Uvek tragajući za istinom, profesionalno i po ličnom moralu, smatram da treba da navedem neke činjenice, duboko verujući da to činim baš iz poštovanja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi ( SPC.).

Kao što sam, u svojoj molbi očajnika Svetom ahrijerejskom saboru SPC 14. 5. 1999. zamolio da, " u ime SPC kao uzvišene apolitične i institucije koju poštuje ceo narod, pošalje i široko objavi apel da, u poslednjem času mogućeg spasa i radi njega, predsednik Jugoslavije i odgovorni rukovodioci odstupe s vlasti, radi prestanka nepravednog napada.

Podsetio sam i na uzvišen Proglas Svetog arhijerejskog sabora od 2.1.1997."Crkva javno žigoše i osuđuje režim "- najtežu objavljenu osudu tog režima, koji po zlu pamte svi pošteni ljudi.

U čije ime?

To sam učinio, verujući u NJU, jer sam, kao i moji roditelji, UVEK bio iskreni hrišćanin, pravoslavac - vernik, antikomunista, poklonik Hristovog groba, Hilandara i drugih manastira, "utemeljac" hrama Sv. Save u Beogradu (plaketa!), itd. Dugo bi bilo opisivati čistu profesionalnu, moralnu i političku prošlost starog čoveka, za razliku od onih " novostvorenih demokrata", koji su svoje ranije, suprotno i većinom štetno delovanje, " zaboravili"!

Može li bilo ko, ko razlikuje dobro od zla, da se složi sa pojedinim postupcima nekih "velikodostojnika SPC"? Na primer, poseta mitropolita Amfilohija Slobodanu Miloševiću i poklon - Sveto Pismo - najsvetija knjiga čovečanstva; izjava funkcionera SPS-a i potom, poseta episkopa šabačkog Lavrentija "nevino" optuženim Srbima i Hagu.

S čijom dozvolom i u čije ime - svakako ne u ime nas normalnih vernika SPC, što i jeste bitna razlika između nas i njih, kao između dobra i zla, a ako je trebalo da im se eventualno da hrišćanski oproštaj, valjda i "velikodostojnici" SPC znaju da okrivljeni pre toga treba da javno priznaju eventualna zlodela, da se iskreno pokaju ( jedva verovatno! ), pa da im se da hrišćanski oproštaj. A kamo sreće da mogu istinito da dokazu svoju nevinost.

Takođe, kao nedostojni vernik i iskreni poštovalac neukaljanog ugleda SPC (u istoriji!), a ne obožavalac pojedinaca, smatram, kao i većina nas miroljubivih hrišćana, neprimerenim trenutku i neadekvatnim osnovnom hrišćanskom učenju - one delove iz besede mitropolita Amfilohija, sa kojima se nisu složili ni Vlada Srbije, porodica i mnogi dobronamerni, izrečene na opelu dr Zoranu Đinđiću, neumornom heroju pregnuća za život dostojan čoveka - kako sam napisao u telegramu izjave saučešća DS. A znamo da je neumrli premijer Vlade ISKRENO i energično bio za realnu saradnju sa Tribunalom u Hagu i celim demokratskim svetom, osudu zločina u bilo čije ime i efektivne demokratske promene za bolji život ovog napaćenog naroda.

I nije bio samo političar (silom prilika!), već pre svega motivisani i uspešni DRŽAVNIK, kakvih smo malo imali u svojoj istoriji.

Još nešto - baš zbog poštovanja SPC, uzvišene institucije Hristove Crkve a ne pojedinaca u njoj! "Čuveni slučaj" episkopa vranjskog Pahomija - zar niko u rukovodstvu SPC nije pomislio da bi trebalo da prvo sama Crkva ispita i sazna istinu o tome, pa ako ima prestupa - raščini episkopa i kao običnog građanina preda ga istražnim organima i pravdi? A ne, da Sveti arhijerejski sinod "požuri" da da nedokazanu izjavu o "delovanju neprijatelja" - kojih ? Ja ne znam istinu, a da li je zna Patrijaršija SPC? Jer, kada se episkop Pahomije iznenada razboleo kako je objavljeno, da li se iskreno i ispovedio?

Dozvolite još neka dobronamerna pitanja iz istih motiva - poštovanja SPC. Setimo se strašne osude rukovodstva SPC težnji nekih arhijereja Makedonske pravoslavne crkve za autokefalnošću, koju i sam ne bih želeo, ali o tome pravično treba da odluče arhijereji te crkve i vernici, slobodno. Samo kratko o onome što nije navedeno, da je na primer, Ohridska episkopija priznata još krajem IDž veka, a arhiepiskopija jedan vek kasnije, i ukinuta l767 godine i nije isti slučaj sa samozvanom crnogorskom crkvom, jer je to crkva istog naroda - po poreklu.

Spasio sam mnoge

Kakve su bile (ne)zasluge Filareta, o čijem sam radu, kao starešine manastira Sv. arhangela Gavrila u Zemunu, dosta znao, da bi postao episkop Mileševski? I on je činio negativne političke istupe, verbalno i na druge načine, a rukovodstvo SPC ga nije osudilo. O tome sam takođe pisao Svetom arhijerejskom sinodu i čekao dve godine da me uz posredovanje, primi NJegova svetost patrijarh Pavle. A da sam na primer, "poznati" političar, general i slično, bio bih verovatno primljen kad želim? Ko su nezamenljivi članovi Svetog arhijerejskog sinoda (sem patrijarha!)?

A "izvinjavam" se što sam "krivac" za direktan spas života i zdravlja hiljada ljudi, naročito dece, dugogodišnji humanitarni radnik i saradnik "Ambulante milosrđa Sv. Luka", gde se besplatno primaju bolesnici i izdaju medicinske potrebe, obilaze izbeglički kampovi, itd. Više puta sam dobrovoljno davao savete bolesnim ljudima preko radija i primao ih na pregled i za savet.
Rab Božiji,

Vojislav Popović,
Beograd

Ovih dana slušamo i čitamo vesti da će jedan broj naših najsiromašnijih građana, korisnika "Narodnih kuhinja", ostati i bez jednog obroka dnevno. Strane humanitarne organizacije su "izašle" iz programa pružanja pomoći narodnim kuhinjama.

Sada vlada nastoji da problem reši tako što će lokalna samouprava, tj. opštine, obezbediti 70 odsto sredstava za 7.100 korisnika narodnih kuhinja u Srbiji, koliko je planirano za maj ove godine, a 30 odsto će pokrivati republičke robne rezerve (brašno).

Pomoći će i ambasada Kraljevine Norveške. Trenutno u Srbiji ima 3.500 korisnika narodnih kuhinja, a realna brojka je 12-13.000. Međutim, na teritoriji Beograda od 16 opština do juče (nedelja 6.4.) samo su devet opština imale sredstva za ove kuhinje. U ponedeljak je rad narodne kuhinje prestao i u Lazarevcu. Inače, četrdeset procenata korisnika narodnih kuhinja ima samo jedan jedini obrok dnevno iz narodne kuhinje.

Velika nevolja

Vest o ovom problemu nije "normalna", poput mnoštva drugih svakodnevnih vesti. Bar iz dva razloga. Najpre, kome je bilo palo na pamet da obezbeđivanje sredstava za narodne kuhinje prebaci na humanitarce iz inostranstva? Opravdanje za to ne može da bude da naša zemlja, iz poznatih razloga, nema mogućnosti da finansira narodne kuhinje. Takva tvrdnja nije samo neistinita, već je i politički neprihvatljiva.

Velika društvena sredstva iz budžeta i opravdano odlaze za razne društvene potrebe. Ali se nije smelo dozvoliti da finansiranje narodnih kuhinja ne bude na listi budžetskih korisnika. Humanitarna pomoć iz inostranstva je, naravno, dobrodošla, ali ne kao jedini izvor sredstava za narodne kuhinje, već samo kao olakšanje budžetu.

Zašto je ovo i krupan politički, principijelni problem? Znači li to da se u demokratskom društvenom sistemu zanemaruje problem najsiromašnijih? Zar će i u našoj zemlji ljudi umirati od gladi kao nesrećni stanovnici eksploatisane i osiromašene Afrike? Ovih dana sve više govorimo da na putu u evropske integracije moramo da usaglasimo naše zakone i druge norme sa normama zapadne Evrope.

Pri tome se misli samo na zakone i još ponešto drugo, ali ne i na činjenicu da Evropska unija neće u svoje društvo primiti zemlju koja nije sposobna da obezbedi bar koru hleba za jedan broj svojih građana.

Mnogo raskoši

U vreme kada u našoj zemlji jedan broj građana živi raskošno i kada je konačno ostvaren san mnogih generacija da se i kod nas gradi demokratsko društvo, nedozvoljivo je da ijedan naš građanin gladuje! Političari bi morali imati u vidu da običan čovek lako može da izvlači i pogrešne zaključke.

Na primer, da samo autoritarna društva mogu da obezbede svim svojim građanima bar osnovno u životu, hranu. Primer Kine je u tom pogledu očigledan. Do dolaska na vlast komunista u toj mnogoljudnoj zemlji, Kinezi su umirali od gladi. Danas u Kini niko ne umire od nedostatka hrane. Mi, naravno, za naše uslove bitno različite od onih u Kini, nije potrebno a nije ni moguće da se učimo na dobrim kineskim iskustvima.

Svaka čas Kinezima. Ali... Ako bi naša vlada i organi lokalne samouprave na pravi način shvatili dalekosežni problem najsiromašnijih naših građana, lako bi se našla sredstva i za narodne kuhinje. Dovoljno bi, za početak, bilo samo naterati naše ratne uspešne biznismene da vrate što su na narodnoj nesreći ušićarili.

Pored toga, srećom, u našoj zemlji je prilično rasprostranjena svest o neophodnosti humanitarne pomoći. Valjalo bi samo bar deo te spremnosti naših darodavaca usmeriti prema narodnim kuhinjama.

Snežana Novaković,
Beograd

Mogu da izjavim duboko saučešće svima koji osećaju da su puno izgubili gubitkom njihove mile i drage Juge. Upokoj, Gospode, i ne dozvoli ikad više da se povampire Jugoslavije svih oblika od 1.12. 1918. do 4.02.2003. godine.

Stvaranje Jugoslavije bilo koga oblika, svedoci smo tome, da je samo Srbima štetila. Na ideju stvaranja Jugoslavije prvi je došao viteški kralj Aleksandar. Milionske žrtve srpski narod podneo je u Prvom svetskom ratu, po završetku tog rata naši saveznici su nudili viteškom kralju da pravi državu po svom utisku.

Nesvesno, on je pogazio po grbovima svih žrtava, a da bi spasao Slovence i Hrvate, da bi ih preveo iz tabora poraznih u tabor pobednika, stvorio je i proglasio državu Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine. Ta njegova tvorevina je, nažalost , čim je stvorena, počela raditi njemu o glavi.

Tako su hrvatske ustaše i makedonski fašisti organizovali 1934. godine pogibiju viteškog kralja Aleksandra u Marselju. Kralj Aleksandar je u to vreme možda najviše mislio na zapadno srpsko stanovništvo.

Štetna po Srbe

Ipak, postoje dokazi koji nam kažu da je on baš u vreme svoje kraljevine uvek radio na štetu Srba, a da bi udovoljio Slovencima i Hrvatima, iz čega proizilazi da je bila štetna po Srbe. Ti isti naši saveznici iz Prvog svetskog rata prilikom podele sfera, ili bolje rečeno , podele sveta na Istočni i Zapadni blok, prvo 1943. godine na Jalti, pa 1945. godine u Teheranu, rešili su da Kraljevinu Jugoslavije predaju pod komunističku diktaturu austrijskom kaplaru iz Prvog svetskog rata, a Hrvatu po nacionalnosti, Josipu Brozu Titu. Drugi svetski rat odneo je, samo u zloglasnom jasenovačkom logoru 700.000 Srba i nikad nisu utvrđene cifre srpskih žrtava u borbama protiv okupatora.

Po upokojenju Jugoslavija svih oblika na državnoj radiostanici SBS - emisija na srpskom jeziku, slušao sam mnoge ožalošćene kako ne mogu prežaliti što se više ne mogu zvati Jugoslovenima? Mada su i oni postali emigranti, ni zbog čega drugog nego zbog propasti mile im i drage Juge.

Kažu da je imenica Jugosloven, ili pridev jugoslovenski, puno bogatiji od imena Srbin ili prideva srpski, samo nam pomenuta gospoda nisu odgovorila koja je mera kojom se mere ova dva različita pojma? Po mojim shvatanjima, svakom Srbinu treba da čini čast i ponos što ima otadžbinu Srbiju, svaka etnička manjina ništa neće izgubiti što se država zove Srbija. Ovim smo dobili recipročno merilo u svim demokratskim zemljama, uključujući i današnju Srbiju.

Jer, ako mi u našoj novoj domovini Australiji možemo biti australijski Srbi, u SAD američki Srbi, u Mađarskoj mađarski Srbi, zašto takvo pravo da oduzimamo Srbiji?

Iz čega proizilazi da nikakvom mešanom braku, niti nacionalnoj manjini, ništa neće smetati ako se merimo istim aršinom, te da u Srbiji žive srpski Mađari, srpski Albanci, srpski Slovaci? To smatram sasvim logičnim i pravednim i ovim nije oštećen niko. Još jednom, čini mi čast i ponos da svim Jugoslovenima izjavim duboko saučešće gubitkom bolesnika koji je bolovao 85 godina, a svim Srbima koji su izgubili državljanstvo posledicom raspada svih Jugoslavija da se vratimo otadžbini u zagrljaj i uzmemo ono što nam je od Boga dato - naše srpsko državljanstvo, dok se ne steknu uslovi za to.

Srpski narod koji je živeo u otadžbini Srbiji u vreme carevine i kraljevine, odvajkada je bio slobodarski narod. Svoje su voleli, tuđe poštovali, te iskreno priželjkujem, u šta sam ubeđen, da će u veoma bliskoj budućnosti presto srpske vladavine preuzeti kralj!

Da će Srbija postati demokratska država sa vladavinom prava, a ne diktature.
Ali, kad pretpostavimo da je okupator pri ulasku u Srbiju ucenio 100 Srba za jednog okupatorskog oficira, a 50 Srba za jednog okupatorskog vojnika, kao što nam je dobro poznato da su Brozovi partizani jedva dočekali ovakvu ucenu od okupatora. Znali su da ovim načinom mogu proizvesti velike žrtve kod srpskog naroda, postavljali su samo zasede brojeći okupatorske žrtve u desecima, automatski su brojali srpske žrtve u hiljadama.

Trag u jamama

Uspostavljajući komunističku diktaturu, kako to oni kažu - proleterijata 1945. 1950. godine, ovo vremensko područje je odvelo mnoge srpske seljake, ne birajući žene i decu, u jame. Tada se gubi svaki trag njihovom postojanju.

U homogeno čvrstim srpskim krajevima, poput Manjače i okolnih sela, imali smo zatvore komunističke da u svakom selu gde je stanovništvo likvidirano bez ikakvog suđenja i dokazivanja krivice, samo da bi se stanovništvo tih krajeva što više zaplašilo da u svome strahu nikada ne smeju ni pomisliti da bilo kakvu ideju koja bi se kosila sa idejom njihova bratstva i jedinstva. U ovim seoskim zatvorima odobravanje likvidacija je donosio čak i niži oficir u Brozovoj UDBI.

Ovo sve kad sagledamo, proizilazi da je postojanje komunističke Jugoslavije plaćeno milionima glava srpskih žrtava. Opet, Miloševićevu Jugoslaviju, on je stvorio i koštala nas je gubitkom Republike Srpske Krajine, trećina stanovništva je pobijena i dve trećine je naterano u izbeglištvo. Pre izvesnog vremena, za života premijera Đinđića, Vlada je saopštila samo nastalu štetu u srpskoj imovini sa blagom presudom da je ona premašila sto pedeset milijardi dolara.

U ovu cifru ne ulaze procene izgubljenih života. Možemo samo zamisliti koliki je gubitak za Srbe, gubitkom 14 opština u Bosni i Hercegovini, plus ljudske žrtve, a sve radi stvaranja neke zajedničke Jugoslavije. Isto tako, u Srbiji su računi jugoslovenstva plaćeni skupo gubitkom Kosova i Metohije, dobili smo porušena sela i gradove, samo da bismo odbranili Miloševićevu Jugoslaviju od Beograda do Niša.

Sada će se mnogi pitati kako novonastalu zajednicu samo da tretiram kao Srbiju, gde je Crna Gora? Moj odgovor na to je - Srbija, stablo jabuke. Crna Gora je rod toga stabla, te ako rod padne sa stabla neće biti uništen, nego će ostati tu gde jeste, pod sopstvenim stablom postojbine svoje.

Isto tako, našoj Srbiji želim da se urazumi, da stvori politički kadar mladih generacija koje će diplomatski znati da vode politiku svoje države, kako Srbin ne bi nikad više dočekao da borbom ratove dobiva, politikom ih gubi, da politiku i svoju snagu ujednačimo, da krenemo rame uz rame s ostalim demokratskim zemljama. Ako do toga dođe, a verujem da hoće, srpske majke neće nositi crne šamije kakve su nosile tokom postojanja svih Jugoslavija.

Bogdan Amidžić,
Melburn, Australija

Za mesec dana u Zavodu će početi da radi dnevna bolnica i služba za praćenje pacijenata u kućnim uslovima". Pa za koga Vi to pišete dr D. Paunoviću?! Dnevna bolnica sa svim sadržajima o kojima govorite radi više od 12 godina. Ima 17 terapijskih mesta. Pola su ležajevi, a pola fotelje (sasvim odgovarajuće za infuzionu terapiju), dva koncentratora kiseonika i dr.

Hiljade bolesnika godišnje koristi usluge te dnevne bolnice. One se redovno ugovaraju sa republičkim Fondom, filijala za Beograd, kao i sredstva za lečenje obolelih. Pa gde ste Vi to radili ovih dvadesetak meseci od kako ste primljeni u ovaj Zavod?! Nije moguće da ne znate za dnevnu bolnicu?!

Kada govorite o tuberkulozi, po navodu novinara, Vašeg sagovornika, kažete: "Zavod za plućne bolesti i zaštitu od TB pokrenuće saradnju sa svim domovima zdravlja". A šta je do sada radio dr Paunoviću?! S kim je to sarađivao? Pa nastavljate o tuberkulozi: "Primarnom i preventivnom zaštitom izbeglo bi se dugotrajno i skupo lečenje ovih bolesnika".

Ja sam tri decenije nastavnik studentima medicine. Ali ovakva izjava ne priliči doktoru medicine... Dr Paunoviću, da li Vi zaista razumete šta je DOTS strategija. Upravo ovaj program SZO, kako malo kasnije kažete, sadrži pet ključnih elemenata. Ono "S" u akronimu (skraćenica od početnih slova) DOTS znači kratak (short) režim lečenja tuberkuloze u trajanju od 6 do 9 meseci. Vaš sagovornik citira Vas dalje: "Druga strategija nazvana je DOT (dugotrajna oksigeno terapija).

Ne radi se uopšte o nekoj posebnoj strategiji, već je to samo naša skraćenica za dugotrajnu oksigenu terapiju u kućnim uslovima i zahteva, kao što kažete, nabavku novih koncentratora kiseonika, za razliku od boca koje su rizične i neekonomične. Na području Beograda ima oko 40 koncentratora kiseonika koje je kupio Republički fond zdravstvenog osiguranja, filijala Beograd.

Kada smo pre 15 godina započeli tu praktičnu i ekonomičnu terapiju u kućnim uslovima planirano je da se svake godine kupuje po desetak novih aparata. Nažalost, to se nije realizovalo. I još nešto, strogo stručno, od kada je TB bubrega atipična lokalizacija?!Prof. dr sc. med.

Dušan Popovac,
Beograd

Povodom neistinitih i neosnovanih informacija koje se već drugi dan emituju, pre svega, na "BK televiziji", televiziji "Pink" i "Studio B", molim Vas da objavite sledeću izjavu:

U već oprobanom gebelsovskom maniru primenjenom i marta 2002. povodom špijunske afere potpredsednika vlade Srbije Perišića, isti centri medijske moći koje zastrašeni mediji nazivaju "izvorima iz vlade", na sramotu građana Srbije, poganim lažima i insinuacijama pokušavaju da skrenu pažnju sa aktera svekolikog zla u Srbiji i oštricu napada okrenu ka ljudima i organizacijama koje sa njima vode upornu i principijelnu, ali na žalost, neravnopravnu borbu. U atmosferi, medijske neslobode u Srbiji, nikoga ne čudi horsko zavijanje Marića i Mitrovića i Milićevićke pod dirigentskom palicom iz Vlade Srbije.

Niti su marta prošle godine građani poverovali da Perišić nije špijun već novi vojvoda Mišić, koji je, samo omaškom, iz čakšira izvlačio vojne tajne i za novac ih prodavao špijunu, niti će ove godine poverovati u priču da Al Kapone iz Surčina može da, umesto glavnookrivljenog za formiranje prvog privilegovanog organizovanog kriminalnog klana u Srbiji, postane zaštićeni svedok.

Lična, moralna i materijalna šteta koja je naneta meni i mojoj porodici dobiće punu satisfakciju na sudu, ako ne u Srbiji, onda svakako pred sudom Saveta Evrope.

Rade Bulatović,
Beograd