Autor teksta "Neumorni profesor" Mirko
Smukov u ličnom stavu ističe da redakcija "Glasa javnosti",
koja svakog ponedeljka objavljuje lični stav profesora Pravnog
fakulteta, "bez tog autora očigledno ne može. Pa ni posle
brojnih pismenih protesta čitalaca." Ali, gospodin Smukov
treba da zna da redakcija mora uvažiti i drugu stranu, a to je
da su brojni čitaoci isticali velike vrednosti tekstova profesora.
I ja sam u jednom tekstu, koji je objavljen prošle godine, istakao
da se iz tekstova uvaženog profesora umnogome može saznati šta
je šta u komplikovanoj našoj i svetskoj društvenoj stvarnosti
po kriterijima slova i duha prava, pravde i istine.
Konstatacija gospodina Smukova da se autor (profesor) "spotiče
ne samo o elementarnu logiku, nego i o svoje sopstvene stavove".
E pa, sve što u tekstu gospodina Smukova dalje sledi, što bi valjda
trebalo da bude dokaz tog spoticanja, jeste formalno-logička pogreška,
koja se zove "ne sledi", a tu su i druge logičke pogreške,
kao: "ad hominem", "zamena teza", "sofizmi".
Baš se lako uočava da logika, posebno logički silogizam nisu jaka
strana gospodina Smukova.
Besmislice
U profesorovom ukazivanju na nesklad Zakona koji se primenjuje
u vrlo delikatnoj društvenoj situaciji, sa Ustavom, koji je opet
u sve većem neskladu sa proklamovanim principima razvoja demokratskog
društva, nema nikakvog spoticanja. Notorno je da društveno-političke
garniture koje nasleđuju autokratiju s poslušnom političkom partiturom,
ne mogu po ustavu tih prethodnika i zakonima s kojima se on realizuje
da ostvaruju svoju društveno-političku misiju, a da ne krše ili
taj nasleđeni ustav i te zakone, ili proklamovane principe demokratije.
Zato je među prvim i neodložnim polovima nove demokratske vlasti
uvek donošenje novog demokratskog ustava i zakona s kojim se on
realizuje. Pored ostalog, i ovo se može jasno i razgovetno naučiti
od profesora, koga maliciozno tretira gospodin Smukov.
Iz profesorove napomene da je pre 11 godina u svojoj knjizi ukazao
na nesklad Ustava i Zakona o njegovoj primeni, gospodin Smukov
vidi implicite sugestiju predsedniku Republike, a to ocenjuje
kao "malo previše". A stvarno, tu je previše njegovog
insinuiranja davanjem svog značenja tuđem tekstu. Konstatacija
da profesor ne kaže zašto nije pre 11 godina protiv neustavnog
zakona podneo zahtev Ustavnom sudu, nego je pisao knjigu, stvarno
je besmislica prizemnog nekoherentnog rezona. Jer, prirodno je
da uspešni ljudi u svojoj struci i nauci pišu knjige, naročito
ako u njima ukazuju na nedostatke i pogreške u aktuelnoj društvenoj
stvarnosti. Još ako je to rizično, pa i opasno, onda je to posebno
pohvalno.
Neverovatno je kako gospodin Smukov, pravnik i advokat, opravdava
što Narodna skupština nije, kao najveći zakonodavni organ države,
potvrdila odluku o vanrednom stanju. Za njega je, naime, gotovo
polovina narodnih predstavnika, na koje je milionska masa punoletnih
građana prenela svoj suverenitet, takva da se njoj na glasanje
ne sme staviti uredba o uvođenju vanrednog stanja zato što bi
"inspiratori atentatora igrama oko kvoruma, amandmanima i
nadmudrivanjem, kao što je sadržaj ovog ličnog stava, omogućila
kriminalcima da pobegnu, da se sakriju i uklone tragove..."
Smukove, Smukove, šta naodvaljivaste, a zna se da je odlika intelektualnog
mišljenja i govora u nijansama, a ne u verbalnom komadanju.
Takođe je poznato da bez istinosnih i potpunih premisa nema istinitog
zaključivanja, niti bez relevantnih činjenica istinitih dokaza.
A kod gospodina Smukova su sve proizvoljne konstrukcije i insinuacije
nivoa jetrve kojoj nije važno šta je istina, nego čime će što
više nagrditi drugu jetrvu, s premisama površne advokatske sofističke
retorike. Sve je to daleko od postulata da je logika moral mišljenja,
a moral logika postupanja (i govorenja), pa u celokupnom tekstu
gospodina Smukova nema - ni jednog ni drugog. Pod udarom njegove
kritike je i reč "bestidno", po kojoj ocenjuje "profesorski
prefinjeni rečnik".
Čemu tolika upornost
A koliko li su tek "prefinjene" njegove sintagme: "inspiratori
atentatora" (u Skupštini Srbije), "kao što je i sadržaj
ovog ličnog stava" (profesora), "ali nikad sudija"
(profesor)... "A tek profesor." Eto prava, logike, etike
i "finoće" kojima gospodin Smukov karakteriše izabrane
predstavnike naroda Srbije i profesora univerziteta, kome ne bi
dorastao kad bi živeo još jedan vek ispočetka.
Bilo šta dokazivati gospodinu Smukovu o tome ko je stvarno najodgovorniji
i najkrivlji za tragediju, za sve više ubijanja po beogradskim
ulicama, za sve više trovanja dece drogom i sve više ucena i iznuđivanja,
kao i koga je trebalo poslušati, pa bi svega toga bilo sve manje
i manje, bilo bi besmisleno kao namigivati ćoravom i govoriti
gluvom. Jer, još od genijalnog Heraklita, zna se da su oči i uši
slabi svedoci onima koji nemaju plemenite duše.
Mr Drago Bilal,
Loznica
Srpsko nasleđe