U kontaktima sa građanima Beograda, uvideo sam da nisam usamljen u mišljenju da je trebalo naći načina i postići dogovor da Jelena Dokić ostane u Beogradu.

Ona je po svemu sportista svetskog kalibra u sportu koji je veoma profitabilan i cenjen u svetu.
Koliko sam saznao, razlaz je nastao zbog lokacija terena na kome je ona htela da izgradi teniska igrališta. Jedno od njih je bilo kod hotela "Jugoslavija" u kome, zbog "džoginga", stranci najradije odsedaju.

Ja, kao roditelj, mogu da kažem da bi se moja deca rado odrekla svakog cirkusa kod hotela ako bi na tim prostorima mogli da igraju i jure za "celuloidnom lopticom".

Ne treba biti vidovit u predviđanju koliko bi se mladog naraštaja tada okrenulo sportu umesto "gluvarenja" po gradu, a u daljoj perspektivi - šta bi za grad i šire značilo održavanje jednog master turnira u Beogradu.

Na kritikujem nikoga, ali mislim da je trebao neko iz Vlade da uzme sebi za zadatak i reši to, takve stvari se ne rešavaju na opštinskom šalteru. Ako postoji tako visoka republička institucija - Ministarstvo za sport, pitam se kako su mogli i oni da se priklone nečinjenju.

Radi se o sumama koje se mere desetinama miliona dolara, ali što je još važnije, to je ulaganje u budućnost ove zemlje. Ne može se prećutati da to nije njihov propust, a ne dešava se propust pa da ljudi na vlasti ne organizuju doček onima koji u našu zemlju dolaze sa medaljama, umesto da se pre toga stvore uslovi da sportista "doraste" do medalje.

Cenim sve sportiste: u šahu, u fudbalu, košarci i ostalim sportovima, koji su dovedeni da naši klubovi u zemlji zarade novac, ali ne mogu da shvatim kako veliki klubovi umesto toga novca za igrače i trenere ne ulože to u budućnost svoga kluba i naše zemlje - u mlad naraštaj.

I sa njima u tim sportovima znamo svi koliki je naš domet i gde nam je mesto u svetu. Shvatam da se bore samo za svoj rukovodeći status u sadašnjosti, a sutra posle njih neka bude i "potop", oni tome nisu krivi.

Priklonio bih se svakoj organizaciji ili udruženju građana koje bi pokušalo da Jelenu Dokić vrati kući, nadajući se da ću biti u onoj grupi naših građana koji će joj poželeti dobrodošlicu, a sada sam samo jedan od mnogih koji joj žele uspeh i pomak napred na visokoj lestvici svetskog sporta.

Bogdan Pižurica,
Beograd

U "Glasu javnosti" od 27. marta 2003. godine, Branislav Marković Braca, profesor iz Čačka, u podnaslovu "Tvrdnja" piše da većina Srba van Srbije vodi destruktivnu politiku.
Pripadam generaciji Srba iz Like koja pamti i pretnje, a onda i strahote koje su ustaše izvršile nad Srbima u Lici u vreme rata od 1941. do 1945. godine.

Nije istina da su Srbi u Hrvatskoj kako iznese profesor - zametali kavgu - sa Hrvatima. Srbi u Lici, u kraju u kojem sam proveo rano detinjstvo, branili su se ili bežali od ustaša.
Žene i deca u kolevci bežali su od ustaša iz kuće i spavali pod vedrim nebom pri svakom napadu ustaša. Deca od 4,6 i 8 godina, koliko smo imali godina moja braća i ja, nisu mogla da zameću "kavgu" ustaškoj satniji.

Ni moja braća a ni ja nismo, kako kaže profesor - isprodavali imovinu u Lici ni srpsku zemlju na kojoj su sahranjeni naši dedovi po ocu i majci koji su kao dobrovoljci prošli Solunski front.
Mi, nažalost, ne možemo posetiti grobove svojih najbližih u Lici već punih 12 godina. Profesor ne zna kojim poniženjima se izlažu Srbi iz Hrvatske kad traže državljanstvo i vize u hrvatskom konzulatu u Beogradu.

Ni profesor a ni iko od nas u Srbiji nije video, a još manje je čuo od Srba koji su živeli u Gospiću, da je cela jedna ulica od železničke stanice do centra grada koja je bila naseljena Srbima potpuno spaljena, a potom ostaci kuća buldožerima sravnjene sa zemljom. Te podatke o strahotama Srba u Lici i na drugim mestima ne iznose ni Nevladine organizacije a svima su puna usta o stradanju Dubrovnika, Vukovara i Srebrenice.

Moje kolege sa kojima sam proveo deo mladosti - kao što su Đorđe Kalanj, zamenik javnog tužioca, Branko Štulić, sudija Okružnog suda u Gospiću Stanko Smiljanić, pravnik kao lojalni građani države Hrvatske, odvedeni su sa radnih mesta i iz skloništa i pobijeni, a zatim spaljeni na Lipovoj Glavici. Ostatke tih kolega i drugih Srba pronalazili su na smetlištu u Perušiću.

Te časne kolege, nažalost njihovih porodica, ne mogu više uveriti nikoga od nas koliki su bili čestiti i ljudi i pravi rodoljubi.
Živim u nadi da će njihovi potomci uveriti neverne Tome da su bili pravi srpski rodoljubi.

Kad bi rđavi ljudi, kao što je profesor Marković, gradili i ocenjivali prijateljstvo između akademika Dobrice Ćosića i dr Jovana Raškovića, ne bi bilo lepše budućnosti za mlade srpske generacije.
Lepo Vas molim u Uredništvu da izjave kao što je profesora Markovića iz Čačka što ređe objavljujete u Vašem listu.
Puno zahvalnosti na objavljivanju ovih mojih kratkih odgovora profesoru Markoviću.
Vaš Verni čitalac,

Đorđe Dimić,
Beograd

O kojoj hiperprodukciji lekara i medicinskih sestara govori ministar zdravlja T. Milosavljević i njegova pomoćnica S. Simić.
Da li su mislili o nekritičnoj hiperprodukciji mladih asistenata, docenta i profesora čiji su jedan ili oba roditelja bili profesori Medicinskih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu ili Prištini.

Važno je da za njih ima posla (klinike su rezervisane samo za profesorsku decu).
Kažete da je ceo sistem zdravstvene zaštite "podignut na specijalistički i subspecijalistički nivo koji poskupljuje zdravstvene usluge stanovništva".

Pa hajde, ministre, da vratimo zdravstvo na nivo nepismenog Knjaz Miloša, i da se po Vama ne usavršavaju mladi lekari, da bi se smanjio broj nezaposlenih!
Sa onima koji nedovoljno ili nekvalitetno rade, to se rešava na drugi način. Oni hirurzi koji ređe ulaze u operacione sale smatraju da je njihov efekat rad ipak veći od interniste - gastrologa i lekara socijalne medicine.

A to što je kapacitet bolnice sada nedovoljno ispunjen, a do pre godinu - dve bio prebukiran, ministre, to je što ovaj osiromašeni narod plaća od igle, infuzija, RO snimanja, EHO pregleda... a plate i penzije su bedne, po Vama treba ga osiromašiti i za usavršavanje lekara koji ga leče (ukinuli ste sve vrste specijalizacija), uveli ste i neke liste čekanja, prioritete... po državnim bolnicama, a po privatnim ordinacijama sve se uradi brzo i efikasno, uz osmeh lekara i dobro naplaćenu uslugu.

Odakle para mladim lekarima za privatne ordinacije?
Kažete, građani ne plaćaju doprinos za osiguranje da bi imali neprimeran broj specijalista i subspecijalista već im trebaju lekari opšteg znanja da bi merili krvni pritisak i pisali recepte. Nerazumno!

Neće biti razumevanja ni među građanima, a ni zdravstvenim radnicima - lekarima naročito za ovakve reforme čiji će se efekat videti tek 2015. godine, kako kaže ministar zdravlja i njegov pomoćnik. Pitam se ko će da odredi ko će biti dobar hirurg, dobar pedijatar, internista ili drugo ako ne sam mladi lekar koji će do kraja svoje karijere da se bavi odabranom strukom.

Neiskreno se ministarstvo zdravlja udvara narodu na štetu mladih lekara kojima ste oduzeli specijalizacije čak i one volonterske (sami plaćaju). A narodu je sve teže i teže, ne dao Bog da se čovek razboli, što zbog plaćanja, što zbog reformi po tzv. "Nacionalnom programu planiranja".

Pitam ministra T. Milosavljevića po kom je "nacionalnom programu planiranja" postao profesor u 40. god.? A ometa mlade lekare da postanu specijalisti a kamoli profesori.

Ministar se ponaša kao nedodirljiv, isključiv, samo je on u pravu... Setite se kako nije hteo da primi grupu lekara i zdravstvenih radnika koji su pešice od Niša do Beograda išli da bi izneli svoj stav.
Kaže da je nasledio haos (bivši ministar Bojić nije ukidao specijalizacije, radio je nešto drugo).

Posmatrajući i analizirajući sve ovo, ipak je pogrešan korak ministra zdravlja, a neophodan i ispravan je da što pre ode sa ove funkcije da ga obogaljene generacije mladih lekara ne bi pamtile po zlu.

Dr Aleksandar Marković, nezaposleni lekar,
Beograd

Za zemlju koja se oporavlja posle rata i mnogih nesreća koje su posle došle, dobro je čuti o javnim radovima, obnovi, gradnji raznih objekata. Popravljaju se ulice, grade sportski tereni, dižu crkve. I pored velikih teškoća, život mora da ide napred.

Međutim, imamo mi mnogo važnijih problema, tako da, u poređenju sa njima, sve navedeno gubi značaj. Radi se o Onkološkom institutu, o njegovom radu i patnjama njegovih pacijenata. S obzirom na veličinu problema, u javnosti se vrlo malo čuje o ovome.

Da li se smeju zaboraviti hiljade ljudi koji se leče u ovom Institutu i kojima terapija, zbog neispravnih aparata, kasni po tri i više meseci. Kad sam kazala - hiljade ljudi - mislila sam i na one koji dolaze iz unutrašnjosti i često se vraćaju umorni, neobavljenog posla. Najstrašnije je to što među pacijentima ima mladog sveta, gotovo dece. Sigurno je da njih uopšte ne interesuje bazen na Tašmajdanu ni tereni za golf. Niti je za većinu od njih važno kada će biti gotov hram Sv. Save. Neka mi vernici oproste, ali ako su pravi vernici, složiće se sa mnom.

Nešto ružno i mučno što se vidi na toj klinici su ljudi (često veoma siromašnog izgleda) sa kesama u kojima su skupa pića, bombonjere i naravno kafa. Nažalost, ista je slika i u drugim bolnicama. Te kese posle malog "nećkanja", a nekad i bez toga, prelaze u ruke lekara, medicinskih sestara i drugog osoblja. Krajnje je vreme da se sa ovim prestane.

Svesna sam situacije u zemlji i mnogih teškoća koje su pred nama, ali sam sigurna da se sve ovo nije smelo dogoditi i da se zdravlje građana moralo staviti na prvo mesto.

Dobrila Jeftić,
Beograd

Hteo sam u ovom pismu da odam priznanje uredništvu "Glasa" što je bilo izuzetno hrabro da objavi neke dopise čitalaca koji su vrlo dobri, ali koji su ovih dana mogli da listu donesu velike neprilike. Ovo pišem zato što sam proveo deset godina po ulicama gubeći zdravlje da bih doživeo vreme u kome više niko neće moći da zabranjuje tekstove, ukida emisije, modifikuje vesti, kažnjava listove.

Kad sam pri peru

Pa, umesto toga, doživeh da se listovi ne samo zabranjuju privremeno - nego i likvidiraju!
Kakva užasna reč. Likvidacija! Pa zar opet isto? Kao decenijama pod Brozom. Baš likvidacija. Užas.

Nego, kad sam pri peru, da se osvrnem na ono što mi bode oči u vašem, kao i u mnogim drugim listovima (samo što me za one druge mnogo boli briga), što mi smeta i zbog čega se pitam kako je tako nešto moguće.

Reč je o (ne)pismenosti, neobaveštenosti, neukosti i neobrazovanosti mnogih vaših saradnika. Zar u uredništvu nema nikog ko će da se pre štampanja pozabavi tekstovima čiji delovi apsolutno ne bi smeli da prođu.

Zapanjio sam se na reči "pijac", "ofinger" kao i mnoge druge. Pa onda na totalno nepoznavanje geografskih pojmova. U južnoj francuskoj na pr. postoje gradovi Po i Bajon (koje sam inače i obišao). Kako je, pitam se, mogao da prođe tekst u kome se kaže da se nešto desilo u gradovima "Pau"i "Bajoneu"?

Sad, nastranu to. Imam u rukama sada pred sobom broj "Glasa" od 11. aprila koji je prepun onoga što ne bi smelo da se nađe na stranicama. Da počnem od najbanalnijeg podatka da je Zora Leander bila nemačka glumica. Koliko se ja sećam ona je bila Norvežanka i bila je pevačica.

Virus napada

Pazite dalje. U jednom naslovu stoji "Tuberkuloza u Novom Pazaru", pa onda krupnim slovima "Virus napada mlade"!?! Pa taj M. S. ne razlikuje buvu od slona jer je tolika razlika između Kohovog bacila i virusa.

Kakvo je obrazovanje tog čoveka (ili žene)? Kako on uopšte može da piše? Ne kažem ja da svako mora da zna sve, a to je i nemoguće. Ali postoje rečnici, atlasi, enciklopedije, svašta postoji. Kada se piše članak sve mora da se proveri.

Zatim, kada je nešto navedeno stranim jezikom onda se ili piše u originalu ili fonetski približno kako se to izgovara. Dakle ili (na pr.) "Hjuman rajtsvoč" ili "Human rights njatch". Nedopustivo je "Human rihts njateh"! Ili "vlasnik softnjare kompanije", kao i "Ioir people are in self destructing mode"!

Zar je toliko teško kontrolisati ovakve nedopustive akrobacije koje ruše ugled listu, vređaju čitaoce, a one koji ne govore strane jezike dovode u zabludu.

Ima mnogo toga i to skoro svakog dana.
I na kraju da vam kažem da se nadam da ćete posle isteka vanrednog stanja štampati moje dopise "Crno obojeno crnim" kao i "Srbi - žrtve boljševizma".
Sve najbolje

Milutin Živković,
Beograd