigra da se Srbi moraju prenuti iz letargije.

Ono što se previđa je to da se govori o Drugom svetskom ratu i ratnoj šteti tadašnjoj Jugoslaviji, kao da se posle toga nije dogodio desetogodišnji rat na Balkanu, i da sada neki drugi, Srbi ovoga puta, moraju da plate ratnu štetu.

Uvek sam razmišljao kako bi mi to mogli Bosni i Hrvatskoj da platimo jedno 500 milijardi dolara. Jelinčić je dao rešenje. Hrvatska i Bosna, koje su zajedno sa Nemačkom i Italijom bili na istoj strani i počinile brojne zločine nad Srbima, mogu mirne duše da priznaju srpski udeo u nasleđu Jadrana, i rešenju Dejtona, ali će kao ratnu štetu koju je Srbija počinila u ratovima izazvanim nasilnim raspadom SFRJ, naplatiti istim srpskim pravom, te će po presudi Međunarodnog suda pravde, srpski izlaz na more, srpska ostrva i deo obale biti u stvari srpska odšteta za ratne zločine i još pride stotinak milijardi, onako đuture, kako to voli Softić.

Italija je, a ne Musolini, platila tadašnjoj Jugoslaviji ratnu štetu, pa će i Srbija, a ne Janko ili Marko, platiti štetu koju su "srpske snage" počinile neviđenim zločinima, kako ih tereti sud u Hagu.

Zašto se Srbija ne brani svim pravnim sredstvima, znaju oni koji će nas oterati u kameno doba, gde su i najavljivali, a i oni koji im u tome pomažu. Mogu li građani Srbije, kao budući obaveznici tog jarma i kamena oko vrata, da zahtevaju od naše države odbranu VJ i MUP-a u Hagu jer ne mogu da verujem da zaista nije jasno da će bes i mržnja prema optuženima koristiti samo onima koji imaju nameru da dokažu da su "srpske snage" počinile zločine, a to kao u Italiji neće platiti Musolini, već naša opustela i osiromašena država i ojađen narod.

Ko i zašto ne da da se branimo. Da sve strane budu u istoj poziciji, da svi zločini budu kažnjeni. Lepo kaže Tribunal, da njih interesuju "krupne ribe". Zašto? Zato neko mora glavni krivac, mora biti žigosan i osuđen, a ratna šteta mora biti plaćena. Uostalom Bosna je tužila SRJ, pa zašto se mi tamo uopšte branimo, kada su sva zla počinili neki monstruozni pojedinci. Možemo mi da zabijamo glavu u pesak koliko hoćemo, ali će otrežnjenje biti neizdržljivo bolno i mučno.

Dragan Vidaković
Beograd


S A V E T

Moj Milenko, manite
se ćoravog posla!

Otvoreno pismo prvom sindikalcu Srbije Milenku Smiljaniću. Razmišljao sam, nisam mogao odoleti, presavio sam tabak i napisao Vam ovo pismo.

Milenko, lično se poznajemo, bili ste mi profesor.
Kažete: "Prinuđeni smo, dakle, da obnovimo pripreme za proteste, za rušenje Vlade, jer se nije desilo ništa što bi nas odvratilo od toga".
Da Vam odmah kažem, srpski, manite se ćoravog posla! Još se nije rodio taj, u ovoj zemlji, koji će oboriti ovu Vladu. Mislim da bi Vam, Milenko, bilo pametnije da na poslu koji radite poduprete reforme Vlade, da bi nam sutra bilo svima bolje, a ne da im stavljate klipove u točkove.

Kažete: "Novi premijer nas ne spominje", ja pokušavam da Vas zaboravim više od trideset godina, ali ne uspevam.
Kažete: "Ukoliko Republička vlada uskoro ne obrati pažnju na probleme radnika, oko 15. juna počeće masovni protesti širom zemlje". Milenko, planirao sam da svoj pedeseti rođendan proslavim, baš ono, da se pamti (14. jun 1953.), međutim, ne date mi. Saplićete me, proganjate... Milenko, imate li Vi dušu?! Milenko, moram Vam reći, niste obrazovan čovek (od lošeg obrazovanja nema ništa lošije).

Sasvim na kraju, Milenko, neću više da Vas sanjam.

Svetozar Grubor, dipl. ekonomista
Bačka Palanka


Č U Đ E NJ E

Skromno o Danu pobede

Sav progresivan svet je priznao našu borbu

Dan pobede - 9 maj obeležen je i ove godine veoma svečano u državama članicama antifašističke koalicije, posebno u Moskvi i Parizu. Obeležen je i kod nas, ali više nego skromno. Borci NOR-a položili su cveće i vence na spomenike i spomen- obeležja, koja su vezana za našu borbu protivu fašizma u úú svetskom ratu. Organizovana je i svečana akademija.

Na spomenik Neznanom junaku na Avali, pored venca predsednika Državne zajednice g. Marovića i ministra odbrane g. Tadića, položen je i venac SUBNOR-a. Borci su položili venac i na spomenik svojim saborcima - ruskim ratnim veteranima, koji su stradali u avionskoj nesreći 19.10. 1964. godine, prilikom dolaska na godišnjicu oslobođenja Beograda.

Istoga dana u 13 sati održana je svečana akademija u klubu Vojske Srbije i Crne Gore, posvećena Danu pobede. Na akademiji je, na naš predlog i molbu, govorio načelnik Generalštaba general-pukovnik Branko Krga. Uz umetnički program kluba Vojske i onoga što je rečeno na tom skupu, borci su se podsetili ratnih dana i teškoća kroz koja su prolazili pune četiri godine.

Dan pobede nije svojina nijedne partije ili stranke i nije ideološki obojen, pa je teško razumeti i objasniti zašto na jednom takvom veličanstvenom skupu posvećenom Danu pobede nema predstavnika vlasti. Drugi svetski rat, u kome smo učestvovali zajedno sa Sovjetskim Savezom, Amerikom i V. Britanijom, bio je do tada najstrašniji rat, sa ogromnim ljudskim i materijalnim gubicima.

Učestvovala je 61 država sa 110 miliona vojnika. Poginulo je 50 miliona ljudi, žena i dece, od toga je 19 miliona vojnika. Naš doprinos toj borbi i pobedi je ogroman. Vezivali smo za sebe veliki broj okupatorskih i kvislinških divizija (25-35), koje su i te kako bile potrebne Nemačkoj za Istočni ili Zapadni front.

Nažalost, taj rat je, kao i svaki drugi, tražio žrtve i mi smo ih u velikom broju dali. Sav progresivni svet je priznao i visoko ocenio naš doprinos slamanju fašizma, pa nema razloga (osim ideološkog) da to ne čini i ova naša aktuelna vlast, tim pre što je borba protiv okupatora patriotska, a ne ideološka obaveza.

U susednim državama bivše SFRJ, čiji je doprinos slamanju fašizma daleko ispod našeg, čelni ljudi su pokrovitelji ovakvih manifestacija.

Mihajlo Ivezić
Beograd