Beta" je, 7. maja 2003. godine, objavila vest "Obeležen Dan gardijske brigade", a već sutradan neku vrstu korekcije, pod naslovom "Povodom slave Dana garde"?

Tih nekoliko rečenica (tačnije 15 u obe notice), novinarski su korektno složene, ali sadržinski i po poruci čitaocima sasvim protivrečne i problematične. U prvoj stoji da je "svečanosti prisustvovao i princ Aleksandar Karađorđević...", ali, u drugoj, da je on bio "jedan od pozvanih na đurđevdansku proslavu Dana gardijske brigade... iako nema status državnog predstavnika..." - već "kao komšija".

U redu, oduvek su komšije Gardijske brigade sa Dedinja radosno dolazile u krug "svoje garde", ali ne i ovaj put! Zašto je to sada tako, pitaju se? Još je teže odgonetnuti šta sve mogu da znače ovakve "Betine" notice u vreme kada su se mnogi usmerili da preoblikuju sve, pa i Vojsku, i stave je pod svoju kontrolu iliti "šapu"? To samo može da brine, jer je vojska oduvek bila ponos naroda ovih prostora, atribut suvereniteta države, simbol sadašnje i buduće sigurnosti i slobode, a garda posebno!

U prilog razmišljanju o ovako značajnim pitanjima valjalo bi imati na umu još ponešto:

1. Dan Gardijske brigade je obeležavan gotovo šezdeset godina 4. novembra, u znak sećanja na dan formiranja Pratećeg bataljona čije tradicije nosi, ali i u znak 1. novembra '44-te kada je formirana Gardijska brigada. Ako se u noticama na dva mesta pominje da je "Gardu na Đurđevdan 1830. godine osnovao knjaz Miloš", nije osnovao i Gardijsku brigadu, koja u njegovo ime nije ni postojala kao formacija u vojnoj terminologiji. Onda bi bilo korektno i ovu činjenicu naznačiti ako hoćemo da u kontinuitetu gajimo tradicije Gardijske brigade, a druga garda danas i ne postoji.

2. Garda je oduvek bila ponos svakog naroda, pa i našeg, njena proslava je i narodna svečanost. Zašto se ona danas obeležava tako interno kako se nikada nije radilo, zašto o toj proslavi ne zna čak ni Sekcija boraca Pratećeg bataljona, zašto ne znaju hiljade bivših pripadnika Brigade i ko im uskraćuje radost, a govori o kontinuitetu Garde?

3. Ako je proslava obeležavana sa znanjem i saglasnošću GŠ vojske, kako onda da se nije znalo za dolazak princa pa se to u drugoj notici mora objašnjavati? No, nije ni u tome problem koliko u sve češćem svojatanju naših slavnih vojničkih tradicija, pa i same vojske.

4. Gardu je oduvek sačinjavalo ono najbolje što se ima za vojsku, za lepo lice zemlje, za sigurnost rukovodstva, za čvrstinu institucija i vitalnih objekata... i takva pitanja ne bi smela biti privatizovana i prepuštena ideološkim interesima i prljavom političkom marketingu. Podsetimo da garda pripada najuzvišenijim simbolima svake države, da je služenje u njoj oduvek bila počast, da je taj naziv počasno dodeljivan kao stimulans i priznanje jedinicama za izuzetne uspehe i zasluge za narod. Tako bi trebalo biti i sa našom gardom.

5. Dan jedinice je uvek u ovom duhu stimulativan za njene pripadnike, ali i za narod i taj kontinuitet nema pravo niko prekidati, pa ni u agencijskoj vesti: "... gardu je na Đurđevdan osnovao...", kao da ništa više ne postoji posle toga? Dodaje se i "... istorijski značaj dinastije... u formiranju srpske vojske i države...". Biće bliži istini da se još pamti taj "značaj" iz 1941. kada je dinastija napustila zemlju, odnevši narodno zlato i samo putem proglasa obraćala se "svom dragom narodu"!

6. U vreme stvaranja nove države, mnogo se govori za i protiv monarhije ili republike: "monarhija je retrogradna za sadašnje vreme, monarh se ne bira već nasleđuje vlast, ne bira ga narod - što nije demokratski"; ili: "monarhija je srpska tradicija, Srbiji treba domaćin" i slično. Kao da je to svršena stvar. Zaboravlja se da će se taj narod za Ustav i poredak morati pitati na referendumu (50 odsto plus 1). Ideološki stereotipi moraju otpasti.

Vlast iza koje ne stoji narod i koji nije spreman da je brani - nema budućnosti, pa makar bila okrunjena i princom "zaslužne" dinastije. I tako, kad je u pitanju tradicija Garde, nužna je modernizacija pozitivne tradicije, a ne njeno privatno svojatanje. I sa nekih drugih aspekata ovo nije bezazleno: u srpskoj istoriji Garda je vršila i prevrate (sem Gardijske brigade), pa ako je neko privatizuje - sve je moguće!

7. U izvornom pojmu "garde", preuzetog od Francuza, sadrži se "nešto izabrano i posebno - za odbranu", ali i nešto časno i najpoštenije u vojnom pozivu. Svoje zadatke gardisti su oduvek obavljali svetla lika i obraza čista, njihova počasna uniforma je nešto najlepše što vojnik može dobiti da nosi. Plava uniforma Gardijske brigade stvorena je sa tim ciljem, rezultat je decenijskog rada više stvaralaca i spada među najlepše u svetu. Ali ne samo ta plava, nego i uniforma drugih rodova.

Umesto te skladne, udobne i funkcionalne uniforme, nekritički se "nakalemila šatorijada", nastala posle zloglasne "pustinjske oluje", potpuno suprotna drugoj tradiciji srpske vojske, pa i JNA. Uniforma koja se danas nosi, "l' art pur l' art" - pomodarski, nagrdila je dostojanstvo vojnog poziva i do nedopustivog nivoa oskrnavila svetlo lice naših mladića koji obavljaju vojne dužnosti. Videsmo i gardiste za vreme vanrednog stanja? Ko im na lice navuče rešetkaste mreže i pancir? Oni nemaju zbog čega da skrivaju svoj obraz! To nije za njih, već za "čarapaše" kriminalce i ubice, čije maske i nisu ništa drugo do izvrnuto lice njihove nečiste savesti, zlih namera i trule duše.

Poziv vojnika u našoj tradiciji je uvek bio častan i ponosit, posebno gardijski, onda nema niko pravo da svetlo lice naših sinova presvlači u morbidne crne mreže, kao da su kiborzi sa neke druge planete. Čak i sa profesionalnih i sigurnosnih razloga, nema opravdanja da se vojniku koji javno obavlja svoju dužnost navlače ovakve "kljuse"! Narod ne puca u svoju vojsku niti ga ona svojim izgledom sme plašiti.

Navedeno, i novinske vesti, ukazuje da ovo nisu bezazlene stvari da se Gardijska brigada ne sme "svojatati". Treba i u vezi uniforme poštovati sjajna rešenja iz naše prošlosti, nužno je korektno modernizovati i gardijske tradicije, u duhu kulture, demokratije, slobode i bolje budućnosti.

Branko Kosić,
Beograd

U sećanju mi je, kao osmoškolcu, kad moja majka, pokojna Stevana, i njene druge razgovaraju, pa kad slušaju o nekim čudnovatim, naopakim, tužnim i ružnim stvarima, udari šakom o koleno i klikne: Sačuvaj Bože i sakloni! Onda se prekrsti i kaže: Pomenulo se, ne povratilo se! Setio sam se svega ovoga ovih dana, a povod su bile sledeće činjenice: Prvo, Srpski pokret obnove organizovao je 10. maja 03. g. na Ravnoj gori skup, tradicionalni, posvećen ravnogorskom pokretu, pod parolom, velikom parolom na velikome posteru - plakatu: "S, Bogom, za kralja i otadžbinu!".

Istoga dana, 10. maja u "Politici" objavljen je tekst profesora Pravnoga fakulteta u Beogradu u penziji Radoslava Stojanovića, pod naslovom: "Monarhija ili republika". Stojanović opisuje okolnosti pred donošenje novoga ustava Srbije, Republike Srbije, i u tome tekstu snažno pledira za prethodno referendumsko izjašnjavanje naroda Srbije je li za monarhiju ili republiku.

Nejasnoće

Treće, u poslednjem broju "Pravoslavlja", broj 867. prikazuje se i reklamira knjiga "Monarhija" - zbornik radova u izdanju Hrišćanske misli, 2002. godine. Apeluje se na formiranu ustavnu komisiju da prouči pažljivo sve okolnosti, pa i ideje iznete u tome zborniku da u Srbiji treba vratiti monarhiju.

Moje su nedoumice i razmišljanja o svemu ovome brojna, a ovom prilikom pominjem samo sledeće:
Prvo, kako autori zamišljaju da Srbija bude kraljevina (ili možda carevina?), kad je u državnoj zajednici sa Crnom Gorom, a ustavna povelja o toj novoj državnoj tvorevini izričito govori o Srbiji kao republici, i Crnoj Gori, takođe. Kakvu bi to bio kralj Srbije (ili car) ako ne može da potpisuje rešenja, ukaze o imenovanju i (ili razrešenju ambasadora, ako ne može da prima akreditive stranih ambasadora, ako nema nikakve ingerencije nad oružanim snagama u zemlji, itd. jer su sve te prerogative u nadležnosti državne zajednice Srbija i Crna Gora, konkretno Svetozara Marovića i Vrhovnog saveta vojnog... Dakle, kakav bi to bio kralj i (ili car ako su mu na vitalnim područjima potkresana krila, a zna se - kraljevska vlast je bez ograničenja, suverena (da parlament ima neke ingerencije).

Šta čine ostali

Drugo, pomenuti autori ideje o monarhiji, a pre svega gospoda Radoslav Stojanović i Pavle Nikolić (autor nacrt na ustav Kraljevine Srbije, koji reklamira "Pravoslavlje") su profesori i to međunarodnoga prava (Stojanović) i ustavnoga prava (Nikolić), koji je još i potpredsednik Međunarodnog udruženja za ustavno pravo), pa nije jasno kako objasniti: a) da sve zemlje oko nas: Austrija, Italija, Albanija, Grčka, Bugarska, Rumunija i Mađarska, pa sada: Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora, pa zatim: Nemačka, Francuska, Rusija, Iran, Kina, Egipat, Etiopija, itd. su bile monarhije - kraljevine, carevine, kneževine... da niti ijedna zemlja od pomenutih danas ne pomišlja na vraćanje monarhije, b) zašto pomenuta gospoda ne agituju da se u tim zemljama vrate monarhije, da pokažu rezultate u privrednom, i svekolikom društvenom razvoju pa da to nama posluži kao stimulans za vraćanje monarhije, c) zašto pomenuta gospoda ne pišu protiv glasova iz Velike Britanije, koji su sve češći i snažniji, da se u toj zemlji napusti monarhija, kao feudalni ostatak društvenoga uređenja, ergo nedemokratska tvorevina po savremenim kriterijumima, i d) da nam pomenuta gospoda objasne da li će eventualni povratak monarhije u Srbiji biti dočekan aplauzima u međunarodnoj zajednici, od drugih država i tamošnjih institucija i pojedinaca, ili će i to biti još jedan dokaz za njihove snažne teze o konzervativizmu Srbije, o prevelikom pozivanju na istoriju, tradiciju, ergo-regres!?

Razume se, nikako se ovde ne radi o tzv. ideološkim stereotipima, već pre svega o civilizacijskim i kulturnim dostignućima savremenog sveta, Evrope kojima mi stremimo, nažalost, ne tako retko, samo verbalno. Radi svega toga moj uzvik: Sačuvaj bože i sakloni!

Milentije Pešaković,
Beograd