BAJINA BAŠTA - U vreme kad u Srbiji nije bilo kolskih puteva, robu su od mesta do mesta prenosili konji na samaricama. Ljude koji su se bavili ovim poslom zvali su kiridžijama. Izgradnjom prvih kolskih puteva, pojavili su se i prvi prevoznici robe tovarnim kolima sa volovskom i konjskom zapregom. Oni su dobili ime rabadžije.

U srednjem Podrinju čuvene su bile rabadžije iz bajinobaštanskog sela Crvica. Iako ovog zanimanja poodavno nema, ostala su sećanja na Stojadina i Borišu Markovića, Borivoja i Momira Stefanovića, Miluna Vukovića, Luku Damjanovića...

Ipak, poslednji crvički rabadžija još se ne predaje, iako je početkom ove godine napunio osamdeset i pet godina. Reč je o Ratku Mijailoviću Likadžiji , kome otac daleke 1931. godine kupi volove i kola pa ga sa 14 godina uvrsti među rabadžije. Starije kolege lepo ga prihvatile, poučile, a kad zatreba i pomogle. On im na dugim putovanjima do Šapca, Valjeva, Užica, Višegrada... pesmom prekraćivao vreme. Često bi zapevao:

- Ej, like, like, ponesi nam harmonike i ponesi gajde pa sa nama hajde. Po tome dobi nadimak Likadžija, koga sada nose i sinovi Pero, Nikola i Slobodan ali i kćerke Nada i Rada.

- Osim rabadžiluka, drugo skoro ništa nisam radio - kaže Ratko. - Lepo se zarađivalo. Od toga sam kuću napravio i svu decu školovao. Bilo mnogo muke, a još više lepih dana. Ljudi nas cenili, devojke volele. Na vašarima smo bili glavni. Gustiramo muziku celo popodne. Svirači znali našu slabu tačku, pa kad zasviraju i zapevaju:
- Jaoj, mene, gde mi prođe vreme, za kolima i za volovima... mi ih okitimo parama, a zatim krene rabadžijsko kole koje traje neprekidno pola sata.

Ni sam ne zna koliko je, u ove prilično pasivne krajeve, iz Mačve dovukao pšenice, kukuruza, šećera, soli... Tamo je terao rakiju, suve šljive, borovu i jelovu građu... Gde god su pravljeni zadružni domovi, školske zgrade, crkve pa i privatne kuće u bajinobaštanskom kraju, materijal je najčešće dovlačio Likadžija sa svojim crvičkim rabadžijama. Putevi bili loši, kola drvena sa točkovima kovanim šinom, teret težak pa često dolazilo do kvarova a volovi ostajali "bosi". To ga je primoralo da nauči pomalo i kolarski i potkivački zanat kako bi u putu mogao da popravi kola i potkuje vola.

- Baš sam skoro računao da sam za sedamdeset godina rabadžijanja promenio dvadeset i jedna kola i četrdeset pari volova - konstatuje Ratko dok nas nudi domaćom prepečenicom. - Poslednji par promenio sam nedavno. Prodao sam mlade volove i kupio stare pošto oni sporije idu pa mi je lakše sa njima. I dalje se pomalo radi. Zovu ljudi da im prevučem drva, seno, materijal tamo gde nema puta za motorna vozila. Ponekad natovarim kola drva pa pravo u Bajinu Baštu mojim unučićima i praunučićima. Hvala bogu za sada ih je petnaestoro.

Kad neko umre u selu najčešće zovu mene da pokojnika odvezem u groblje. To je i jedini slučaj kada sa volova skidam medenice i taj dan ih ne stavljam. Ako je umro neko iz bližeg komšiluka, zvonca utihnu po tri dana.

Poslednji posao za moje volove biće, da kad dođe vreme za to, i mene odvuku do mesta gde ću večno boraviti pored supruge Zdravke koja me napusti i ode na onaj svet pre tri godine.

Tekst i foto: Milan Andrić